06.11.2018.

Rakija





Rakiju je, ovaj put, držala u zamrzivaču. Jabuka, 1985.

Iako je nije volela, mnogo toga je o njoj znala. Počev od ljudi kojima je život natraške okrenula, do babinih antireumatoidnih obloga načinjenih od lanenih krpa potopljenih u komovicu, koji su je, onako staru i umornu, svako jutro dizale na noge. Nanovo!

-      Rakiju ne pijem, al’ je poštujem! – bio bi njen uobičajeni odgovor na sve ponude da je isproba.

Zapravo, odrastala je u stambenoj zgradi, pa su od voćaka il’ dvorišta, posedovali samo par zakržljalih ljutih papričica i poneku ružicu, koje je keva negovala u žardinjeri na tesnom, gradskom balkonu. A ćale je jednom u izbušenom buretu, posadio stalnorađajuće jagode... Ali, u baru regala uvek bi stajala po koja flaša rakije koju su dobijali na poklon od porodičnih prijatelja, jer “U pravoj kući uvek mora da ima šta da se popije! Makar u njoj živeli potpuni apstinenti i antialkoholičari”, ćale je tvrdio.

Tu porodičnu parolu zauvek je nasledila.

Zato je, i danas, kad bi joj neko donosio i poklanjao po koju litru, rakiju pažljivo, da ni kapi ne prospe, pretakala u staklene flaše raznih oblika, šara i dimenzija, nežno ih slažući jednu do druge u zastakljeni deo kredenca, čuvajući je za drage goste. Nosila je na sva putovanja i letovanja – Ako neko naiđe, nek se nađe!

A laže, par puta je i probala. Čak i više od toga!

Ali, obzirom da se svakog svog rakijanja jako dobro sećala, očito da nikada nije bila, od rakije, pijana:

* Taj dan je bio za ‘neustajatiizkreveta’.

Konkurisala je za posao i bila pozvana na testiranje. Još previše mlada da bi imala straha, tek škole svršila. Osećala se sjajno, puna optimizma, jer je slutila da će ovo biti pravi pogodak! Da će taj posao, u toj prelepoj zgradi, dobiti. Da će test savršeno odraditi!

Al’, đavo ne spava!

Kamion je, iz bočne ulice, udario pravo u gradski autobus u kome je bila. Vozač je bio teško povređen, bilo je vriske, krvi, polomljenih kostiju. Ona je bila samo ugruvana i prašnjava, zato se prva iz tog loma izvukla i pobegla. Nije smela zakasniti. Trčala je bulevarom kao bezglava!
Drugarica joj je tamo radila, tako je i saznala za konkurs. Usplahirena i oznojana uletela je u njenu kancelariju, u dahu joj prepričavajući šta se desilo.

    - Kako ću sada taj test uraditi – očajno se pitala. Tek kad je sela, osetila je da je celo telo boli. Bila je potpuno iscrpljena.

A ova, iskusna, dugogodišnja sekretarica, znala je lek. Izvadila je iz ormana flašu.

            - Keva je pekla, u Čortanovcima, na vikendaji. Kajsija! Samo na eks, i bićeš ko nova!

Tako je posao dobila.


* Kada je Dragan završio medicinu, baba mu iz sela poslala svoju šljivu. Ona ju je, svojim osamdesetogodišnjim rukama brala, u burad slagala, pekla, voskom flaše zalivala... Popila je, na toj sjajnoj žurci, 5-6 komada. Još dok su igrali ‘igru istine’, previše se zaigrala i istine lajala, pa je zamal’ došlo do skandala. Kasnije, kad se igra završila i razbuktale strasti stišale, izula je štikle, stavila ih na šank i pred celim društvom demonstrirala sklekove. Dobro se toga sećala! Bila je u top formi, mlada i zategnuta. Rakija joj još ništa nije mogla.


*Zbog tog ‘državnog’ je stvarno popizdela!

Imala je već 17 godina radnog staža, a neki dokoni inspektor je, vršljajući po personalnim dosijeima, otkrio da nikada nije bila pripravnik i naložio da mora da polaže državni ispit, kao uslov za dalje službovanje.
Sve je dobro naučila, sve što treba je znala. Al, pred sam ispit, mučila ju je neobjašnjiva trema. Ili je samo previše godina prošlo od njenog poslednjeg odgovaranja pred profesorima?

Sedela je u bašti svoje omiljene kafane. Na stolu su bili razbacani papiri, Ustav, Zakon o radu... Sve je ponovo iščitavala, nervozno ispijajući kafu. Gazdarica je, zabrinuta, izašla, sela za njen sto i predložila joj da popije rakiju.

-      Moja je, ja je pekla. Lekovita! Samo popij i biće ti lakše. Videćeš!

Popila je duplu.

Tadašnji pokrajinski Ministar za rad, neka nadrkana crnogorčina, pred svim prisutnim kandidatima, na kraju njenog odgovaranja, prišao joj je s’ pruženom rukom i širokim osmehom na četvrtastom licu.

-      Vidite, poštovane kolege! Ovako se odgovara i obrazlažu pitanja! A ne tu da mi zamuckujete!

Pristojno se zahvalila, odmičući se, da joj ne omiriše dah.


*  *  *
                                                   
  Nakon njegovog odlaska, sedela je na krevetu, obnaženih ramena, polu-gola i lagano drhtala. Kroz otvorena balkon-vrata ulazio je svež i rezak jesenji vazduh. Nemo je gledala kako se kapljice sa staklene flaše na stolu, cede po njoj, od uzanog grlića do širokog dna, praveći oko nje vlažne fleke na  stolnjaku. Mahinalno ga je zategnula i popravila. Muzika sa plej-liste koja ih je satima pre zabavljala, bila je utihnula. U flaši je bilo još oko 2 decilitra.

-      Da, da... – Klimala je nemo glavom - Pa, zapravo smo popili svako po jednu, malu – prebrojavala se. - A gusta, kao ulje...

Možda je po pitanjima alkohola bila duduk i neznalica, ali o ovoj rakiji je sve znala. Ceo njen istorijat i sudbinu.

Tereza, stara novosadska gospođa, poklonila joj je tu jabuku. Litru.
Imala je veliko imanje na Fruškoj Gori, gde su još ona i pokojna joj majka, pravila zalihe rakije za njena dva brata što su rasli i stasavali baveći se uspešno sportom. Uvek na putu, nikada prisutni. Otac, oficir JNA, umro je iznenada, i ostavio ih sa voćnjakom, pa su nuždom savladale tu nauku pravljenja, u nas, dragocene tečnosti. Što je potpuno opravdano, jer sve što priroda daje, a čovek svojom rukom još boljim načini, dostojno je svakog truda a i poštovanja.

Voćnjak je svake godine rađao sve više. Braća su se poženila. Na tim svadbama se pila ona iz šezdesetih, još očevom rukom pečena. Deca su se rađala. Nazdravljalo se zalihama sedamdesetih. Unuci su stizali, kršteni i slavljeni onom iz osamdesetih.

-      Ne znam kako, al’ ova jabuka je, jadna, ostala zanemarena svih ovih godina – Gospođa je tužno uzdisala. – Svi bi samo dunju i krušku. A moraš je probati, lepa je!
-      Znate da je poštujem, al’ je ne pijem! – veselo se osmehnula – Ali, poklon prihvatam! Kuća bez rakije je pusta kuća!

Imala ju je već godinu dana, ne probavši je nikada. Iznosila je samo pred retke poznavaoce vrsnih kapljica što su navraćali u njenu kuću. Strogo je pazila koga je njome nudila, sebično je čuvajući, a ne znajući ni sama za koga, kada i za šta? Starost je lišavala razloga, slavlja je bivalo sve manje...

                                                               *  *  *

   Doselio se u njen komšiluk pre par meseci. Sreli su se u obližnjoj pekari jedno rano jutro, prepoznavajući se. Nekada davno išli su zajedno u osnovnu školu, pa se samo maglovito sećala njegovog dečačkog osmeha, sada jasnije iscrtanog, u međuvremenu stečenim, borama. Odmah joj je ponudio broj telefona i pozvao je da popiju kafu. Da se ispričaju, jer mnogo godina je prošlo od poslednjeg susreta. Pristala je odmah i ona, bez razmišljanja, primećujući iskričavi, žućkasti sjaj u njegovom oku, kome je teško odolevala. A godinama ga već ni u čijem oku nije videla.

Rastali su se ispred vrata pekare. Odlazeći, okrenuo se, odmerivši je od pete do glave.

-      I onda si mi se dopadala! Vidimo se! – odmahnuo je.

                                                             *  *  *

Ustala je i zatvorila balkon-vrata. Pokupila je šoljice i čaše sa stola, i krećući se pažljivo, sa tabana na taban kao robot, prišla sudoperi. Sve je oprala, prebrisala, oglancala...

Osećala se potpuno bez uma. Kao da je sva njena pamet, sve što je godinama o svemu saznavala i učila, nestalo u tim noćašnjim dodirima. Na njegovom, na male bebe, mirisavom telu, ostali su svi njeni uspesi, sva njena teško građena samopouzdanja. Kroz njene dlanove i rastvorene butine, nestala je sva njena mudrost, vaganja, premišljanja, odlučivanja. Celu sebe mu je te noći dala, kao da je poslednji ljubavnik njenog života iza koga će ostati nepopunjiva praznina. U njenom srcu i donjem delu stomaka.

Flašu sa rakijom je milujući obrisala i vratila u zamrzivač.

-      Izgleda ćeš mi ti, zaveka, ostati najbolja drugarica!





Photo by Alex




30.10.2018.

Steeplechase




Kao osvedočeni ljubitelj atletike, iako nikad ni za busom nisam potrčala, reći ću vam jedno.

Što je život mnogo duži od 3000m. i što se prepreke podrazumevaju, ni po jada! Nego ovi iz publike se umešaju, a Sudija ćuti, reči ne progovara.

26.10.2018.

Musaka




Kažu, danas se u našem srezu desio, nikad ranije zabeležen, neobičan slučaj! Volšeban!

Junak naše priče taman krenuo da pravi musaku.

Oljuštio krompir, isekao ga na ploške. Na luku, izdinst’o meso. Izvadio sir iz frižidera, pripremio rende. Vatru u kaljevoj je dobro naložio. Pre toga, drva nacepao, bio u nabavci, odabrao najbolje juneće meso... Sve je spremno! Tu mu je ćerka sa momkom, došli malo iz grada, pa da im tajo nešto spremi za večeru. Bilo je 3, popodne. Bio je sam, deca otišla u skitnju.

22.10.2018.

Kompliment

Pre jedno mesec dana, svrnu mene na neki paprikaš od veprovine...
Naime, morala sam da se odazovem, jer pomenuto nikada nisam probala. A ja moram sve probati, ma crkla! Živa duša, a Bog prašta!
I manje-više što je to bila jedna sjajna žurka, sa 7,8, al' odabranih, duhovitih i opuštenih ljudi; I što sam se smejala do suza, a to nije baš često; I što ste od te veprovine potpuno smeteni, jer afrodizijak je, kažu; I što je tu, na korak od mene, sedelo neko muško stvorenje na koje je sve to, moje veprovsko ludilo, čitavo veče bilo usmereno! Na sav moj hemoglobin od 160, mošte me mislit'?!
Nego, što mi na kraju te noći, jedno prelepo, žensko čeljade, staro 20-tak godina, koje je celoj večeri prisustvovalo, smejalo se bara-bara sa nama, matorcima i strpljivo slušalo moje savete o pokrivanju leđa zbog mogućeg steriliteta, dade kompliment zbog koga sam se, i bez veprovine, zarumenela:
"Neverovatno! Čitavo veče vas slušam...", a već je leđa zašuškala, "Toliko godina imate, a još ste sačuvali dečiju dušu!"
Sada Ona šeta negde, po velikom belom gradu, ljuljajući onu svoju dugu, crnu grivu, bez truni šminke, ali sa širokim i punim osmehom, ne sluteći ni trenutka da ja o njoj mislim i pripovedam. Zaboravila da me zaboravila!
Al, možda su joj leđa i dalje pokrivena...


Photo by Alex
https://www.facebook.com/profile.php?id=100016997018223

17.10.2018.

Tuđi brak, drugi put

28.12.2013 g. u 19.52



1.

Znam, počela sam o letu, moru i suncu...
Ali i ova priča, nekako ima veze sa tim.
Muvam se tu danas, po Fejsu, razgledam šta druge ljudi muči, šta imaju u glavu, koja muzika ih podseća na njihov život i naletim na tu priču, tekst, stih...
Ne znam ni kako bih to nazvala?!
Objava koja opisuje načine pokazivanja ljubavi prema ženi,  koji je ostavio Boris, toliko ne-umišljen da ime svoje piše malim slovom?! Verovatno zato, zna to što zna o devojkama i svim tim marifetlucima!
Nije mu važno da naglasi sebe, nego ono što je rekao!

28.09.2018.

Samo reč







Taman se obradovala, jer je osetila da je mrtva. Napokon! Rešila se te reči, obrisala je zauvek. Ubila ju je, prokletnicu!

Poradovala se da je ovaj poslednji skot kome je poverovala i poklonila mnogo toga od sebe, zauvek i nepovratno ubio u njoj svaku moguću mrvu što je ostala od one njene životne devize, kojom se ceo vek vodila – Život bez ljubavi nema nikakvog smisla!
Uopšte nije mogla da se seti kako se i kada od te bolesti razbolela? Ko joj je od predaka tu semenku preneo? Tu, što te goni da misliš kako je samo ‘voleti’ jako važno! Tu, što te tera da se predaješ uvek bezrezervno, hrabro, do poslednje kapi krvi, ne pitajući za to koliko će te koštati – novaca, zauvek osušenih od silnih suza moždanih ćelija, prolivenog znoja il’ zalud trošenih reči objašnjavanja i rasplitanja konflikata. Čak je jedne prilike, odlazeći na časove bračne terapije, već pri prvom susretu sa dvojcem sačinjenim od jednog psihologa i jednog defektologa, dobila papir i olovku na kojima je redosledno, od prvog do petog ponuđenog, morala popisati prioritete u svom životu:

1. Ljubav 2. Zdravlje 3. Porodica 4. Karijera 5. Novac

Tako je izgledala njena lista.

16.06.2018.

Grejs period



Pričali su da je moje selo Kraj sveta, a nije!


Neplaćeno, dan 10-ti.






Ma kak'o crno "Neplaćeno odsustvo sa posla"?! A, ne!

Ovo je ipak mnogo više od toga. Mnogo više od tog pišljivog Rešenja na kome su navedena sva fakta vezana za taj, po mnogima, vrlo neobičan čin. Jer, kome je danas do neplaćenog, kad se i ono plaćeno jedva preživljava?! Osim ako za to vreme ne čuvaš nemačke babe, što nije ovaj slučaj. Ovo je čist hir i obest isluženog i istrošenog državnog službenika, kome je, kao Nikoli Simiću svojevremeno, svega došlo preko glave! Puko mu film! Samo što su Šojići koji ovde igraju, mnogo teži, a još nedijagnostikovani, psihijatrijskoj i filmskoj praksi, novi i nepoznati slučajevi.

18.12.2016.

Ljubavna


Kako da te u stih pretočim,
ne ogolivši te pred drugima?
Kako da te sakrijem od radoznalih pogleda i
urokljivih radovanja?
Uvek hrabra, prvi put se bojim
istinu izneti na videlo dana.

15.04.2016.

"Ne gazite travu"



23.05.2015, Fejs

E, volim kada me subotom ujutro dok kuvam, nešto uzruja i natera da pišem statuse, umesto da pravim zaprške i kolače. A i veš me čeka!

Ja sam matora žena, ozbiljna i odgovorna. Ne pijem alkohol, čak nisam ni narkoman. Čistim, perem, peglam... Idem na posao, podižem dete, završavam fakultet. Znači, još uvek po standardima. Ali moram opet mom dragom Premijeru da ostavim jedan tekst, u nadi da će to nekako, preko botova ili bilo čega stići do njegovog mozga i uma. Možda Toma, vičniji društvenim mrežama, pročita, pa mu uz kafu prepriča:

20.12.2015.

Gospođa





  Uvek je sedela kao okamenjena. Potpuno hladno i bezosećajno, govorila bi ’ravnim’ glasom, koji je uprkos nedostatku intonacije, bio siktav i jedak. Očekivala je od sebe mirnoću i staloženost kao prikladne, ali život ju je gnjavio - Ništa nije išlo onako kako je planirala i zato je bila gnevna na sve oko sebe:

  Porcelan, koji je godinama brižljivo skupljala, dodvoravajući pred smrt stare novosadske babe, pucao je i lomio se skoro svakodnevno, iako je ona strogo vodila računa da se ništa od tih dragocenosti ne upotrebljava. Osim nje, nije bilo nikoga u kući ko je zasluživao da jede iz kobaltom optočenih tanjira. I sama je radije koristila plehani sa „Pozdrav iz Soko Banje“... A i secesionističke komode, donošene u stan odmah posle babljih sa’rana, počeo je da jede crv!

12.12.2015.

O debelim mačkama






„Koji mi ove kile skine, u dupe ću da ga poljubim.“


Svakako, muškarce ste uvek mogli da podelite u dve kategorije: Oni zbog kojih kile spadaju same od sebe, kao rukom odnešene i oni drugi, smorovi i daveži zbog kojih vam se kilogrami lepe brzinom svetlosti. Ovi prvi su, definitivno, mnogo zdraviji i preporučljiviji, ali pošto je život zajeban koliko jeste, nekada vam zapadnu i ovi drugi.

14.11.2015.

Julija i Romeo




Vesele ’80-e.
Uz neke gorčine koje su došle kasnije, nisam pametna šta vam reći o tom vremenu. Kako pričati o mladosti, zaboravljajući ’šta je bilo posle’? Setiti se ljudi, kakvi su onda bili? Pre nego su počeli da se stide svojih ludih godina i budalaština koje su činili? Pre nego su odrasli...

24.10.2015.

O blogovanju



Zašto ljudi pišu blog?

Razni su razlozi u pitanju, ali ono što je zajedničko svima je potreba za egzibicionizmom. Pogotovo kada je u pitanju ’lični’ blog, kakav je moj, gde pred masu nepoznatih ljudi, iznosite svoju intimu i delite sa njima trenutke svog života, a čitaoci dalje, sami prosuđuju, da li je to vredno njihovog interesovanja.
Vrlo slično rijalitiju, ruku na srce.*

Ostalo je marketing.

Kako sam počela da pišem blog?

14.10.2015.

Čitulja za Hogara



15.07.2015. godine

Kakva su, bre ovo, crna vremena došla?!

„Zašto tražiti alternative klasičnom bezglutenskom, /valjda/, brašnu?“, pitanje je iz jednog posta. Pročitam i momentalno padam u nesvest! Dođe mi odmah da ostavim komentar:

„A koji smo kurac, da izvinite, tražili alternative običnom brašnu, onom sa glutenima?! Šta je njemu, pa, falilo?“, al’ se iz pristojnosti suzdržavam. Mogu nekada neku i da prećutim...

10.10.2015.

Baštovan



Čim je njen dlan zadržao među svojim toplim i velikim šakama tren duže nego je to pristojnost nalagala, znala je da će biti nekog sranja. Zato joj je bilo potpuno logično, kada je nakon par rečenica, iste te šake prislonio na njenu kosu i prinevši njeno lice sebi, poljubio je u obraz.
Još pet rečenica i dva osmeha, već je njegova ruka bila na  golom ramenu, pažljivo navlačeći na njega skliznuti dekolte njene bluze.

30.09.2015.

"Gitanes"


To nikako nije smelo da se desi. Ta prilika se nije smela prokockati.

Preko majčinih prijatelja iz detinjstva, dokop’o se Francuske. Pazili su ga obezbedivši mu krov nad glavom i posao. Čak se, jedno veče, pojavila i dobrodržeća usedelica kojoj se, na prvi pogled, jako dopao pa mu je predložila brak: On će dobiti francuske papire, a ona njegove snažne podlaktice na svojim, već opuštenim i mlitavim, bedrima. 
Pušio je „Žitan“ zamišljajući da je Belmondo i od prve zarađene love kupio masivan ručni sat. Pred njim je bio život kakav je priželjkivao.

25.09.2015.

Doručak



Dugo je, nakon njegovog odlaska, ostala zgrčenih i zagrljenih kolena. Toliko je bila zaokupljena sopstvenim mislima, da se čak nije mašila za cigaretu. Sedela je potpuno nepomična, zagledana u jednu tačku slažući deo po deo, svakog i najsitnijeg kadra čitave te, dramski savršeno odigrane scene, prepune neočekivanih ali predviđenih detalja:

"Revizor", al' nisam Gogolj


Dobro je što juče ne odoh na predavanje Državnog Revizora.

Imala sam ideju da mu postavim par pitanja vezanih za Zapisnik njegove firme, pisan protiv mog penzijskog fonda. Jer ljuta sam zbog toga, ima već dve godine dana. Besna sam što niko nije odgovorio na taj, jebeni, "Zapisnik DRI" , zbog koga sada grcamo. I zaposleni u fondu, a i korisnici njegovih usluga.
Pošto sam ja niko i ništa u mom preduzeću, naravno da nemam priliku da sretnem Revizora. Jesam par puta ostavljala komentare sa pitanjima kojekuda po netu, al' uglavnom nisam bila objavljivana.

21.09.2015.

On




Skupljam ga kao rasute misli
U ogledalima
bočicama parfema, pomadama
U Tragovima njegovih zakasnelih dodira.

Tkam ga nasumice
Potpuno nevična i nevešta u
tim Božijim rukotvorinama
Sačinjenim od mesa mu i oklopa.

Otrežnjujuće svesna
zaludnosti lepih reči i snova
Puštam se i dozvoljavam da ga maštam
Ne bi’ li ga za sebe iskrojila.





Photo by Alex.

04.09.2015.

Znak



Nije ga ni rodila u mukama.

Porađala se ’preko veze’, mažena i pažena, na deset-miligramskom ’Apaurin’-u, koji je toj dugoj, a nemiloj sceni davao jedan zabavan ton, pri čemu su čitava ta dreka, krv, znoj i zaurlavanje, dobili svoj pravi smisao onoga trena kada su joj ga položili na grudi. On se, sav ružičast  i majušan, propeo na rukice i držeći uspravno glavu na drhtavom vratiću, pogledao je pravo u oči. Čak misli da se i nasmešio.

Odmah ga je prepoznala.

16.08.2015.

Cela žena


Požurila je ispod tuša! Uvila je golo telo u debeli frotir i stala pred lavabo, buljeći u svoj odraz u ogledalu:

„Nemam mnogo vremena! Samo maskara i malo ruža!“

14.08.2015.

U grlu, zub



„’Oćeš da ti saspem zube u grlo?!“

Pokušavala je da se seti koliko je puta to čula, samo izgovoreno iz raznih muških usta sa kojima je, duže ili kraće, delila svoj život.
Jezikom je pomazila svoje sekutiće sa unutrašnje strane, misleći kako ih je ipak sačuvala, što, ovaj put, nije moglo da pomuti osećaj nemoći i jada koji ju je, posle mnogo njenog opiranja, slomio i savladao. Ovaj put je bilo potpuno drugačije.

05.08.2015.

Gospođicama


















Kako smo ponosne u svojim samoćama,
a samo izdišemo, nigde udaha.

Arogantno smo ih prozrele
u bedastoći njihovoj, dečački naivnoj.
Pa sad' mašemo pobedničkim zastavama,
crvenim od krvi propalih ovulacija.

Brižno smo čuvale svoje statuse,
radna mesta i profesionalne uspehe.
Ljubile ih 'pre', žderale 'posle'.


Al’ ni nalik oplođenoj bogomoljki,
već usahlih dojki i prazne utrobe.

Zauvek ćerke, nikada majke.



Photo by Alex.

30.07.2015.

Meso




Šta je sa napretkom tehnologije?!

Još kad ste nam obećali virtualne ljubavnike u bezbroj dimenzija?!
Visoke, duboke, široke...

Savršeno definisanih bicepsa,
Belih košulja, odmerenih pokreta.
Programiranih da uvek, baš tren pre vas,
od stola ustaju;
Da vas teše i da vas nasmehuju;
Da pridržavaju i ruku pružaju...

Zašto ste stali? 

Od ovog mesa nema ništa!
Sve je vlažno i natrulo.
Nagriženo bivšim ženama,
taštama, majkama, ćerkama...
Il’ beskrvno od bede i neimanja.

Nikoga da namigne.
Da te lupi po guzi,
dok kuvaš.

Nikoga da progovori,
tako da te zanemi...
Prazni oklopi.


Napravite nam samo platformu. Dalje ćemo same!





ps. Zahvaljujem se mojoj Twit lajni na inspiraciji. 

Photo by Alex.


28.07.2015.

Inercija



Refleksno je dlanovima pokrila gole grudi, čim je, još omamljena od sna, ugledala nepoznato lice koje je mirno i spokojno spavalo na jastuku do njenog.

„Opet sam sinoć pravila sranja!?“, pomislila je, pažljivo i nečujno se izvlačeći iz velikog kreveta obasutog plešućim tačkama jutarnjeg sunca koje se probijalo kroz spuštenu roletnu. Oblačila se spretno i uigrano, ne čineći ni jedan pokret viška, bacajući pogled na njegove spuštene kapke, moleći Boga u sebi da ga ne probudi: „Samo da pobegnem pre suvišnih pitanja!“

Pitanja na koje ni ona sama nije znala odgovor...