Oglas na koji se niko neće javiti

Uopšte ne kontam kakav je problem istina?

Znam već da ona, de fakto, ne postoji, da je samo zamagljena, subjektivno obojena fikcija – svako svoju poseduje i ima. I svakome je njegova najbolja i najodanija drugarica. Svako kroz svoju svet propušta, vidi ga i proučava. Drži se nje, slepo vođen... Teško je menja i spram drugoga prilagođava. Svako svoju istinu voli i poštuje! Ne razumem zašto je onda prećutkuje? Ili je iskrivljuje, menjajući joj na silu oblik i formu koju je do sada imala, ne bi li je u neku, savršenu geometrijski oblikovanu laž, pretvorio?

Tata (Zapis o gubljenju)

Kada sam, svojevremeno, objavila priču „Tudji brak“ definitivno se potvrdila ona velika istina o našem mentalitetu i malogradjanštini.
Jer, po meni, napisala sam posle nje mnogo boljih i zanimljivijih mojih premišljanja i zapažanja, ali taj post od prvog dana kada je osvanuo na web-u, do danas, drži rejting jedne od najčitanijih priča. Da se zvao „Moj brak“, verovatno ga niko živ ne bi ni pročitao, niti primetio. Ali „Tudje je uvek sladje“, pa gomila mojih, meni nenaklonjenih, čitalaca voli taj tekst da pogleda. Ako ima dovoljno strpljenja i radoznalosti, pročitaće ga do kraja i tako otkriti mnogo detalja iz mog privatnog i intimnog života. Ono zbog čega bih ja, eventualno, mogla da se od stida zarumenim je činjenica da je svaka reč u tom postu, gola i živa, istina. Od onih ružnih detalja o razvodu braka mojih roditelja do mene, grešne ljubavnice, koja je, ne znajući ovo što danas zna i u glavi ima, petljala sa „tudjim muževima“.

Trovači

Već skoro dva meseca mi, na fejsbukovom profilu, tamo gore gde je sličica onih, tobože sprijateljenih ljudi, priljubljenih glava koje odaju toplinu i bliskost u hladnom virtualno-bajtnom svetu, stoji i kiseli se jedan zahtev za prijateljstvo. 

Neudovoljen i neodgovoren.