Veresija

Grdim ja nju neki dan:

„Kako te bre, nije sramota, da veresijaš po trafikama? Zamisli da ti kolege na poslu saznaju? Misliš li ti o svojoj časti i ugledu?!“

I tog trena sam, isto kao i sada, zastala. Pokušala da svojim uhom zamislim izgovorene ove sopstvene, predhodne reči. Samoj su mi, tako ofucano zazvučale.  Možda jesu prave, ali ne u ovom vremenu, ne na ovom tlu, ne sa ovim ljudima.

„Bože, Snežana?! Stvarno si postala uvrnuti dinosaurus i galapagoska kornjača! Prestarela svoje sopstveno životno vreme. Mora da mi se ova omladina koju viđam, grohotom iza leđa smeje!“

Jer to su stare i umoljčane reči... Već predugo u vremenu, da bi još uvek težinu imale.  Niko ih se više ne stidi. Reči potrošene...

Reči koje su meni sve moja babe, još malenoj, govorile, pozivajući se uvek na reči svojih baba i njih citirajući. Računajte! Moje babe su sve živele skoro i preko 90 godina, a uvek su priču počinjale sa:

„Meni je još moja baba govorila...“

Znači da mojih baba „Teorija o veresiji kao načinu života“, potiče još iz ranog 19-og veka! Taman negde iz vremena impresionizma! A i tada su je, sigurno, te moje čukun-babe, od nekih svojih, sad već srednjovekovnih baba, čule i preko kolena, nasledile!

Na žalost, ni jednom poznatom metodom, čak ni datiranjem ugljenika, ne možemo odrediti koja je od njih to prva shvatila, spoznala, skontala il’  iz gorkog iskustva iznedrila? Koja je prva te poučne reči izgovorila:

„Troši samo novac koji imaš! Nikada ne živi na veresiju! Ne duguj nikome, lakše ti je spavati.“

Često su mi, od kako znam za sebe, babe to u raznim kontekstima spominjale. Poenta je uvek bila da je veresija za svaku osudu. Kratko i jasno!

Ali najprilježnijeg sledbenika i pobornika te, ženskom linijom negovane teorije, našle su u mojoj majci. Vatrenog i neumornog...

Još kao dete sam osećala čuđenje mamine porodice njenom pojavom- čak ni mojoj neni što ju je rodila, nikada nije bilo jasno kako se desilo da se u svom tom jadu, čemeru i sirotinji, u sred velikoga rata, na svet pojavi jedna tako neobična žena? Lepa i vredna, odmerena a radoznala... Pokupila sve najlepše od svojih predaka – Sve blistave osmehe, ugasle čežnje, rumene, glatke obraze, neotkane ćilime i nedovršene mudre misli, teškim životom sticane. Na sve poučne priče što je od svojih majki čula, svojim životom stečena iskustva i zaključke dodavala, pa svojoj ’ćeri, meni, prepričavala!

Od veresije je uvek najbolje priče pravila. Malo, malo, ona nju pominje... U svojim heklajućim legendama o nekim likovima iz njenog života, dalekim rođacima ili porodičnim prijateljima koji su svi, od reda, doživljavali neke teške i tužne sudbine. Kockari, alkoholičari, kurve i propalice... Svakovrsne bitange na čelu sa onima koji veresijaju! U tim njenim pola basnama, pola anegdotama, tih što „na crtu žive, jedu ili piju“ ima na svakom ćošku. Glavni su akteri svake njene priče, praveći od veresije predvodnicu svih najgorih ljudskih sklonosti.

„Ništa gore od veresije kuću ne upropaštava!“, bezbroj puta sam čula.

Moja majka je prezirala takve slabosti. Nije razumela niti jedan oblik zavisnosti od bilo čega. Osim zavisnosti od ljubavi, od koje je i sama teško bolovala, pa je nju jedino opravdavala. U svemu ostalom se savršeno kontrolisala i ta njena sposobnost discipline i reda oduvek me je fascinirala. Žena umerena u svemu.

„Ja na razumem zašto ti, Snežana, uopšte pušiš? Pališ jednu o drugu, ne shvatajući da to činiš?! Cigareta treba da ima smisla, da donese zadovoljstvo!“ – Ona puši ponekad, uz kafu, držeći nevešto cigaretu među, uvek crveno nalakiranim, vrhovima prstiju.

*Jedina istinska zabrana pušenja koju sam, bez teškoća, samu sebi nametnula, je da se u sobi moje majke, nakon njene operacije srca, više ne puši. Čak mi je i godinama nakon njene smrti uvek bilo neprijatno da u toj prostoriji, sa već uveliko promenjenom namenom, zapalim cigaretu...*

„Nije tačno da ne možeš da se kontrolišeš?! Voliš slatko! Pa šta?! Pojedi jedan kolač, nikako dva ili tri! Ostavi za sutra, po jedan dnevno je dovoljno. I ja bi’ lako mogla da se opustim i da se nažderem, pa da sutra kukam kako sam debela?! Samo se disciplinuj u glavi!“  - Ona uvek ima 65 kila, ide redovno na kuglanje, vozi bicikl, član je ženskog dobrovoljno – vatrogasnog društva i raznoraznih ženskih aktiva, koje smo brat i ja, jednim imenom zvali AFŽ („anti-fašistički front žena“, za one mlađe čitaoce), šaleći se na račun njenog društvenog života, koji je uvek bio buran! Uvek se šije neka nova haljina, za neki sledeći praznik ili „vatrogasni bal“! Ili se priprema sledeća izložba ručnih radova povodom 8-og marta ili Dana oslobođenja! Mama uvek posla i obaveza ima, jer tek je lenjost njena omražena osobina.

Majka mi je bila od onih žena što nikada, ni trena, besposlene ne sede! Jer kada bi sve skuvala, zamesila, sašila, oprala, opeglala, počistila, sa posla došla... Već je kasno popodne kada sedamo da popijemo kafu.

Ona na svom dvosedu, u njegovoj desnoj polovini. To je njeno mesto. Na parketu niže njenih nogu je korpa sa heklanjem. Pored je stolić sa njenim sitnicama – naočare, lupa, par heklica i ceduljica sa ispisanim brojem telefona nekoga važnog tih dana. Da ga ne zaboravi!

Istoga trena kako seda i skršta nogu preko noge, uzima u ruke započet stolnjak... Namešta klupka snežno-beloga konca da joj budu zgodno, na ruku! Otvara sklopljenu heklicu, koja čuva zadnju petljicu na kojoj je juče, ili rano jutros, pre posla, stala. Žustrim pokretima namotava konac na kažiprst leve ruke, kroz naočare sa zagleda u čipku u svojim rukama... Samo da se podseti da l’ je dvostruku ili trostruki stubić na redu.

I počinje svoj prelepi ples – Uvek u istom ritmu oni namotaji konca sa njenog kažiprsta padaju, a tanana heklica se u majušne rupice, sada ona koncem namotana, neumorno zabada! Kada je iz rupice vrati na gore, opet je sa omčom oko vrata!

Dok uz kafu razgovaramo, ona ne prestaje da hekla. Gleda u mene preko spuštenih naočara a ruke joj, napamet već naučene pokrete, igraju. Samo pri sledećem namotavanju konca na prst, baciće kratak pogled na ono što je uradila – da proveri da li je sve kako valja!

Ona nigde ne ide bez heklanja. Makar to bio u najlon kesicu spakovan, od paučinastog končića započeti mali milje. I u svakoj tašni ima po jedan takav paketić – milje, konac, sklopljena heklica. Jer ako je neko, slučajno, na kafu svrati dok po opštini papire vija ili sa pijace ide, ona ne može sedeti besposlena! Čim sedne, ona počne da hekla. Sigurna sam da njenih stolnjaka i zavesa po celom svetu ima. Jer te reke čipke koje je ona za svoje 62 godine oplela, morale su negde naći svoje mesto. Nisu mogle baš sve nestati pred naletima 21-og veka, koji preti da sve stare mudrosti i vrednosti u nama, pojede i satre.

Sada svi mi, lagodno i lakomo, živimo na veresiju! Udavljeni u kreditima i plastikama kojima kad platiš ceh, misliš da tuđe novce nisi ni pipnuo! Kao bajagi, to je tvoje!

Ja sam, svojevremeno, moju revolving karticu obožavala!

Ne trepnuvši okom, skupe haljine ili cipele njome plaćala! Bahatila se i nemilice trošila, puštajući bankarima da od moje krvi i svake proknjižene stavke tokom mog crnog rada, udobno žive i kapitale stiču.

Sve do pre jedno godinu dana, kada dođoše neka druga vremena... Crnih poslova više nema. Bela plata, ova državna, srezana na pola. Od gospođe što je nekada, na lizing, nove automobile kupovala, spadoh na činovnika što jedva mesec izdurava.

Od onda počeh nerado da je srećem po novčaniku i da je se hvatam. Prestadoh sa sobom i da je nosim. Očima ne mogu da je gledam!

„E, da mi se samo tog đubreta rešiti!“, smrt joj spremam, okrećući po glavi sve zaboravljene priče moje mame i mojih baba, dopunjavajući ih: 

"Kada dođu teška vremena, prvo se moramo kurtalisati veresije!"

Bankarska službenica je, neki dan, bila tako ljubazna. Široko mi se osmehivala, dozvoljene minuse i druge privilegije mi nudila – Daće mi sve što želim, samo da kreditnu karticu ne ugasim. Zna ona da od mojih kamata hleb jede!

Ja, sa istim takvim osmehom, bez reči, samo odrično odmahujem glavom na sve njene ponude, nemilosrdno potpisujući one silne papire kojih ima mnogo više nego kada su mi tu istu karticu, pre više od deset godina, poklonili! Lakše tuđe pare dobiti, no ih vratiti?!

Pre nego će je makazama, preda mnom, na pola preseći i u kantu za otpatke baciti, kaže treba neki razlog za moju odluku... U računar da unese:

„Upišite, ako može da vam stane: Veresija je samo za one što dobro zarađuju, nikako za ove druge!“