Seljanka

Nije neko čudo da sam na početku svoje starosti, završila živeći na selu. Na selu sam se i rodila, i verovatno je neki Božiji red, da u njemu i skončam?!

Da se nešto odmah, na početku razumemo! Seljak je uvek seljak, ma gde ga život odveo! Nema tog novca, raskoši ni sjaja iza koga se seljak može sakriti! Ma obuci ga u Armanija ili Dolčea?! Nauči ga sve strane jezike?! Obrazuj ga i napravi gospodina čoveka što ljubi damske ruke, pridržava vrata, recituje poeziju... Sve manire ima i zna?!

Ma, džaba sve to! Ko je jednom osetio ukus seoske prašine u ustima, nikada se od njega ne rastaje! To je ljubav do groba! Ko je, u detinjstvu, ležao na seoskoj livadi i po njoj se valjuškao, toga mirisi poljskog cveća nikada ne napuste! Ko je po selu, od jutra do mraka, bez nadzora odraslih, bazao i skitao, seljačku je dušu zauvek sačuvao!

I nikada mu od te bolesti nema spasa! Dok je živ čeznuće za mirnim, okupanim rosom, jutrima i tankoj izmaglici što se po travnjacima i poljanama, dugo nakon svitanja, lenjo vuče.

Živeće, raditi i novac stvarati po velikim gradovima. Voziće se autobusima, trolejbusima, taksijima ili skupim automobilima sa livrejisanim vozačima. Večeraće u otmenim restoranima, razgovarati androidnim telefonima... Seliti se iz malih stanova u lepše i veće apartmane, sa bazenima i penušavim đakuzijima. Sticaće, učiće i napred ići.

Rađaće svoju decu, radovati se njihovim uspesima, ženiti ih i udavati, unuke dočekivati...

Pričaće im priče o svom detinjstvu, mladosti i svim životnim mudrostima i iskustvima, namerno preskačući priču o toj tuzi što ga od pomisli na rodno selo, obuzima. Tek ponekad, kada posle napornog dana sedne u svoju omiljenu fotelju i u osami popije čašu pića, setiće se ukusa tek ubranog cveta bagrema što u svojim laticama med sakriva. Tada će mu iz oka pobeći samo jedna teška suza:

„Sve bih dao da mogu da se, kao nekada, najedem dudova! Da mi obrazi, kao onda, budu ljubičasto obojeni i ulepljeni od slatkoga soka!“

Neki će dugo, gutajući suze, plakati. Misliće da plaču za kačamakom, hlebom namazanom mašću i posutim šećerom ili režnjevima slanine nataknutim na nazubljene grane i pečenim na dečije sklepanom plamenu. Verovaće da plaču za babinim kajganama ili dedinom udrobljenom hlebu u mleku. Nadaće se da je ta silna tuga posledica nostalgije, žala za izgubljenim školskim drugovima i prvom učiteljicom što ga je „A“ naučila.

A prava istina je da će tugovati za prošlim, bezbrižnim, dečijim životom sada uprljanim vestima, ratovima, problemima, krizama i svim ostalim, za dušu, nevažnim i nepotrebnim informacijama.

* * *

Uvek kada mi se gosti najave, metlom korovačom čistim svoje parčence dvorišta od opalog lišća. Ili, časkom, poplevim ono malo cvećnjaka...

Zastanem, naslonim se na metlu, nasmešim se i pomislim:

-  U srcu si, dan-današnji, ostala seljanka!