07.01.2015.

Najskuplja božićna priča



Prošlog Božića, sećam se kao danas, napisala sam jednu od mojih, po mom mišljenju, boljih priča, koja se nepravedno i neopravdano našla potpuno zapostavljena! Nekako sam je smetnula sa uma, zaboravila je...

A žao mi. Mnogo sam je volela. Sećam se sa koliko sam je ljubavi i požrtvovanja, napisala.

Bila je gluva noć. Badnje veče provedeno sa društvom u kafani. Sa nekim dragim ljudima. Ponesena ljubavlju prema njima, stigla sam kući u rano božićno jutro, sela za lap-top, počela da je pričam... I nisam stajala. Nisam predahnula ni zastala. Čak mi je i glava već umorno klanjala, ali nisam odustajala.

„Moram je noćas ispisati! I podeliti je na grupi, pod Hrastom! Ona mora na božićno jutro rođena biti!  Bitna je i važna! Vezana za samog Hrista i bilo koju legendu o njemu! Samo priča o izlečenim narkomanima može biti prava čestitka i opomena svima o tome gde ići i kamo, u životu, gledati! Čime se voditi!“

To je bila misao koja me je gonila te noći da je porodim! Da je uprkos snu koji me je za vrat napadao, do kraja ispričam i da tako Božić proslavim.

Nikada je ne čitam. Nerado joj se vraćam. S’ vremena na vreme delim neke prastare priče, tako im proslavljajući prvi rođendan! Ili ih pregledam, popravljajući po nešto u njima za šta sada mislim da je loše i nespretno napisano, igram se sa njima, menjam im font ili sličice koje ih krase. 
Ali nju, priču o narkomanima, nikada ne otvaram! Ne prilazim joj ni blizu...

Jer to je najskuplja priča koju sam do sada napisala!

Ne kažem, koštale su me živaca i neprijatnosti i neke druge moje ne-diplomatske, previše sirove i ogoljene, baljezgarije! Pogotovo one  o mom dragom tatici! Te su bile zajebane!

Ne, ne! Daleko od toga da se kajem ili sramim što sam ih napisala! Prosto, to sam ja! Što bi rekao moj najstariji novosadski prijatelj, Sloba P., prva osoba sa kojom sam popila piće u kafani, po mom preseljenju u grad, pre dugih trideset godina:

„Ti si Sneki, jedini čovek, od svih ljudi koje poznajem, koji je Istina! Svaka tvoja reč ili tvoj pokret, odobravanje ili prekor – sve je istina!“

Zato ne mislim da sam trebala da ih prećutim, nego sam u međuvremenu nešto naučila – sve gde pišete o živim ljudima, koji se u pričama bez navođenja posebnih dokaza mogu prepoznati, izlaže vas nepotrebnom i besmislenom riziku – da doživite da negativno energiju dovučete do svog carstva, bloga! 

U mom slučaju, pod moju gustu krošnju, u hlad mog virtualnog drveta, zbog tatice se pojaviše likovi i reči, oslikani u komentarima nekim lošim bojama, kojima ovde ni u kom slučaju, nije bilo mesto! Tako da ćemo se tatica i ja, u buduće ovde izbegavati. Ima mnogo lepših tema i boljih ljudi o kojima se može pisati i tako prizivati svetlost, a ne mrak u svoj život, pod drvo ili blog!

Ma, te o tati su jeftine priče u odnosu na ovu o narkomanima! Ova mi je jebala kevu!

Bog mi je svedok da sam je pisala čista srca i uma! Jeste da sam tu noć došla iz kafane, ali nisam bila pijana! Pila sam samo kafu. Možda je neko smotao džokavac, ne sećam se. Ali, to svakako nije nešto što mozak pomućuje.

Toliko su mi tada bile lepe i divne sve te reči kojima sam je kitila, doterivala i nameštala, da što lepša božićno jutro ugleda! Već kod prve rečenice sam znala da ću je jako voleti, da će uvek biti moja omiljena! Naravno uz one dve koje su mi najviše na srcu – ona pisana 19-og decembra, sad već preklanjske godine, zbog koje je čitavo moje pisanije i počelo, što njeno ime i govori; I druga – priča o Hristu, na koju se priča o blizancima samo nadovezuje!

A verovatno će mi danas, ako je ponovo budem čitala, nakon što ovaj moj božićni post podelim sa vama ( Što rekoh Luni malo pre, u komentaru na G plusu: „Još jedna priča sahranjena u grob interneta!“), delovati nespretno, smešno i naivno. 

Previše obična da bi bila tako skupa!

Moja jedina zaboravljena priča. 
Priča koju, od dana kada sam je odštampanu na papiru mojim dragim blizancima poklonila, nikada više nisam ponovo pročitala! Priča koja je iz groba bloga ustala, oživela i stavljena na papir počela da tera svoja posla! 
Priča koja se otela kontroli, izgubila koren ovog drveta pod kojim je nastala, stigla u ruke onih kojima nije namenjena, koji je ne razumeju, izvrtana naopačke i pogrešno tumačena. Zlom namerom proglašena!

Uh! Skupo sam je, Boga mi moga, platila! Sa dragim ljudima teške i nepremostive nesporazume imala! Ne uspevajući nikako da objasnim sebe, ni svoju ne-grešnu nameru, par puta i oplakala! Koliko mi je zadovoljstva donela, toliko mi je i život zagorčala!

Luna mi, malo pre, požele knjigu... 

Možda nekim pričama nije suđeno da ožive. Njihov ostanak mimo papira je nova vrsta umetnosti koja nikada nije postojala – priče koje nikada ne završavaju u pogrešnim rukama! Ostaju virtualne i neuhvatljive a korespondiraju sa vama više od bilo koje knjige koju ste u životu čitali!

Možda je blogovsko groblje nova Aleksandrijska biblioteka! Koja će isto tako jednom biti uništena, spržena, dilitovana!
Pa će hiljadama godina kasnije neki savršeni hakeri tragati po prašnjavim html-ovima, tražeći naše priče, meta tagove, heš oznake... 
Arheo-developeri, koji će samo preko nas što zapise ovde i ovako sahranjujemo, moći o nama nešto novo saznati. O našem vremenu, vladarima, greškama, promašajima...


O našim malim, svakodnevnim životima... 
I najskupljim pričama što su se od božićnih u grešne i pogrešne pretvarale!