22.01.2015.

Obraz



Što kažu, mišljenje je kao dupe! Ima ga svako! I potpuno sam svesna da sve ono što ja mislim o bilo čemu, nema niti svrhe niti smisla! Niti ko bilo šta čuje, niti se osvrće!
Ili, što bi rekle neke stare, pametne i mudre žene, što su bez i dana od osnovne, sve o životu i kako ga lako preživeti, znale:

„Dokona si ti, pa imaš vremena da misliš! Upregnula bi’ ja tebe da radiš, pa da misliš ne bi vremena imala?!“

I kao i uvek, bile bi potpuno u pravu! Dok sam obaveza preko glave imala, nisam mnogo ni o čemu mislila. Nego gledaš da još jedan mesec izguraš, da još jedan zdrav i prav dečiji rođendan proslaviš i prebrodiš! Trčiš za dinarom, trošeći kičmu nemilice, ne bi li se skućio i okućio...

Dok sam taj udobni i ugodni život sebi i detetu pripravljala, vremena za bavljenje društvom oko sebe, ni trena nisam imala – ležeš sa matematikama, ustaješ sa računicama, uvek istima: Kako od jednog napraviti dva?! Kako u ovoj jebenoj zemlji, vazda na nekoj vetrometini, nesreći, krvi il’ poplavi, stvoriti život dostojan čoveka? I to ne onaj život ukradenim ili krvavim parama kupljen, nego onaj jedini pravi – samo sa svojih deset satkan i izvezen. Onaj u kome spavaš otključanih vrata jer znaš da nikome nisi dužan, da si svakome dobro i na ruku, išao... Da se nikada manjem od sebe nisi zamerio, da si uvek pravično vagao i merio... Da si se uvek, ma kakva greha, klonio!

Da li sam ja postala ista takva, stara i mudra žena, pa danas ja vama kao one meni nekada, slova i govore o svetu oko sebe, držim?!

Sigurna sam da su sve te moje nene i nane, majke i staramajke, bake i babe, sada blažene na onom lepšem, drugom svetu. 

Sede negde, pijuckaju kafe, grickaju kocke šećera i kao dok su i žive bile, nemuštim jezikom se sporazumevaju i sa podsmehom na nas nevešte i neiskusne, gledaju. Drago mi je što osećam da će me sve one, rado i sa poštovanjem, gledajući me kao sebi ravnu, jednoga dana u svoje odabrano društvo primiti! 
Jer, jesu one meni mnoštvo priča prodale, o muškarcima mojim me propitivale, sprdale se i ismevale sa mnom, sa mojom mladošću, glupošću i naivom, ali sada došla druga nafaka!? Znam da će i pitu za mene zamesiti, što se pod čisto belom, lanenom krpom, zavodljivo puši! Pun ibrik kafe skuvati, da potraje toliko dugo koliko i moja priča, koju one treba prvi put da čuju! Sada će one mene pažljivo i netremice, kao ja nekada njih, slušati! U uvo će se pretvoriti da čuju priču o nečemu što se desilo posle njihove smrti. To za njihova vremena nije bilo...

Da su ljudi bez obraza živeli!

Moj pokojni Đedo, očuh moje majke, obućar je bio. Leti je često, kolima što dva konja vuku, prodavao bostan po selu. Kada pored moje kuće naiđe uvek mi ostavi po jednu zelenu, na pliš mirisavu, dinju.
Nedeljom mi mama obuče svečaniju haljinu, uplete mi kikice i ja idem kod Nene i Đede. Blizu je njihova kuća. Kada dođem do ćoška, pa levo... Veliko dvorište sa desne strane oivičeno bokorima plavo-ljubičastih perunika. Bunar sa đermom. To je, koliko sam načula, isti taj bunar u koji je moj pravi deda, mamin tata, davno pre moga rođenja, pijan upao. I posle par dana umro, ostavivši moju nenu samu, sa četvoro dece, bez igde ičega. Kuću i njive što je kolonizacijom dobio, propio je i prokockao.

Kada se nena drugi put udavala, bolje je odabrala.
Moj Đedo uvek sedi u jednom ćošku velike sobe što na ulicu gleda. Na podu, u turski sed skrštenih nogu, okružen gomilom rasparenih cipela i obućarskih šila. Na glavi mu crna, nakrivljena francuska kapa, na nosu naočare toliko debelih stakala, da mu oči nikada, zapravo, nisam ni videla. Samo se kroz ta stakla, njihovo nasmejano plavetnilo razliva.

U gornjem džepu njegove teget radničke bluze uvek stoji sklopljena britva.
Čim me na vratima ugleda, on se nje maši! Poljubim ga i smeštam se u njegovo krilo! U desnoj drži onu, još uvek sklopljenu i bezazlenu britvu, a levom me za obraz hvata:

„Sad’ će Đedo ovaj lepi obraz da ukrade! Ne možeš ga nikada i nikome dati, osim meni! Hoćeš li mi ga, tako rumenog, pokloniti?!“

Odrično mašem kikicama. Levo – desno: „Ne mogu ti ga dati! Možeš ga samo poljubiti!“

Od onda znam da se obraz mora čuvati.

Napadali su ga i kasnije u mom životu! Momci moje mladosti, onim čvrstim, bodljikavim, predhodno veče brijanim bradama, strastveno ga grebali. Štipkali ga, mazili ili šamarali. 
Neki hteli da ga kupe za veće ili manje pare! Ili sitne povlastice i usluge?! Da sam ga davno, jedne prilike prodala, sada bih u ministarskoj fotelji sedela! Ili se u Nici kupala?!
Bilo je i u mom životu solidnih ponuda za to, sada već zborano i ostarelo, parče mesa. Nemojte misliti da nije?!

Ali, nije mi se dalo...

Uvek mislim jedno: Kako ću svim tim ljudima što su me kroz mladost svašta pametno naučili, pred oči a bez obraza, jednom izaći? Kako će me na tu rajsku kafu pozvati? Kako ću bara-bara sa njima čestitima, sedeti i priču o ovim zlim i naopakim vremenima, pričati?

Priču o ljudima koji su obraz prodali...


Photo by Alex.