Čudnog li dana?

Čudnog li dana?

Sve je počelo kada je moja sestra Vera, Verica kako je ja zovem u mnogim mojim pričama, objavila post na svom blogu. Priču o svojoj majci Milici. 

Mojoj tetki, sestri moga oca, koju nikada nisam upoznala, jer je, kao što konac Verine priče o njoj i govori, umrla dve godine pre mog rođenja. Ali sam o njoj sve znala i njen lik doživljavala kao sublimaciju tog nekog prokletstva, koje prati moju porodicu sa očeve strane. Moja Vera to tumači babinim i dedinim doseljenjem u Vojvodinu i useljavanjem u otetu, tuđu kuću, ali ja sam sumnjičava po tom pitanju! Smatram da to prokletstvo vuče mnogo dublje korene, bar onoliko grešnih generacija unazad, koliko je i onih kolena koja njihove grehe okajavaju! Mi, Miloševići, od Bože iz Rilja, kod Nevesinja, već drugo koleno krv bljujemo! A ni treće nam se nije baš usrećilo!

Najskuplja božićna priča

Prošlog Božića, sećam se kao danas, napisala sam jednu od mojih, po mom mišljenju, boljih priča, koja se nepravedno i neopravdano našla potpuno zapostavljena! Nekako sam je smetnula sa uma, zaboravila je...

A žao mi. Mnogo sam je volela. Sećam se sa koliko sam je ljubavi i požrtvovanja, napisala.

Buk i ja

„Znaš li ti, kevo, onu priču o Bukovskom?“, pita me preksinoć.

Ja sam u sudoperi. Ribam onaj moj omiljeni pleh, sa rupama, koga je najteže u prvobitno, čisto, stanje vratiti.

Okrećem se prema njemu. Mokrom nadlanicom sklanjam kosu sa lica. Ne stižem ni da odgovorim.