10.02.2015.

Bez naslova




Budim se uz nju i na suvozačkom sedištu je gledam dok se, jezivo ravnomerno i monotono, svakodnevno, na posao vozim.

Ako stopera nekog, uz put pokupim, ona se samo na zadnje sedište bahato zavali i raširi se, dahćući mi za vrat neprekidno. Sve bi ja sa čovekom poneku o vremenu... O problemima, o deci... Nešto bi da progovorim... Šta bilo?! Ali ona me otpozadi za vrat stiska, pesnicu mi u zube nabija, usta mi zatvara. Ćutljivom me pravi.


Sreća, dok sam u kancelariji, ona je uglavnom u hodniku. Čuči pred vratima i čeka povoljnu priliku da me podseti da je tu. Sedela bi ona meni u krilu i tih osam sati, nego se na mom poslu ovih dana takva čuda dešavaju, da ih se i ona, prekaljena i jaka, poplašila! 
Inače, ne jebe da mrdne od mene! Sa mnom se tušira, sa mnom deli ručkove... Gledamo zajedno Barnabija, kafu srčemo...

Plačem, jecam, cmizdrim... Nadajući se da je potoci suza mogu potopiti. Ništa! Ona potpuno netaknuta po mom ridanju plovi i pliva. Ja već i presušila, misleći kako nigde više u meni nema ni jedna, jedina sačuvana suza: „Valjda sam ih, napokon, sve potrošila!“, a ona?!

Eno je, sedi nalakćena, na prvom stepeniku trešnjeve skalamerije što u moju sobu vodi. 

Čeka me. Da me umesto ljubavnika u krevet isprati. Da mi nespavanku ispriča. Da mi leđa zašuška.

Bol. Moja nastarija i najbolja drugarica. Jedina što me nikada nije napustila, izdala ili za dobrog jebača, trampila! Ona što me verna, nikada slagala! Uvek sigurna i pouzdana.
Vremešne smo obe, jer pola će veka od kako se znamo. Pokusale smo mnogo toga zajedno, ona i ja. Od sitnih ali bitnih detinjarija, preko svih mladalačkih ljubavi do prvih, pa narednih grobova. Rađale i sahranjivale zajedno. Dobijale i gubile. Svađale i mirile.

Umorna sam i ja od nje, isto koliko i ona od mene! Čak me, sve više, sa gađenjem i prezirom gleda:

„Šta sliniš i kukaš, a od svojih principa ne odustaješ?! Spartanski ne popuštaš ni milimetra?! Pa, prodaj se jednom! Manje će te boleti!“, savetuje me.

„Ma, pusti! Nećemo o tome...“, tromo joj ruku pružam. „Dosta je za danas. Idemo da spavamo... Sutra ćemo...“




Kako od boli ozdravljujemo? Da li prestane da nas boli ili se samo na bol sviknemo? Srodimo se sa njom? 
U početku vam je muka velika i strašna. Mislite da je nesavladiva, jer ste stariji nego za vreme onih negdašnjih, što vam se sada malene čine. Mislite kako vam je onda snaga mladosti pomagala da ih nadjačate.
A ni te stare, ni ove nove, nikada niste niti svladali, niti preboleli. Samo ste se sa njima, nesretnicama, orodili. Svojima ih načinili. Okačili na svilene ofingere kao haljine, pa svaki dan drugu na sebe obučete. I sa ponosom ih, kao zaslužene, nosite.