Zapeta vremena

Čujem, pre neki dan, novi trač...

A nisam vam ja neka tračara! Te se zanimacije uglavnom gnušam. Gadim je se i prezirem ljude koji se njome bave, jer svaki trač je u osnovi obična životna priča koja bilo kome od nas može da se desi, ali obojena zlobom ili zavišću pakosnika što je slušaocima prenosi, postaje ružna, neprijatna i zlurada vest! Od poučne basne iz koje bi se nešto dalo naučiti, tračare naprave sočnu bljuvotinu – Tek da bi imali o čemu da pričaju, jer bez tračarenja su samo praznoglavi i šuplji sagovornici. Oni što o sebi ni jednu ne umeju da progovore, samo druge vide i samo o njima umeju da trućaju. Pa još na tuđu muku i nevolju očima prevrću, sablažnjavaju se i, tobože, zgražavaju, kao da u svoja četiri zida nikakva govna ne kusaju?! Njih muževi ne varaju, deca ne lažu i majmunišu već žive u svili i kadifi! Bez ikakvih problema?!

Istina je i žalosna činjenica da je trač u našem narodu našao vrlo plodno tle! Tračaju novinari, intelektualci na tv ekranima, političari na vlasti...

Čak znam i jednog direktora koji je na ozbiljnim sastancima i načelničkim kolegijumima, uglavnom, dremkao i nezainteresovano crtao hemijskom po papiru, budeći se iz sna tek onog momenta kada bi neko od prisutnih, umoran od guljenja jednih te istih birokratskih sranja, započeo priču o bračnim problemima službenice sa prvog koja dolazi na posao otkopčane suknje... A nedavno je tražila i neku pomoć od firme...

Tek tada bi trgnuo glavu na gore, rukom popravljajući olabavljenu kravatu, pretvarajući se iz tromog jazavičara u zategnutog pit bula, što je krv namirisao:

„Šta?! To ona daktilografkinja?!“, zaintrigiran bi ih bodrio... A ovima nije trebalo mnogo da krenu da kopaju još dalje i dublje. Sve do konačne, mukotrpnim sastančenjem izvedene, zajedničke anamneze službenicinog zdravstvenog i mentalnog stanja!

Pretpostavljam da je na osnovu tih i takvih, ključnih informacija o svojim zaposlenicima, pravio onu čuvenu sistematizaciju radnih mesta u kojoj je prvi put u istoriji radničke klase, kakvu ja pamtim za moj vek, fakultetska diploma bila pomenuta kao neprikosnovena znamen koju ni jedno radno iskustvo, znanje materije ili zdrava pamet ne mogu nadomestiti! Bez diplome se možeš jebati, iako si doktor za svoj posao, a ako je imaš?! Ekstra! Možeš ali ne moraš, o tom istom poslu, baš ništa znati! Plaćam te samo za taj, krasnopisom ispisani, papir!

Zanimljivo gledanje na stvari, morate priznati.

Elem...

Ako nam rukovodstvo, pa još muško, tračari, gde neće domaćice igrom slučaja pretvorene u službenice?! Žene naterane da telom budu prisutne 8 sati u kancelariji da bi za to dobile platu, dok im je duša negde daleko, na selu... Naslonjena na ogradu, viri u komšijsko dvorište. Ili, tobože okopava, a u stvari samo prisluškuje šta se iza tarabe događa.

* * *

Ponekad piškim u muškom wc-eu... Ali to se dešava uvek u kasnim popodnevnim satima, kada zaglavim u kancelariji posle isteka radnog vremena, pa sam sama na spratu. Njihov wc-e je uvek uredan i čist. Uvek ima toalet papira i rolne za ruke! Za razliku od ženskog u koji navraćam pre podne, u kome je haos i strv! Razbacani i razgaženi papiri, dlake po lavabou... (Sav normalan svet zna gde je i kada dlakama mesto i vreme! I samo tamo i tada, one u nama ne izazivaju gađenje! Ostalo je, bar onima što su „u vinklu“ po pitanju reda, nedopustivo!)

Na sve to, još je negde, za leđima wc-šolje, nešto puklo ili prslo, pa se voda, ujutro neprimetna do podneva pretvara u barice po kojima šljapkamo praveći blato koje ostavljamo u tragovima đonova, do pola hodnika...

No, da nije tog, isključivo ženskom polu namenjenog delića sveta, gomilu raznoraznih vesti iz preduzeća i okoline, nikada ne bih saznala – Pojava buva ili nestanak knjige utisaka, ostali bi zanemareni i neprimećeni. Ovako, bar su u mojim pričama ostali zabeleženi! Možda i kao nauk poslužili?!

Za razliku od mnogih porodica, gde se sklonost tračarenju često prenosi kao genetska bolest, pogotovo po ženskoj naslednoj liniji, moju je familiju, bar taj deformitet zaobišao! Mojim Miloševićima je svašta slično, ali da su tračare – Nisu! To niko ne može reći! Niti se tračalo u kući moje bake, niti kasnije, u kući moje majke! Uvek je bilo pametnijeg posla i neke korisnije, za život neophodnijeg razgovora! Sve reči ispričane o tuđim sudbinama služile su samo da se iz njih neka pouka izvuče. 

Da ne čuh neki dan novu vest, ne bih prizdravila od bolesti što me poslednja dva meseca, sapetu, uplakanu i bez reči, držala i morila:

Znam ženu. Vredna, požrtvovana, pristojna... Čista srca i tople duše. Uvek će vam pomoći i učiniti, ne tražeći ništa zauzvrat. Dobar radnik, valjana majka. Tiha, neprimetna i nenametljiva. I kad’ vam se smeši, uvek to, nekako, bojažljivo čini ne želeći da vam se išta zameri.

A sudbina je šiba li šiba?! Od svekrve, koja ju je vazda drndala i u neki red uvodila, do muža, zgodnog i lepuškastog kurvara iz dobrostojeće gradske kuće, što ju je na kraju i ostavio zbog neke mlađe - Naš’o čovek sveže meso za svoj ocvali ražanj. Pa još obogaćeno silikonima!

Ona sve to samo ćuti. Reč ne progovara. Pere i kupa njegove bolesne i ostarele roditelje, sahranjuje ih i humke im redovno obilazi. Pegla, kuva, riba i sprema. Ne kasni na posao niti sa njega beži. Sve to vreme sklanjajući i sakrivajući svoju lepotu i svoje zategnuto telo, u-pola mlađe nego što je ona sama, zaplašena da joj bilo kakva pažnja, može samo neku novu nevolju i brigu na vrat navući.

Sakrivena i sklonjena.

Podnosila je svoje dane bez psovke na Boga, ne huleći ni na koga! Nikome i ništa nije zamerala! Nije osuđivala niti prigovarala! Samo dostojanstveno gutala.

Kažu, sada i neke nevolje sa decom ima. Pominju se kokaini, modrice, tuče i skandali... Pogrešno sklopljeni brakovi i neželjene trudnoće... Na sve to, ni novaca se više nema.

* * *

Tek sutra dan, nakon što sam tu priču čula, počnem ja o njoj da mislim. Prevrćem po glavi sve ovo što sam vama ispričala. Sabiram, merim, oduzimam:

„Majku ti jebem, Snežana, zamisli sebe u takvoj situaciji?! Pa, kosu bi sopstvenu sa glave počupala! To su, bre, pravi problemi, a ne ovo tvoje! Šta si se tu raspekmezila i raskukala?! Zdrava si još, Bogu hvala! Dete ti zdravo, pametno i lepo! Jes’ da se mrcini i spava do podne, diplomatski se pravdajući „Ja sam parazit ovog društva, mama. Zato treba da odem u inostranstvo!“, ali bar se knjige drži kao pijan plota! Šta ćeš više u današnje vreme?!“

* * *

To što novaca nema, objektivno, teško je sranje!

Mnogih zadovoljstava se moraš odreći: Ne pereš više zube sa „Blend-a-med“, nego se vratiš na stari, dobri „Kolynos“. Ništa mu ne fali! Dosta smo dupe brisali sa „Zewa“, mirišljavim papirom, kada je i „Harmony“ sasvim ok! Služi svrsi!

Posle „Argeta“ paštete (Pogotovo ona od tune! Mmmm...), vratili smo se na „Neoplanta“, u crevu, a holestelor mi je, još uvek, na stabilnih 8,5!

Ništa „Uncle Bins“, nego makedonski, duguljasti. Zbogom braon šećeru, napravljenom od trske, tu je rafinisani, beli! 64 dinara za kilo! Ništa puter u kolače! Isključivo i samo margarin! 56 dinara, još sa vanilom! Jeste da otopljen miriše kao naftna bušotina, ali radi radnju – Niko nije imao primedbi na moje slatkiše!

Umesto „Barilla“ mašnica, „Panona“ orhidejice! Podvala je i pakovanje od 400 grama, a ne pola kile k’o što Bog zapoveda, ali za 54 dinara su odlične! Ostanu al-dente i ne slepe se!

Za održavanje stabilnog holesterola, još preporučujem džigernjaču od „Bačke“! Slagaću vas, mislim da je 190 dinara za kilo! Sjajno je začinjena, mačka i ja je obožavamo!

Ne kupujete „Loreal“ nego „Nivea“ kremu. Imaćete koju boru više, ali one vam svakako ne ginu. Lepota i nije toliko bitna u datoj situaciji – Važno je da nekako preživite!

Umesto „Ariel“, „Merix“, a kupanje sapunom! Bitno da ste čisti i oprani!

Pušite švercerske od 150 dinara za paklo, uživajući u njima podjednako koliko i nekada, u crnom „Sobranju“. Isto ih tako, sa ponosom, među prstima držite.

Sve u svemu, nekako se može! Kad se mora, mora se! Iz svoje kože se napolje ne ide!

Uostalom, recepte za preživljavanje, skupljali smo od najboljih! Sa najveštijim stručnjacima u ministarskim foteljama gurali smo sve ekonomske, ratne i sankcijske krize! Prošli smo, sa njima na čelu, sve najuglednije ekonomske fakultete i škole, Oksforde i Kembridže! Kroz život nas vodili Fulbrajtovi stipendisti i bivši zaposlenici čuvenih monetarnih institucija!

Zar pored tako sjajnih učitelja, gradivo da ne znamo?! Bila bi bruka i sramota da sada, posle svega, posustanemo i naučeno zaboravimo – Kako od dinara napraviti dva!

* * *

Tek ja ne smem pokleknuti. Moram mojim majkama i staramajkama dug odužiti. Onima što su me, bez dana ikakve velike škole, učile kako se novac raspoređuje i kuća vodi. 

Držale mi vežbe sa empirijskim zaključcima: Šta u kući moram imati, a šta je ono bez čega se može! Kako se menjaju prioriteti i kameleonski prilagođava situaciji! Kada moraš stisnuti novčanik, a kada ga smeš raskalašno rastvoriti! Kada prebrojavaš gvozdenjake, a kada papirne guraš u harmoniku! 

Razaznaješ vreme u kome moraš biti zapet kao struna, od vremena opuštanja i lakomislenog trošenja!

Zbog njihovih muka kojima su svoja znanja, dostojanstveno i bez kukanja sticale i pekle, moram se pameti dozvati! I ova vremena, kao i sva pre njih, za leđa baciti.