Seljanka

Nije neko čudo da sam na početku svoje starosti, završila živeći na selu. Na selu sam se i rodila, i verovatno je neki Božiji red, da u njemu i skončam?!

Da se nešto odmah, na početku razumemo! Seljak je uvek seljak, ma gde ga život odveo! Nema tog novca, raskoši ni sjaja iza koga se seljak može sakriti! Ma obuci ga u Armanija ili Dolčea?! Nauči ga sve strane jezike?! Obrazuj ga i napravi gospodina čoveka što ljubi damske ruke, pridržava vrata, recituje poeziju... Sve manire ima i zna?!

Zapeta vremena

Čujem, pre neki dan, novi trač...

A nisam vam ja neka tračara! Te se zanimacije uglavnom gnušam. Gadim je se i prezirem ljude koji se njome bave, jer svaki trač je u osnovi obična životna priča koja bilo kome od nas može da se desi, ali obojena zlobom ili zavišću pakosnika što je slušaocima prenosi, postaje ružna, neprijatna i zlurada vest! Od poučne basne iz koje bi se nešto dalo naučiti, tračare naprave sočnu bljuvotinu – Tek da bi imali o čemu da pričaju, jer bez tračarenja su samo praznoglavi i šuplji sagovornici. Oni što o sebi ni jednu ne umeju da progovore, samo druge vide i samo o njima umeju da trućaju. Pa još na tuđu muku i nevolju očima prevrću, sablažnjavaju se i, tobože, zgražavaju, kao da u svoja četiri zida nikakva govna ne kusaju?! Njih muževi ne varaju, deca ne lažu i majmunišu već žive u svili i kadifi! Bez ikakvih problema?!

Logika

Nešto se mislim... Dokona.

Zašto je starosnim penzionerima dozvoljeno da se zapošljavaju u preduzećima koja se finansiraju iz budžeta?!

Nemamo mladih i školovanih kadrova na birou za zapošljavanje kojima bi bilo sevap dati koji, ovaj, kažu slatki i lako zarađeni, državni dinar?

Kad smo kod toga, moram još nešto da dodam - Državni dinar nikada nije bio gorči i krvaviji no što je danas! Svaki vam presedne i na nos izađe!

Posejana

Podelim, malo pre, neke moje stare postove...

O muškarcima, ženama, ljubavi, usamljenosti...

Neke priče od prošle zime koje nisu imale imena, nego su rednim brojevima krštene. Cifre njihovih imena često su mi služile kao inspiracija i uvod u priču, potvrđujući moju celoživotnu opsednutost brojevima. I ne samo njima!

Robija

Ta moja infekcija mozga, krenula je poodavno. Ima tu godina... Dugo ona mene tišti.

Ako bih pokušala da napravim njenu anamnezu, sam početak mog bolovanja od nje bio bi, sigurno, još ludih osamdesetih, kada su žene u predklimakteričnom dobu, masovno obožavale Slobu praveći od njega seksualnu ikonu, što je mom, tada još celom i zdravom, seoskom mozgu, bilo potpuno neshvatljivo:

„Ako nešto znam, znam šta je dobar frajer?!“, sa čuđenjem sam ih zagledala, dok su krišom, ispod kancelarijskog stola, jedna drugoj dodavale u novinske listove umotanu knjigu u kojoj je pomenuti objavio svoju srceparajuću i očito, ženama tek oslobođenim od jarma komunizma, jebozovnu biografiju.

Pesma III

Nema sam

Slepa i gluva

Prazna vreća izgubljenih

i usahlih nadanja

Odsanjanih snova i potrošenih maštanja

Suvih poljubaca i izlizanih dodira

Pun džak ustajalog mesa

i oglodanih kostiju

Izleglih jaja i mrtvoga semena

Sečena pa krpljena!

Nema me

Svuda je tmina

Mona Lisa Sjevera

Kaže mi sinoć, da mi je, kao ljubitelju slikarstva, spremila jednu priču. Za mene ju je pisala, o meni je mislila dok ju je plela, zamišljajući me zabrinutu, sa glavom među rukama. Kao da me vidi i gleda...

Čim sam počela da je čitam, već negde kod reči „ljepota“, znala sam koju mi je namenila! Znala sam da je pogodila!

I bi ljubavna!

Rekoh, nedavno, u mom postu „Svi bi ljubavnu?!“ da ne umem da prozborim ni jednu o ljubavi.

I da bih rado konkurisala kod Bobić - Mojsilovićeve za onu njenu primamljivu nagradu od soma evra, koja bi mi, ruku na srce, rešila mnoge finansijske probleme koje imam... Ali, ne ide! Na silu se, pogotovo o ljubavi, pisati ne može!

Višegodišnji me, dobar drugar, molio da o njegovoj ljubavi pišem. Onaj što ga rakijom od priče odvraćam...

Kuloarska

Čujem, pre neki dan, u ženskom we-ceu, da je još onomad, iz ulaznog hola moga preduzeća, dole u prizemlju, nestala „Knjiga utisaka“?! Velika, čini mi se, bledo plava sveska, debelih korica, sa našim logom!

Ne znam šta nam je ona, koji očin i trebala?!

Veresija

Grdim ja nju neki dan:

„Kako te bre, nije sramota, da veresijaš po trafikama? Zamisli da ti kolege na poslu saznaju? Misliš li ti o svojoj časti i ugledu?!“

I tog trena sam, isto kao i sada, zastala. Pokušala da svojim uhom zamislim izgovorene ove sopstvene, predhodne reči. Samoj su mi, tako ofucano zazvučale.  Možda jesu prave, ali ne u ovom vremenu, ne na ovom tlu, ne sa ovim ljudima.

„Bože, Snežana?! Stvarno si postala uvrnuti dinosaurus i galapagoska kornjača! Prestarela svoje sopstveno životno vreme. Mora da mi se ova omladina koju viđam, grohotom iza leđa smeje!“

Prvi išijas

Znate li vi, možda, kako starost počinje?

Kako prepoznajete da vam je, posle dugog čekanja, na vrata pokucala? Kako je razlikujete od stanja pređašnjeg, zvali ga vi kasna mladost ili srednje godine?

Srednje su vam one u kojima još žudite da se potvrdite! Da se dokažete! Da pokažete svetu i sebi da sve ono što ste u mladosti mogli,

ali niste umeli, sada umete! A još uvek i možete!

Saga o gurmanima

Slatko od smokava

Mene kuvanje, pravo da vam kažem, nikada nije nešto posebno zanimalo...

Bila sam vam od one, teško hranjive dece, što malo-malo nešto ne vole da jedu!

Ali, ne od one metiljave, što ih i danas viđam - One što za stolovima prevrću očima i krajnje ružno i nevaspitano, pred gomilom hrane, prave izobličene grimase i prezrivo, otegnuto, govore: „Fuj“?!

E, od toga mi ništa gore nije!

Svi bi ljubavnu!

Kaže on meni, neki dan, u priču da ga stavim.

Kaže, neka bude ljubavna... O njemu, što dve žene u isto vreme voli! 

Setna, dramatična, još nepoznatog svršetka. Ali puna engleskih ljubavnih stihova, skrivenih pogleda, ukradenih, u hodniku firme, poljubaca, leptirića u stomaku i šarenih laža! Krcata prevara i obmana!

Druga pesma

Osvrćem se

Zavirujem u tih 49 razbijenih komada

Tražim je

Pogubljenu u svim tugama

Udavljenu u svim suzama

Sahranjenu u svim smrtima

Ugašenu u svim mracima

Pipam je

Kao slepac jagodicama.

Ne bih li se njenog lika setila

Kako je ono i čime počinjala?

Je l’ osmehom beše?

Prisećam se

Imale smo znak prepoznavanja

Kada me u svim samoćama posećivala

Iskopavala me iz mrtvih i međ’ žive vadila

Ponovo me ženom pravila

Na maštu me navodila

Za šporet me terala

Do gola me, radosnu

svlačila il' skidala

Tražim je

Gde je nestala?

Zašto je navraćati prestala?

Da l’ sam joj se nešto zamerila

Ili ružnu reč joj rekla?

Molim je

Klečim joj bez srama

Bez ponosa, zgaženog još u drugom redu

ovog stihovanja

Jadom je preklinjem

Dođi mi, Ljubavi moja

Od 8 do 4

Dragi Momo,

Sigurno će ti biti jasno da me samo grdna muka naterala na ovaj korak – da sednem i tebi, moje mladosti miljeniku, pismo napišem!

Znam da se ljutiš što sam te jako davno napustila, ali veruj mi, morala sam. Negde, već u ranim dvadesetim, sam shvatila da moram ići dalje! Da moram više učiti! Pa bih naterana da ispustim iz ruku sve tvoje lepršave priče i posvetim se ozbiljnijoj literaturi što se čitala kao obavezna lektira u školi i koja je, naime, imala svrhu da me za pravi život spremi i pripremi!

Druga smrt

Priča, koju sam, vidim sada po datumu, sebi za prošli rođendan poklonila.

25.01.2014 god. u  1.55

"O čekanju...

U životu sam se raznim mentalnim disciplinama bavila, neke bolje a neke lošije savladavala! Kako kada i gde, zavisilo je?! Želela, umela, davala, trpela, tugovala, radovala, na belo lagala, žalila, nametala, prezirala, čeznula... I u svemu tome nikada nisam blistala! Onako, osrednje...

Nešto mi ide bolje, nešto gore!

Prećutkivala?  Nikada! E, ne mogu ja da prećutim, pa to ti je! Na dupe bi, što bi naši rekli, prolajala! Malo je onih koji su u mom životu bili, kraće ili duže boravili,  a da nisu od mene svaku, al’ baš svaku istinu u lice dobili!

"Hello Betoven"

"Dirljiv susret Tiosava Blagojevića i Betovena"

 Fantastična proza Dušana Dojčinovića

*Ovo je podnaslov i najava koju je autor sam smislio. Jedva mi je dozvolio ovo malo jada od lekture što sam poradila. On ima svoj fazon pisanja, kaže, briga ga za pravila! Tako da se ja, kao vlasnik ovog, do sada bolesno urednog bloga pod krošnjom hrast-drveta, unapred ograđujem od svih mogućih nepravilnosti u tekstu.*

-Program!

-Program!?

-Kod devojčice Lune je.

-Ha, otkud ti Betovene!?

-Pa, dodjoh da poslušam džez koncert.

-Ali ti si klasičar?

-Kakve to veze ima, ako poštujem sve muzičke žanrove.

Ružna reč

Pitanje je da li bi ovaj post ikada bio objavljen, da večeras ne pročitah ovu priču o filmu:

http://www.medias.rs/isceljenje-pomirenje-i-oprostaj


22.02.2015.

Ne volim ni da mislim o mržnji. A već danima na tu reč nalećem. 

Ljubimci

9.12.2014.

Kada neko pomene kućne ljubimce, uvek se ja zapitam:

„Gde sam ja u svemu tome? Šta istinski o tome mislim?“

A pominju ih masovno, svaki dan! Gledam objave, fotografije... Čitam blogove i postove. Ljudi više o psima i mačkama, no o svojim bližnjima, misle i premišljaju?! Evo, na „Kreativnom pisanju“ je konkurs za priču o mezimcu! Nina sa sajta „Kofernjača“ je, zamislite, ježa, nabavila?! I već je i priču o njemu napisala?! Opšta je pomama za našim, uglavnom četvoronožnim, najboljim prijateljima!

Bez naslova

Budim se uz nju i na suvozačkom sedištu je gledam dok se, jezivo ravnomerno i monotono, svakodnevno, na posao vozim.

Ako stopera nekog, uz put pokupim, ona se samo na zadnje sedište bahato zavali i raširi se, dahćući mi za vrat neprekidno. Sve bi ja sa čovekom poneku o vremenu... O problemima, o deci... Nešto bi da progovorim... Šta bilo?! Ali ona me otpozadi za vrat stiska, pesnicu mi u zube nabija, usta mi zatvara. Ćutljivom me pravi.

Oglas na koji se niko neće javiti

Uopšte ne kontam kakav je problem istina?

Znam već da ona, de fakto, ne postoji, da je samo zamagljena, subjektivno obojena fikcija – svako svoju poseduje i ima. I svakome je njegova najbolja i najodanija drugarica. Svako kroz svoju svet propušta, vidi ga i proučava. Drži se nje, slepo vođen... Teško je menja i spram drugoga prilagođava. Svako svoju istinu voli i poštuje! Ne razumem zašto je onda prećutkuje? Ili je iskrivljuje, menjajući joj na silu oblik i formu koju je do sada imala, ne bi li je u neku, savršenu geometrijski oblikovanu laž, pretvorio?

Priča bez kraja

„Jebeš život ako se bar tri puta ne udaješ!“, moja je stara izreka!

Dugo je već koristim. Njome tešim iznenada ožalošćene udovice i razvedene žene. Pogotovo one što su se dva puta razvodile – one su posebno osetljive i deprimirane?! Jebi ga, nije svejedno dva puta istu grešku ponoviti, dva puta ista govna jesti! Malo li je jedan razvod u životu imati, a kamo li dva?!

Nekad i sad

Sutra mi je rođendan. Red je, da tom prigodom, u čast svoga života nešto otkuckam.

A da sam vam pametna šta o tome danas, posle 49 nepravilno iscepkanih komada vremena, reći – Nisam!

Kišan je dan. Opet mi zaleg'o za vrat. Znate da ovakvim danima teško zborim bilo šta...

Obraz

Što kažu, mišljenje je kao dupe! Ima ga svako! I potpuno sam svesna da sve ono što ja mislim o bilo čemu, nema niti svrhe niti smisla! Niti ko bilo šta čuje, niti se osvrće!

Ili, što bi rekle neke stare, pametne i mudre žene, što su bez i dana od osnovne, sve o životu i kako ga lako preživeti, znale:

„Dokona si ti, pa imaš vremena da misliš! Upregnula bi’ ja tebe da radiš, pa da misliš ne bi vremena imala?!“

Ćutim

Majke mi mile, dođe mi da više ne odem na Fejs...

Ja vesti ne gledam od kako je pokojni Zloba sklonio Dragišu Pavlovića! Novine nikada nisam ni čitala.

Niti sam vam ja neki stručnjak, ni politikolog, ni analitičar srpskog društva, tako da neko logično objašnjenje za moj tadašnji postupak, nemam! Prosto, onako ko žena i majka, samo nosom, osetih da je vreme da se ja od sopstvene političke stvarnosti, sklonim! Posle pokojnikovog govora na Gazimestanu, učvrstih se u odluci da ja u vestima i dnevnicima, nemam šta da tražim?!

Lista želja

01.01.2015

Mislim da je prvi dan nove godine, u stvari, pravo vreme za pravljenje liste želja. One koju ste, još onomad, trebali da napravite i Deda Mrazu da pošaljete! One, preuranjene.

Muvam se danas po kujni ceo dan, a ništa mi od ruke ne ide. Želatin za neku slanu tortu ne jebe da se stegne! Sve sam kao i uvek poradila – ne kuvati, samo mlako, pa nabubri, pa otopi...

A tek torta?! Nova, danas premijerno pravljena (naravno bez recepta, samo u mojoj ludoj glavi zamišljena), od seckanih švajcarskih rolata slaganih u okruglu činiju pa napunjena čokoladnim filom sa mlevenim grilijažom od lešnika, (Recept na : Pomoravka) je bila debakl ovoga ludog, prvog novogodišnjeg dana! 

Najskuplja božićna priča

Prošlog Božića, sećam se kao danas, napisala sam jednu od mojih, po mom mišljenju, boljih priča, koja se nepravedno i neopravdano našla potpuno zapostavljena! Nekako sam je smetnula sa uma, zaboravila je...

A žao mi. Mnogo sam je volela. Sećam se sa koliko sam je ljubavi i požrtvovanja, napisala.

Batine

Dunavac, Bačko Novo Selo

Slabo ovih dana stojim sa inspiracijom, pa ću iskoristiti ovaj trenutak u kome me je strefila!

To, oko batina i dece koju, neki novi, budući zakon mora da zaštiti od nepodobnih roditelja!? Svi o tome pričaju i govore. 

Onog nesretnika, Milivojević Zorana, opljuvaše na sva usta jer je, koliko sam celu polemiku shvatila, bio pristalica toga da decu s’ vremena na vreme, treba opaučiti! Raspaliti im jednu roditeljsku i diskusiju završiti?

Znam čoveka i poštujem ga. Čitala sam ga poprilično puta i u praksi primenjivala njegove preporuke. Čak sam sticajem šašavih životnih okolnosti, jednom davno, sa njime i kafu popila.

Čestitka

Objavljeno na: https://www.facebook.com/snezana.medan.7

Srećna vam Nova 2015. godina!

(Biće jebena, to svi znamo, ali to ne isključuje mogućnost osećanja sreće, jer mi smo narod Zemlje Čuda!)

Želim vam brz net, gomile gigabajta, duge liste prijatelja a blok-liste sve kraće! Što manje vremena za igrice a više za lajkovanje! I naravno, mnogo veselih i nasmejanih statusa, dobrih fotografija i radosnih životnih događaja!

Posebne želje za moje sapatnike, blogere.

Novogodišnja

Evo ga... Poslednji zalazak sunca ove godine.

Red je da se sa ovom godinom, pristojno i u miru, oprostim. Da sebi i vama nešto lepo zaželim.

Godina ko godina. Obična, bremenita... Samo su stari problemi zadobili jedan potpuno novi oblik i formu, na koji se, vešto kao i do sada, treba privikavati - Igrati po pravilima, a dušu netaknutu sačuvati!

Ali prepuna uzbuđenja koja ulivaju nadu da se i posle pedesete može živeti!