23.03.2015.

Kuloarska



Čujem, pre neki dan, u ženskom we-ceu, da je još onomad, iz ulaznog hola moga preduzeća, dole u prizemlju, nestala „Knjiga utisaka“?! Velika, čini mi se, bledo plava sveska, debelih korica, sa našim logom!

Ne znam šta nam je ona, koji očin i trebala?!

Zna se da ceo pošten i normalan srpski svet mrzi sve državne službe i njene pripadnike, koji ih neumorno zajebavaju – Drže ih u redovima po cele dane i uvek traže neke dodatne papire – đačke knjižice i pradedine krštenice! Nikada ništa k’o svet ne radi – padaju sistemi i crkavaju kompjuteri! Naravno da narod pljuje nas, jer do prave vlasti, koja i nama, svojim činovnicima radi o glavi, ne može se ni stići, ni doći! 
A i vlast je uvek prezauzeta da bi narod slušala, jer ima druga važna, državnička posla! Mi, obični, što se samo sa životom rvemo, to ne razumemo?! Velike su to, nama nezamislive brige i problemi?!

Dok je narod voleo svoju državu, dotle smo mi, njeni činovnici dobro i prolazili. Manje-više smo u ljubavi i korektnim odnosima sa strankama životarili! Mi njima lepu reč, oni nama čokoladu! Sećate se? To su bila ona stara vremena, vremena dok smo se jedni drugima osmehivali! Vremena dok se iscrpljeni ne-imanjem, još nismo ispod oka gledali!

Kada u ta, slobodno mogu reći, dobra vremena tih i takvih knjiga nije bilo, ne vidim šta će nam tek sada, u ovom crnom dobu, kada više ni zeru svetlosti ne naziremo na kraju ovoga, ne tunela, nego mračnoga grotla?!

Knjiga utisaka?!  

Pa, kakve mi druge možemo osim mučne, vrle utiske o vama imati?! I još ih u knjige zapisivati?!

Vi, stvarno, niste normalni?! 

Sad ste našli da pitate narod za utiske?! Kad mu je dozlogrdilo i do grla došlo?! Kada su Vršac i Kovin postale oaze mira i sklada, jer tamo su svi pod nadzorom i pod kontrolom! A vi bi o utiscima?! Pa još o Fondu PIO?! Poslednjoj narodnoj kravi muzari, kojoj ste svu krv popili i mleko posisali! Pa je i ona, sirota, presušila! Eno je, skapava...

Knjiga žalbi. Knjiga jada. Knjiga bolnoga uma. Knjiga mizerije. Knjiga nestajanja. Knjiga žuči.

Mogli ste joj baš i neko od ovih imena dati. Priličilo bi...

Ko će ga znati šta je u toj knjizi sve pisalo, kada je nestati morala?! 

Ono što sigurno znam, pre par godina svojim sam očima videla i pročitala, jeste tekst osvanuo negde na samom početku te knjige, potpisan imenom Brusa Vilisa, u kome je neko tvrdio da sam ja najbolja riba u fondu!

Tvrdnja jeste potpuno nesuvisla i neosnovana, ali sumnjam da je ona razlog da neko reskira kamere, video nadzor, portirsku službu i sve ostale mere predostrožnosti kojih se pridržavamo (Jer neprijatelj je ovaj put iznutra, ne od spolja), da bi knjigu drpio i tako mom’ ugledu naškodio?!

Mora da je bilo nešto baš masno? Ha!? 

Ko zna šta se sve tu pominjalo i kakvi su gresi bili u pitanju?! 
Jer lakši prestupi tipa „neljubazna službenica“ procesuiraju se već toliko uhodanim ritmom, da su postali potpuno nevidljivi i bezbolni! Ne biste verovali da postoji tako harmonično uklopljen lanac hijerarhijski složenih malih bogova, što propisane obrasce, nalik pčelicama, uredno popunjavaju, atačmentuju i šalju bogu iznad sebe! Dok se slučaj ne reši!

Ovaj put je nešto malo gadnije bilo u igri?! 
Na žalost, bila ja i sama Agata Kristi, to nikada nećemo saznati. Sve je pod velom tajne. 

Kažu da je knjiga posle dva dana vraćena, sa par nedostajućih, iscepanih listova. Kažu i da je službenik koji je zadužen za njenu bezbednost (Knjige, razume se), finansijski kažnjen! 

Prošlo bi i to kao i svaka kuloarska priča u mojoj glavi – potpuno nezapaženo, ali ono što ovom slučaju daje dramatičan obrt i detektivski ton, je činjenica da uprkos silnoj tehnici, punoj posvećenosti i pažnji nadležnih, počinilac do danas nije nađen?! 
Kompletan video nadzor, koji inače beleži svaki moj odlazak u toalet ili na pušenje, baš u trenucima nestanka i vraćanja knjige, potpuno je zakazao! Ukočio! Kažu, kamere nisu radile, nema snimaka! Nestali svi tragovi i dokazi!

Šta da vam kažem? I kako čovek, posle svega, da se ne zabrine za sopstvenu bezbednost, i da obavlja posao u opuštenoj i motivišućoj atmosveri u kojoj treba dati svoj intelektualni maksimum?

Nadležni ministar bi trebao duboko da se zamisli nad ovim problemom i da nam u sledećem krugu, zaposli jednog, naravno politički podobnog, forenzičara! Ni boja nam partijske knjižice više nije bitna! Jer ovome se zlu mora nekako stati na kraj!

Ne smeju nam „Knjige utisaka“, svedoci vašeg vremena, tek tako nestajati?!



Pozdrav svim mojim kolegama  koji ovde navraćaju! Vrlo dobro znam da ovakve priče i njihove objave na blogu, mogu doneti piscu nesagledivu štetu! Ali...
Bar se zna počinilac.