Logika

Nešto se mislim... Dokona.

Zašto je starosnim penzionerima dozvoljeno da se zapošljavaju u preduzećima koja se finansiraju iz budžeta?!

Nemamo mladih i školovanih kadrova na birou za zapošljavanje kojima bi bilo sevap dati koji, ovaj, kažu slatki i lako zarađeni, državni dinar?

Kad smo kod toga, moram još nešto da dodam - Državni dinar nikada nije bio gorči i krvaviji no što je danas! Svaki vam presedne i na nos izađe!

Jer nije više upitno da li je 38 i po soma dovoljna naknada za moj manualni rad + minuli rad + znanje i um! Jebo to! Nego je pitanje mogu li se tim novcima živci u konopce pretvoriti, jezik odseći ili skratiti?! Može li se za te novce nekim budalama prodati zdrav, seljački razum, što sam ga od baba i deda nasledila?!

Da li je to dovoljno love da se bih se zbog nje odrekla logike, discipline koja me u ovoj ludoj državi, drži živom već dugi niz godina?!

I ne samo mene, nego i sve vas koji delite istu sudbinu: Osuđeni ste da živite ovde, u ovoj ludnici, a i dalje ste sposobni da budete normalni: Dobri, plemeniti, ljubazni, nasmejani...  Niste paranoični, nemate manije gonjenja, obradujete se iznenadnim gostima kada ih vidite na vratima...

Samo je logika ona što nas je održala! Dok smo za sva sranja koja su nam pravili, nalazili kakva-takva, logična objašnjenja i samim tim, opravdane i razloge, ostajali smo, uprkos svemu, i dalje normalni:

Milka Planinc na čelu, da l’ beše, Izvršnog veća, kada je prvi put pomenuto stezanje kaiša? U redu je, to je partijska direktiva. Nema tu šta da se misli!

Tiletova smrt zbog koje sam bolovala godinama? I danas ga žalim... Pa, jebi ga, morao je jednom umreti. Bilo je za očekivati. Star čovek.

Šuvareva reforma školstva? Nema veze, lepo je da se deca posle osnovne, još dve godine opuste i raspuste...  Taman da sazreju da odaberu zanimanje.

Jogurt revolucija, koja me je u ljuti očaj bacila? Tada još nisam znala da sam autonomaš u srcu i duši, ali mi se svo to sranje i ta zahuktala masa, nikako nije dopalo. Prosto, na zlo neko je slutilo...

„Ali, možda je i bolje tako!“, kontam ja. „Koštaće nas para, ali možda Srbijanci zavedu malo reda u ovu raspuštenu Vojvodinu! Lekar zaposlen u Kanjiži, završio medicinski fakultet, pismen i obrazovan čovek, ne govori ni srpsko-hrvatski, niti srpski?! Nijedan naš jezik! Samo mađarski?! Izvinite, ali meni to nije normalno?! Gde to ima da ne govoriš službeni jezik države u kojoj živiš i njen si punopravni građanin?!“

Kao što znate, džabe sam se nadala.

Srbijanci ništa nisu poradili po tom pitanju, jer smo za čas posla, već bili u ratnom stanju sa svima sa kojima se moglo i dalo zaratiti?! Čak i tu sam nalazila razumna opravdanja za mnoge sulude poteze mojih vlastodržaca:

„Ogrebaše se ovi za državu preko naše grbače! I sve najbolje pokupili i dobili – Najlepše na svetu Jadransko more, predivne, stare gradove... Zahuktale Plive, Postojnske jame, zelene Gorske kotare... Sve najbolje od moje Juge!"

Slovenci obrali kajmak od svih Tiletovih ulaganja u sever zemlje, koji je kad-tad, trebao jug da povuče za sobom! Pa su gospoda, kada je to „tad“ stiglo i za namirenje duga vreme došlo, digli sidro i rešili da se od nas, sirotinje, rastanu! Bolelo ih uvo što smo im predhodnih četrdesetak godina, pirili u dupe! Jer oni su uvek bili gospoda! Ili su se samo tako, nedodirljivo, držali?

Hrvati nisu svog Boga, kao Srbi, za Tileta prodali.

I oni su se po partiji vukli i u Tita se, navodno, kleli koliko me sećanje služi? A savršeno ih je bolelo za njegovu zapovest „Religija je opijum za mase“! Krunicu iz ruke nikada nisu ispustili, a petokraku nosili?! Nikada nisu Stepinca, kao Srbi Dražu, za komunizam sahranili! Pa su sada Hristu bliži i miliji!

Priznaćete, kurvanjski?!

Srbi su, skidam kapu, u tome bili čestiti! Bar nisu bili licemeri i dvoličnjaci, nego su istinski u komunizam verovali! Slave svojih dedova i krsnog imena se odricali da bi lojalnost partiji dokazali!

Pošteno! Ne možeš jednim dupetom na dve stolice sedeti?!

*Zato su, u nas, sada uveli veronauku u škole. Da deca čuju i nauče neke priče koje kod kuće nema ko da im ispriča. Roditelji im pojma o hrišćanstvu nemaju!*

Tako guram i prevrćem godinu za godinom...

Logika koju složite u svojoj glavi, krpite je i našivate dajući sami sebi objašnjenja za nečije potpuno sumanute i sulude postupke, leči vas od besmisla u kome živite. Tako se spašavate!

Al’ ovo današnje do duvara doteralo!

Zato vas i pitam...

Da li je ta državnička plata dovoljna da plati sve nelogičnosti koje iz dana u dan, gledam, slušam i podnosim?!

Nestašica je papira, ali dokument koji je trajno sačuvan u elektronskoj formi, uvek dostupan na uvid, mora biti odštampan i uložen u registrator?! Direktora što je ugrobario preduzeće, vladari ponovo re-izaberu?! Nestašica je novca, a pare se rasipaju?! Neguje se poltronstvo a omalovažava rad i znanje?

Pričaju, nema zapošljavanja u državnom sektoru, a još malo će oni što kasne na posao, ostati bez stolice?! Kažu, živa istina – U jednoj vojvođanskoj Opštini ima više zaposlenih nego stolica! Ko zakasni, sedi i radi na klupi u hodniku!

Mladi čame na birou ili beže po belome svetu, a spretni penzosi vuku dva primanje od jedne iste države?! 

Muka do muke...

I u svemu tome najbolje prolaze oni što samo glavom potvrdno klimaju na nesvrsishodne i glupe zahteve i direktive, prodajući za novce svu zdravu pamet, pa se često pitam da li su je ikada, uopšte i imali?!

Koliko god se trudila, ne nalazim opravdanja... 

Pogotovo ne za tako malo para!

Da je u pitanju neka ozbiljnija lova, sa kojom se može pre-živeti, hraniti, dete školovati i na letovanje ići, možda bi i moj mozak, volšebno, vrane popile? Ko će ga znati?!

Do tada...

Moji topli pozdravi svim ministrima u Vladi – Mogu vam reći da goru vlast u životu nisam videla! Bilo je svakakvih i pre vas, ali vi pretite da nam se oduzimanjem prava na bilo kakvu logiku ozbiljno mame najebete i sve nas, u ovoj ludnici, zauvek zadržite!