Kada sam završila prvi razred osnovne, kupili su mi pravi bicikl.
Za razliku od onog plavog, bez lanca, koga sam vozila po belome svetu ne mrdajući nigde iz hlada oraha u bakinom prvom dvorištu, ovaj je bio ganc-nov, marke „Mini“, rama obojenog u narandžasto, svako malo na trotoaru pred zgradom, okretan naglavačke, podmazivan i glancan. Otac nas je, Bogu hvala neuspešno, uvek učio da su stvari vrednije od ljudi! I da se o imovini koju imate morate pažljivo i neumorno brinuti?! Kako god, morala sam ga čuvati, jer znala sam da drugi, nikada i nikako, neću dobiti!
Ali, kuda njime putovati?
