16.12.2018.

On





Sa Gospodom je, zapravo, jako dobro stajala. Sa njim je imala najravnopravniji skor u toj trci zvanoj ‘Život’,  ili ‘Čistilište ispred Pakla i Raja’. On je bio najpošteniji igrač, oličenje fer-pleja i otvorene borbe prsa u prsa. On nije varao, klimajući glavom sa osmehom, na njene želje, koje je naglas tražila ili molila! On jedini nikada nije lagao ili joj se podsmehivao! Samo Gospod ju je poštovao i voleo...

Nikada nije tačno znala šta je pod tim imenom podrazumevala? Na šta se On, njen prvi jutarnji sagovornik poslednjih 20-ak godina njenog života, svodio? Šta je i ko je bio? Doduše, retko se to i pitala. Nije joj bila važna definicija njihovog odnosa, formalna, religijska ili pravna... Bolelo ju je uvo! Bitno je bilo da se sa njime piju jutarnje kafe, da se sa njim, prvim, jutrom razgovara. Svode računi i prave bilansi. Kuju planovi, pričaju želje il’ maštanja. Njemu se, ranim zorama, plače i psuje krvava majka poslednjim ljubavnicima što su joj po srcu rovarili, bezosećajno je zavodeći i navodeći na pogrešan put... Onda bi mu šmrcala, žalila se da je zalutala, sumnjajući da treba da skrene ‘levo, kod Albukerkija’ i da bi se crtani film što ga je trenutno igrala, potpuno drugačije nastavio!

Ali, On je vrlo dobro znao da joj je sam, sve te silne zamke i postavljao!
Režirao čitav scenario, sačinjen od slučajnih susreta, spontano razmenjenih brojeva telefona, neobaveznih kafa... Ona pojma o svemu tome nije imala. Ništa tu nije bilo do nje, bila je potpuno nevina u celoj igri. Išla srcem, glava u pomijama! Podmetala drugi obraz, kad bi po prvom obrazu dobila. Sve je On to smislio, vodio je kao na uzici vezanu... A ona ga samo poslušno pratila.

Tako bi mu se uz kafu, svako jutro, ispovedala.

Pošteno je igrao, zato ju je uvek pažljivo i netremice slušao. Bila je brbljivica, ali to samo njemu nije smetalo. Čak ga ni njene suze nisu provocirale, jer znao je da su joj preko potrebne. Da samo one mogu da izleče nevolje i njihove posledice, što ih je On smeštao.

Često ga je izazivala tražeći od njega da joj ispuni još samo onu ‘Listu želja’ koju je smislila za ovu treću trećinu života, za starost. Iako, lista je bila skromna – Od vožnje motorom do letenja padobranom, sa ponekom koja je bila nevaljala i bila samo za njegovo uvo.
   
“Ništa te ne košta da mi to ispuniš, pa i luđe situacije si mi nameštao!”, kroz suze i srkute kafe bi ga čikala.

On je uvek samo ćutao. Puštao je danima da mu postavlja ista pitanja, da pričajući naglas sve svoje nedoumice, sama dođe do rešenja. Uvek joj je davao i previše vremena.

      *  *  *

Ili je vremena, zapravo, bilo premalo? Nikada nije bila sigurna. Zapetljavala se u tim njegovim sjajno postavljanim zamkama, vrludala, klizala, prilagođavajući se scenama u kojima je igrala, vazda nesigurna da li će se sve rasplesti pre kraja? Pre nego se umori od čekanja...

“Samo ne dozvoli da umrem neodgovorena”, obećavala bi mu partnerstvo do groba!

Jer, sjajno je režirao, a ona ga u stopu pratila! Nameštao bizarne felinijevske scene sačinjene od ovalnih stolova, prašnjavih gitara zapuštenih žica, šarolikih, očiju razrogačenih, radoznalih, malo joj poznatih lica razmeštenih unaokolo tih novih joj prostora, gde ju je na onoj uzici dovodio. I, iako scenario nikada pre tog časa, nit’ vidla ni čula, sve je odlično igrala!

Eno, neki dan je naterao da glumi devojčicu...

Bez ikakve najave, samo joj je dao 20 kilograma manje, obukao je u haljinicu, našao joj simpatiju, isto dečaka... Sve kao nekada, dok o filmovima ništa nije ni znala. Ista čežnja, ljubavne cedulje kradom ubačene u njegove džepove, čekanje da vam se pogledi negde i nekada sretnu; Trnci pod kožom, jer su međusobni dodiri odlagani mesecima... Savršeno!

Znao je i On da je sve dobro uradila. Da nigde nije omašila. Ali je, samo iz inata činilo joj se ovaj put, udario klapu i proglasio rez! Pogasio reflektore, razjurio statiste i ostavio je na sred scene samu! Da se smrzava, onako u haljinici, bosonoga, raščupana i razmazane maskare od poslednjeg plakanja.

 *  *  *

Jutros je pred njime, uz kafu, merila temperaturu. 33,7 Celzijusa?!

“Jebo te, pa ja de fakto, umirem!”, kukala je.

Znao je da je kriv. Zato je jutros bio blagonaklon, nežan i pun razumevanja. Pun ljubavi i saosećanja. Prilika koja se nije smela propustiti prosto se sama ukazala:

 “Molim te, sledeći put da se igramo bar negde u toplijim krajevima!”

Možda ju je hipotermija slomila, ali joj se učinilo da je odobravajući klimnuo.





01.12.2018.

Plesačica





Znate da onu floskulu ‘svi su muškarci isti’, iz dna duše prezirem! Kao i onu koja se odnosi na žene. Pa, ni ovih deset prstiju, naših, ni nalik jedan drugom, a kamo li čovek na čoveka? Il’ žena na ženu? Po meni, sve su to budalaštine i predrasude. Ili nesposobnost da uočiš različitost, jer si limitiranog uma i uzanog gledanja na stvari. Prosto, magarac si!

Al, ne lezi vraže, navrzli se sada, pod stare dane da mi menjaju gledišta, zaključke i stavove?! Sve me nešto opovrgavaju! Turaju mi pod nos sve svoje sličnosti - Slabosti ili nedostatke elementarne pristojnosti. Baš navalili da se jedan na drugog precrtavaju i kopiraju...

No, ne bih ja sve ovo ni dumala, da neki dan ne sretoh mog dobrog druga i bivšeg kolegu, ispred burekdžinice, preko puta posla. Izgrlimo se, izljubimo. Nismo se videli ima godina dana. Uze me za dlan, podiže ga visoko i zavrti me ispred sebe, kao balerinu:

“Sjajno izgledaš! Čuo sam da ne radiš, a vidim da ti je to baš prijalo! Kao devojčica si!”

Žuri na naučno predavanje, inače bi išli na kafu, kaže. Ukratko mu rekoh gde i kako sam provela poslednje mesece svog života, o kampovanju, muzici, jutarnjoj gimnastici...

U jednom trenutku me prekinuo, uhvatio oba moja dlana svojim velikim, toplim šakama, okrenuo me prema sebi i naterao da ga pogledam direktno u oči. Onda je počeo da govori.

“Vidi, Medena, svi mi muškarci smo ti ista govna! A znam te i tačno vidim šta ti je...”, sa širokim osmehom je započeo.

Nisam ga prekidala, što imam običaj da činim kada mi neko nešto truća, bulazni ili priča o trećim, pa još meni nepoznatim, ljudima! Tada postajem vrlo neprijatan sagovornik, koji arogantno smeta i ometa nečije izlaganje.
Njemu sam samo ćutala. Poznajem ga, znam koliko zna... Želim da ga čujem. Zato netremice slušam.

   *  *  *

Ako bih vam nabrojala sve njegove dosadašnje političke pozicije, otkrila bih vam njegov identitet, pa bi čitava priča izgubila draž. On je samo lik priče, nije joj cilj!
Iako, teško da ste njega zapazili, ili videli na televiziji. Nenametljiv, ali vrlo rezak i odlučan; Pravnik koji sve zna o ekonomiji i o tome kako se pravi dinar; Kada se pre mnogo godina zaposlio kod mene, počeli smo da se družimo. On mi pričao svoje priče o nekim političkim bitkama koje je vodio, ja njemu sve što znam o penzijskom. Kada sam ga, na samom početku našeg drugovanja, zatekla u kancelariji sa otvorenom knjigom, pa još Hegelom, kako se ispostavilo kasnije, rekoh mu:

“E, moj ti?! Ko tebe dovede ovde? Kak’e crne knjige, kak’i Hegeli?! Pa, ovde niko ni stripove nije čitao! Nećeš ti ovde dugo, ovde obrazovanje i kultura, o poštenju da ne govorim, nemaju šta da rade, nit’ traže...”

Tako i bilo! Korektno je radio posao za koji su ga dobro platili, hteo da popravi stvari, da postavi na noge... Zato su ga, nedugo potom i najurili!

O ljudima koje se bave politikom, manje-više imam loše mišljenje. Međutim, on je, svojim držanjem, širokom kulturom, jednostavnošću i iskrenošću, zadobio moje duboko poštovanje, a i poverenje! Koliko mi je samo dobrih saveta vezanih za podizanje muške dece u pubertetu, na našim kafama, dao?! Uvek konstruktivan i pragmatičan. Ne trabunja, nego nudi rešenja! Na sve to, srdačan je i vrlo prijatno, čak zgodno, izgleda! Visok, širokih pleća, uvek u odelu i sa kravatom. Uvek nasmejan, što je sigurno ono što me najviše dojmilo kod njega – Čovek koji ume da se raduje! Čak i malim stvarima! Za sve godine našeg drugovanja, vazda mi je tražio pravog momka, i iznosio provodadžijske ponude. Smatrao je da previše vredim da bih bila bilo čija, nego on treba nekog pravog, za mene krojenog, da mi otkrije i pronađe! Pisca, sudiju ili advokata, samo da je razveden i slobodan! – govorio je. Ja bih se uvek samo grohotom smejala na sva njegova ubeđivanja i objašnjavala mu da sam ja ćurka koju samo srce vodi! A srce mi je, kao što znamo, glupavo do bola! Džabe pored takog srca, sav moj zdrav razum i seljačka logika! – Uvek sam se pravdala, vešto izbegavajući sve njegove preporuke za eventualne večere i dejtove sa kandidatima.

Sada, tog časa pred osvetljenim izlogom, jer bilo je već kasno popodne kada su se sreli, netom što ju je, samo na tren pretvorio u uličnu plesačicu, šta je drugo mogla nego da, na njegov govor, zaćuti? Jer, ko ju je poslednji put okrenuo na vrhovima prstiju, i njenoj haljini u gloknu vazduha dao? Tako davno je bilo, da nije pamtila...

Zato ga je pustila. Da joj on, po ko zna koji put svih ovih godina, praktično objasni. 

 *  *  *

“Velika smo govna, mi muškarci! Kad ti kažem! Ako ti se sviđa, ako misliš da je pravi, ne smeš ga ni tren pustiti! Samo stisni i pritisni!
Nikada mi muški ništa ne bi uradili, ma koliko da nam je stalo! Nikada ništa nećemo preduzeti! Sve je u vašim, ženskim rukama. Svaka veza ide samo tamo gde je vi vodite! Ćuti, ne odgovara na poruke?! Ma, nema veze, samo ti piši! Sve dok te ne blokira, dotle te hoće!”    
                   
                      -.  Aman, šta govoriš? To je sila, ne ide... – Ipak je u trenu prostenjala.

“Ma, okreni se oko sebe, pogledaj! Samo dok žena grize, jaši, smara, zove, zivka, dosađuje, dotle veze opstaju i žive! Tako se veze održavaju, brakovi sklapaju! Ma, kažem ti, govna smo, nespremni za bilo kakvu odluku, kukavice da se jasno i glasno izjasnimo! Sve je u ženskim rukama! Sve od tebe zavisi! Nikada muško ništa neće rešiti! Vidiš da žene sve konce vuku, započinju, završavaju... Znači, ako ti je stalo samo grizi. Ti, ti, da! Ne gledaj me i ne beči se! Ako popustiš, gotovo je! Samo ako navališ, možeš nas imati...”

Ali, žuri, zakasniće na predavanje. Sledeći put bi mogla i ona sa njime, na kraju predlaže. Ljubi je u obraz i odlazi!

Košava, što joj je malo pre podigla haljinu i u plesačicu je pretvorila, sad joj je duvala u otvorena usta. Ostala je zaprepašćena pred njegovim rečima. Da li je moguće da su istina? Da je sve isti šablon i kalukacija? Da li je moguće da ljubavi, zaista, više nigde nema?



photo by Alex


30.11.2018.

Patetika




Neki dan, podelih zapis na Fejsu:
“Čim pomislite da živite bajku, iskrsnu vam likovi iz basne!”

27.11.2018.

Kradljivica II





Kako se gorko prevarila misleći da na toj mački nema baš ništa od njega! Nikakvog traga! A sva ta mala, šarena, u početku umiljata maca, bila je ceo on! Od početka do kraja! Od repa do glave, sva u njega preobražena!

25.11.2018.

Kradljivica





Ništa joj drugo nije preostalo, nego da ukrade tu mačku!

Morala je da ima bar nešto od njega. Nešto da joj ostane, da je podseti... Neko živ i topao, koga će umesto njega noću da miluje, bio je najbolji izbor.

23.11.2018.

Kuvarica



“Ti ne moraš ni da ideš na psihijatriju! Ti si bolnicu napravila u kući!”, jetko joj je i prezrivo dobacio.

Umotana u frotirski mantil, sa pižamom ispod, neumivena i krmeljava, pogledala ga je i pomislila:

- Kad bih samo mogla da se setim zašto sam ga zavolela? Kako se to moglo dogoditi? Čime me je naveo i zavarao?

06.11.2018.

Rakija





Rakiju je, ovaj put, držala u zamrzivaču. Jabuka, 1985.

Iako je nije volela, mnogo toga je o njoj znala. Počev od ljudi kojima je život natraške okrenula, do babinih antireumatoidnih obloga načinjenih od lanenih krpa potopljenih u komovicu, koji su je, onako staru i umornu, svako jutro dizale na noge. Nanovo!

30.10.2018.

Steeplechase




Kao osvedočeni ljubitelj atletike, iako nikad ni za busom nisam potrčala, reći ću vam jedno.

Što je život mnogo duži od 3000m. i što se prepreke podrazumevaju, ni po jada! Nego ovi iz publike se umešaju, a Sudija ćuti, reči ne progovara.

26.10.2018.

Musaka




Kažu, danas se u našem srezu desio, nikad ranije zabeležen, neobičan slučaj! Volšeban!

Junak naše priče taman krenuo da pravi musaku.

Oljuštio krompir, isekao ga na ploške. Na luku, izdinst’o meso. Izvadio sir iz frižidera, pripremio rende. Vatru u kaljevoj je dobro naložio. Pre toga, drva nacepao, bio u nabavci, odabrao najbolje juneće meso... Sve je spremno! Tu mu je ćerka sa momkom, došli malo iz grada, pa da im tajo nešto spremi za večeru. Bilo je 3, popodne. Bio je sam, deca otišla u skitnju.

22.10.2018.

Kompliment

Pre jedno mesec dana, svrnu mene na neki paprikaš od veprovine...
Naime, morala sam da se odazovem, jer pomenuto nikada nisam probala. A ja moram sve probati, ma crkla! Živa duša, a Bog prašta!
I manje-više što je to bila jedna sjajna žurka, sa 7,8, al' odabranih, duhovitih i opuštenih ljudi; I što sam se smejala do suza, a to nije baš često; I što ste od te veprovine potpuno smeteni, jer afrodizijak je, kažu; I što je tu, na korak od mene, sedelo neko muško stvorenje na koje je sve to, moje veprovsko ludilo, čitavo veče bilo usmereno! Na sav moj hemoglobin od 160, mošte me mislit'?!
Nego, što mi na kraju te noći, jedno prelepo, žensko čeljade, staro 20-tak godina, koje je celoj večeri prisustvovalo, smejalo se bara-bara sa nama, matorcima i strpljivo slušalo moje savete o pokrivanju leđa zbog mogućeg steriliteta, dade kompliment zbog koga sam se, i bez veprovine, zarumenela:
"Neverovatno! Čitavo veče vas slušam...", a već je leđa zašuškala, "Toliko godina imate, a još ste sačuvali dečiju dušu!"
Sada Ona šeta negde, po velikom belom gradu, ljuljajući onu svoju dugu, crnu grivu, bez truni šminke, ali sa širokim i punim osmehom, ne sluteći ni trenutka da ja o njoj mislim i pripovedam. Zaboravila da me zaboravila!
Al, možda su joj leđa i dalje pokrivena...


Photo by Alex
https://www.facebook.com/profile.php?id=100016997018223

28.09.2018.

Samo reč







Taman se obradovala, jer je osetila da je mrtva. Napokon! Rešila se te reči, obrisala je zauvek. Ubila ju je, prokletnicu!

Poradovala se da je ovaj poslednji skot kome je poverovala i poklonila mnogo toga od sebe, zauvek i nepovratno ubio u njoj svaku moguću mrvu što je ostala od one njene životne devize, kojom se ceo vek vodila – Život bez ljubavi nema nikakvog smisla!
Uopšte nije mogla da se seti kako se i kada od te bolesti razbolela? Ko joj je od predaka tu semenku preneo? Tu, što te goni da misliš kako je samo ‘voleti’ jako važno! Tu, što te tera da se predaješ uvek bezrezervno, hrabro, do poslednje kapi krvi, ne pitajući za to koliko će te koštati – novaca, zauvek osušenih od silnih suza moždanih ćelija, prolivenog znoja il’ zalud trošenih reči objašnjavanja i rasplitanja konflikata. Čak je jedne prilike, odlazeći na časove bračne terapije, već pri prvom susretu sa dvojcem sačinjenim od jednog psihologa i jednog defektologa, dobila papir i olovku na kojima je redosledno, od prvog do petog ponuđenog, morala popisati prioritete u svom životu:

1. Ljubav 2. Zdravlje 3. Porodica 4. Karijera 5. Novac

Tako je izgledala njena lista.

16.06.2018.

Grejs period



Pričali su da je moje selo Kraj sveta, a nije!


Neplaćeno, dan 10-ti.






Ma kak'o crno "Neplaćeno odsustvo sa posla"?! A, ne!

Ovo je ipak mnogo više od toga. Mnogo više od tog pišljivog Rešenja na kome su navedena sva fakta vezana za taj, po mnogima, vrlo neobičan čin. Jer, kome je danas do neplaćenog, kad se i ono plaćeno jedva preživljava?! Osim ako za to vreme ne čuvaš nemačke babe, što nije ovaj slučaj. Ovo je čist hir i obest isluženog i istrošenog državnog službenika, kome je, kao Nikoli Simiću svojevremeno, svega došlo preko glave! Puko mu film! Samo što su Šojići koji ovde igraju, mnogo teži, a još nedijagnostikovani, psihijatrijskoj i filmskoj praksi, novi i nepoznati slučajevi.

18.12.2016.

Ljubavna


Kako da te u stih pretočim,
ne ogolivši te pred drugima?
Kako da te sakrijem od radoznalih pogleda i
urokljivih radovanja?
Uvek hrabra, prvi put se bojim
istinu izneti na videlo dana.

15.04.2016.

"Ne gazite travu"



23.05.2015, Fejs

E, volim kada me subotom ujutro dok kuvam, nešto uzruja i natera da pišem statuse, umesto da pravim zaprške i kolače. A i veš me čeka!

Ja sam matora žena, ozbiljna i odgovorna. Ne pijem alkohol, čak nisam ni narkoman. Čistim, perem, peglam... Idem na posao, podižem dete, završavam fakultet. Znači, još uvek po standardima. Ali moram opet mom dragom Premijeru da ostavim jedan tekst, u nadi da će to nekako, preko botova ili bilo čega stići do njegovog mozga i uma. Možda Toma, vičniji društvenim mrežama, pročita, pa mu uz kafu prepriča:

20.12.2015.

Gospođa





  Uvek je sedela kao okamenjena. Potpuno hladno i bezosećajno, govorila bi ’ravnim’ glasom, koji je uprkos nedostatku intonacije, bio siktav i jedak. Očekivala je od sebe mirnoću i staloženost kao prikladne, ali život ju je gnjavio - Ništa nije išlo onako kako je planirala i zato je bila gnevna na sve oko sebe:

  Porcelan, koji je godinama brižljivo skupljala, dodvoravajući pred smrt stare novosadske babe, pucao je i lomio se skoro svakodnevno, iako je ona strogo vodila računa da se ništa od tih dragocenosti ne upotrebljava. Osim nje, nije bilo nikoga u kući ko je zasluživao da jede iz kobaltom optočenih tanjira. I sama je radije koristila plehani sa „Pozdrav iz Soko Banje“... A i secesionističke komode, donošene u stan odmah posle babljih sa’rana, počeo je da jede crv!

12.12.2015.

O debelim mačkama






„Koji mi ove kile skine, u dupe ću da ga poljubim.“


Svakako, muškarce ste uvek mogli da podelite u dve kategorije: Oni zbog kojih kile spadaju same od sebe, kao rukom odnešene i oni drugi, smorovi i daveži zbog kojih vam se kilogrami lepe brzinom svetlosti. Ovi prvi su, definitivno, mnogo zdraviji i preporučljiviji, ali pošto je život zajeban koliko jeste, nekada vam zapadnu i ovi drugi.

14.11.2015.

Julija i Romeo




Vesele ’80-e.
Uz neke gorčine koje su došle kasnije, nisam pametna šta vam reći o tom vremenu. Kako pričati o mladosti, zaboravljajući ’šta je bilo posle’? Setiti se ljudi, kakvi su onda bili? Pre nego su počeli da se stide svojih ludih godina i budalaština koje su činili? Pre nego su odrasli...

24.10.2015.

O blogovanju



Zašto ljudi pišu blog?

Razni su razlozi u pitanju, ali ono što je zajedničko svima je potreba za egzibicionizmom. Pogotovo kada je u pitanju ’lični’ blog, kakav je moj, gde pred masu nepoznatih ljudi, iznosite svoju intimu i delite sa njima trenutke svog života, a čitaoci dalje, sami prosuđuju, da li je to vredno njihovog interesovanja.
Vrlo slično rijalitiju, ruku na srce.*

Ostalo je marketing.

Kako sam počela da pišem blog?

14.10.2015.

Čitulja za Hogara



15.07.2015. godine

Kakva su, bre ovo, crna vremena došla?!

„Zašto tražiti alternative klasičnom bezglutenskom, /valjda/, brašnu?“, pitanje je iz jednog posta. Pročitam i momentalno padam u nesvest! Dođe mi odmah da ostavim komentar:

„A koji smo kurac, da izvinite, tražili alternative običnom brašnu, onom sa glutenima?! Šta je njemu, pa, falilo?“, al’ se iz pristojnosti suzdržavam. Mogu nekada neku i da prećutim...

10.10.2015.

Baštovan



Čim je njen dlan zadržao među svojim toplim i velikim šakama tren duže nego je to pristojnost nalagala, znala je da će biti nekog sranja. Zato joj je bilo potpuno logično, kada je nakon par rečenica, iste te šake prislonio na njenu kosu i prinevši njeno lice sebi, poljubio je u obraz.
Još pet rečenica i dva osmeha, već je njegova ruka bila na  golom ramenu, pažljivo navlačeći na njega skliznuti dekolte njene bluze.

30.09.2015.

"Gitanes"


To nikako nije smelo da se desi. Ta prilika se nije smela prokockati.

Preko majčinih prijatelja iz detinjstva, dokop’o se Francuske. Pazili su ga obezbedivši mu krov nad glavom i posao. Čak se, jedno veče, pojavila i dobrodržeća usedelica kojoj se, na prvi pogled, jako dopao pa mu je predložila brak: On će dobiti francuske papire, a ona njegove snažne podlaktice na svojim, već opuštenim i mlitavim, bedrima. 
Pušio je „Žitan“ zamišljajući da je Belmondo i od prve zarađene love kupio masivan ručni sat. Pred njim je bio život kakav je priželjkivao.

25.09.2015.

Doručak



Dugo je, nakon njegovog odlaska, ostala zgrčenih i zagrljenih kolena. Toliko je bila zaokupljena sopstvenim mislima, da se čak nije mašila za cigaretu. Sedela je potpuno nepomična, zagledana u jednu tačku slažući deo po deo, svakog i najsitnijeg kadra čitave te, dramski savršeno odigrane scene, prepune neočekivanih ali predviđenih detalja:

"Revizor", al' nisam Gogolj


Dobro je što juče ne odoh na predavanje Državnog Revizora.

Imala sam ideju da mu postavim par pitanja vezanih za Zapisnik njegove firme, pisan protiv mog penzijskog fonda. Jer ljuta sam zbog toga, ima već dve godine dana. Besna sam što niko nije odgovorio na taj, jebeni, "Zapisnik DRI" , zbog koga sada grcamo. I zaposleni u fondu, a i korisnici njegovih usluga.
Pošto sam ja niko i ništa u mom preduzeću, naravno da nemam priliku da sretnem Revizora. Jesam par puta ostavljala komentare sa pitanjima kojekuda po netu, al' uglavnom nisam bila objavljivana.

21.09.2015.

On




Skupljam ga kao rasute misli
U ogledalima
bočicama parfema, pomadama
U Tragovima njegovih zakasnelih dodira.

Tkam ga nasumice
Potpuno nevična i nevešta u
tim Božijim rukotvorinama
Sačinjenim od mesa mu i oklopa.

Otrežnjujuće svesna
zaludnosti lepih reči i snova
Puštam se i dozvoljavam da ga maštam
Ne bi’ li ga za sebe iskrojila.





Photo by Alex.

04.09.2015.

Znak



Nije ga ni rodila u mukama.

Porađala se ’preko veze’, mažena i pažena, na deset-miligramskom ’Apaurin’-u, koji je toj dugoj, a nemiloj sceni davao jedan zabavan ton, pri čemu su čitava ta dreka, krv, znoj i zaurlavanje, dobili svoj pravi smisao onoga trena kada su joj ga položili na grudi. On se, sav ružičast  i majušan, propeo na rukice i držeći uspravno glavu na drhtavom vratiću, pogledao je pravo u oči. Čak misli da se i nasmešio.

Odmah ga je prepoznala.

16.08.2015.

Cela žena


Požurila je ispod tuša! Uvila je golo telo u debeli frotir i stala pred lavabo, buljeći u svoj odraz u ogledalu:

„Nemam mnogo vremena! Samo maskara i malo ruža!“

14.08.2015.

U grlu, zub



„’Oćeš da ti saspem zube u grlo?!“

Pokušavala je da se seti koliko je puta to čula, samo izgovoreno iz raznih muških usta sa kojima je, duže ili kraće, delila svoj život.
Jezikom je pomazila svoje sekutiće sa unutrašnje strane, misleći kako ih je ipak sačuvala, što, ovaj put, nije moglo da pomuti osećaj nemoći i jada koji ju je, posle mnogo njenog opiranja, slomio i savladao. Ovaj put je bilo potpuno drugačije.

05.08.2015.

Gospođicama


















Kako smo ponosne u svojim samoćama,
a samo izdišemo, nigde udaha.

Arogantno smo ih prozrele
u bedastoći njihovoj, dečački naivnoj.
Pa sad' mašemo pobedničkim zastavama,
crvenim od krvi propalih ovulacija.

Brižno smo čuvale svoje statuse,
radna mesta i profesionalne uspehe.
Ljubile ih 'pre', žderale 'posle'.


Al’ ni nalik oplođenoj bogomoljki,
već usahlih dojki i prazne utrobe.

Zauvek ćerke, nikada majke.



Photo by Alex.

30.07.2015.

Meso




Šta je sa napretkom tehnologije?!

Još kad ste nam obećali virtualne ljubavnike u bezbroj dimenzija?!
Visoke, duboke, široke...

Savršeno definisanih bicepsa,
Belih košulja, odmerenih pokreta.
Programiranih da uvek, baš tren pre vas,
od stola ustaju;
Da vas teše i da vas nasmehuju;
Da pridržavaju i ruku pružaju...

Zašto ste stali? 

Od ovog mesa nema ništa!
Sve je vlažno i natrulo.
Nagriženo bivšim ženama,
taštama, majkama, ćerkama...
Il’ beskrvno od bede i neimanja.

Nikoga da namigne.
Da te lupi po guzi,
dok kuvaš.

Nikoga da progovori,
tako da te zanemi...
Prazni oklopi.


Napravite nam samo platformu. Dalje ćemo same!





ps. Zahvaljujem se mojoj Twit lajni na inspiraciji. 

Photo by Alex.