Batine

Dunavac, Bačko Novo Selo

Slabo ovih dana stojim sa inspiracijom, pa ću iskoristiti ovaj trenutak u kome me je strefila!

To, oko batina i dece koju, neki novi, budući zakon mora da zaštiti od nepodobnih roditelja!? Svi o tome pričaju i govore. 

Onog nesretnika, Milivojević Zorana, opljuvaše na sva usta jer je, koliko sam celu polemiku shvatila, bio pristalica toga da decu s’ vremena na vreme, treba opaučiti! Raspaliti im jednu roditeljsku i diskusiju završiti?

Znam čoveka i poštujem ga. Čitala sam ga poprilično puta i u praksi primenjivala njegove preporuke. Čak sam sticajem šašavih životnih okolnosti, jednom davno, sa njime i kafu popila.

Crveno, na radost

"Priča u boji", napisana za  http://www.kreativnopisanje.org/mini-konkurs-pisanje-bojama/

"Imala sam crvene cipele. Dečije. Sa mesinganom kopčom. O njima sam čitavu priču skovala, toliko sam ih volela. I jednu crvenu haljinu, sa dva reda dugmadi na prednjoj strani i „bubi“ kragnom. Deda Mrazovo odelo, Snežana iz bajke sa crvenom mašnom... I to je to!

Posle toga sam prestala da volim crveno. Čitavu mladost i dugo godina posle nje iz crnog nisam izlazila. Taman kada sam se ponadala da ću se u nešto svetlije obojiti, ostadoh udovica. Crni mantili, crne rukavice, crne „sunčane“ naočare... Tada sam još mislila da je crno boja žalosti i da njenu uspešnu ulogu u lečenju ovih preživelih, što za samim sobom a ne pokojnim, žaluju i sebe žive, a ne njih mrtve oplakuju, ni jedna druga boja ne može odmeniti.

„Tako je lepo i bezbedno u crno se uviti i od celog sveta se sakriti!“, sebe sam tešila.