16.06.2018.

Grejs period



Pričali su da je moje selo Kraj sveta, a nije!


Neplaćeno, dan 10-ti.






Ma kak'o crno "Neplaćeno odsustvo sa posla"?! A, ne!

Ovo je ipak mnogo više od toga. Mnogo više od tog pišljivog Rešenja na kome su navedena sva fakta vezana za taj, po mnogima, vrlo neobičan čin. Jer, kome je danas do neplaćenog, kad se i ono plaćeno jedva preživljava?! Osim ako za to vreme ne čuvaš nemačke babe, što nije ovaj slučaj. Ovo je čist hir i obest isluženog i istrošenog državnog službenika, kome je, kao Nikoli Simiću svojevremeno, svega došlo preko glave! Puko mu film! Samo što su Šojići koji ovde igraju, mnogo teži, a još nedijagnostikovani, psihijatrijskoj i filmskoj praksi, novi i nepoznati slučajevi.
Pomenuto Rešenje postoji u dva oblika - papirno i elektronsko, ali to nikako ne uvećava njegovu vrednost u odnosu na ono što, kasnije se ispostavilo, pomenuti pravni akt, zapravo, donosi!
Da su oni moji zlotvori, piovci, znali kol'ko to vredi, tačno mi ga ne bi ni izdali! Al', jebi ga sada, pojela maca. O tome kako sam do njega došla u nekoj drugoj priči. Ovo danas, moje svečano vraćanje pisanju, mom Hrastu, mom B/l/ogu, sve je lepo, nasmejano, posuto cvećem, muzikom… Tu za Fondovce mesta nema, sorry, žao mi je.

Rode, uvek tu.


Ni ja, pravo da vam kažem, nisam slutila da će se sve tako izdešavati, nego sam kukumavčila i držala prst na čelu, sa onim jebenim pitanjem što nas sve muči “Kako ću platiti rate kredita?”. Al, obzirom da su stvari doterale do duvara, zdravlje se okrnjilo, nije više sjajno i blistavo k’o pre, rešim ja /doduše, bez donošenja pravnog akta, nego onako, za sebe/, da zagrizem, i kurtališem se bar na kratko, te više od tri decenije, duge robije.
Jer, poslednjih desetak godina, moja nekada poštovana državna služba, pretvorila se upravo u to – jednu novu, javnosti isto nepoznatu, dugu i mučnu robiju. Samo što vas ovde ne ošišaju do glave, imate pravo na nošenje mobilnog, a i za sve to dobijate platu, malko veću nego onu mog druga Jove Čaruge, što je prvo vozio bager po Klisanskom zatvoru, a sada konobariše u Mitrovici. Mom Čarugi je zapravo mnogo bolje, jer ima i hranu o državnom trošku, ne plaća račune, ima kablovsku i pravo na jedan poziv nedeljno. Što je, priznaćete, sasvim dovoljno za komunikaciju sa ovim ludim svetom?



Ovde, prema bari, uvek sam htela da imam kuću.

Negde, još u februaru, na kafe pauzi, dospe meni u ruke neki ženski časopis, bajat naravno, krcat savetima šta obući za doček Nove Godine, koju sam, i onako, prespavala. Listam ja njega, krstim se levom i desnom, jer za jednu tašnu bi mi trebala mesečna plata… Kad, horoskop za 2018 godinu!

Boga mi, kaže on meni da je ovo prelomna godina za mene, da će biti i nekog inostranstva, i dobrih poslovnih prilika… Čak su se pominjali i neki muški, tobož’ sjajni ljubavnici, koji će /za razliku od svih predhodnih - prim.aut./, imati ključni uticaj na moj život… I sve tako, štatijaznam, dobro i obećavajuće!

Obzirom da su mi doktori našli neke ‘milimetarske lezije’, negde u levom režnju, skontam da je možda bolje, ovaj put, prepusti tako tešku i važnu odluku, nekom nepoznatom astrologu. Ja i ovako više nisam pametna šta činiti i kako se rešiti muka.

Pošto, Bogu fala, u ovoj zemlji još uvek ima ‘crnih’ poslova, gde za svoje znanje možete da zaradite koji dinar, skockam se ja nekako, spakujem kofer i odem na Maltu. O tome šta se tamo izdešavalo, u nekoj od budućih priča koje ću jednom napisati ako me zdravlje posluži, a sudbina mi se nakloni. Biće to priče dostojne svake Remarkove, o životu emigranata što se bezbroj puta vraćaju preko te iste granice, na tom istom aerodromu, uvereni svaki put da će se, baš tada, dočepati famoznog “plavog papira”, koji vam obezbeđuje solidan život, dostojan prosečnog čoveka. Sa puno mora i sunca.


Budući Remark, u Valeti, Malta


Još tada sam imala kao, neki plan o tome gde, kada i kako. Prvo Malta, pa nastavak lečenja na crnogorskom moru. Jer, novostečena sloboda, ovaj put se morala potrošiti na korisne i pametne stvari. Ali, ne lezi vraže, neće biti kako ja planiram, nego kako sudba ‘oće! Samo što za razliku od inače kada mi namešta prepreke i zvrčke, sad je malo otupela i rešila da mi pripomogne.

Tako se ja zadesih ovde, ne u Bačkom Novom Selu, ne uz nasip mog detinjstva, ne sa cvećem i vrbama moje mladosti, nego u “Grejs periodu” od života! A on, život, zapravo već godinama nije bio tako lep. Tako pun i sadržajan.


Jes’ da vam ja, po običaju, svih ovih dana plačem, pa bi pomislili da i nije neki provod. Ali, ovaj put, mnogo je više radosnica.
Zagrljaja sa braćom koje nisam videla godinama, večeri sa prijateljima iz mladosti, bez ijednog telefona, već sa starim foto-albumima, gde sva naša ljubav i razumevanje uprkos godinama koje su prošle, struje u vazduhu, skoro opipljivi. Osmesi do suza, mi osedeli, umotanih leđa, ali isti oni iz 80-tih, razdragani i veseli. Isti oni sa kampovanja i ispraćaja u vojsku…
I za kraj, moje selo. Ribari moje mladosti, nasip koji je opet zelen, još samo da čobanin iz one moje priče pobaca semenje cveća, pa da sve bude kao nekada.

Iako, slutim da će, kao i prošli put pre pedesetak godina, moje rodno selo biti početak jednog novog, ali uzbudljivog putovanja. Nepoznatog, kao i nekada, kad sam vozila mali plavi bicikl, naslonjen ispod bakinog oraha, i maštala. I o njemu sam vam pričala.

Više ne maštam, samo se prepuštam. Uzbudljivom i neizvesnom, jer samo smrt je jedina sigurna! Al, moraće da pričeka, za sada.


Topola, moja.


 photo credit: privatna kolekcija

18.12.2016.

Ljubavna


Kako da te u stih pretočim,
ne ogolivši te pred drugima?
Kako da te sakrijem od radoznalih pogleda i
urokljivih radovanja?
Uvek hrabra, prvi put se bojim
istinu izneti na videlo dana.

Žmurim.
Ako otvorim oči, možda nestaneš...
Gluva za sve.
Samo glas tvoj, što šapuće sve već one davno premaštane reči,
čujem.
Potpuno zanemela.
Samo bih tebi, u kratkim letnjim noćima,
da ispričam sve priče.

Jer, čeznula sam te godinama.
Prebirala te u pasuljima i bundevinom semenu.
Tražila te pod mojim haljinama, tužno obešenim
na ofingerima.
Denula te po svim vezenim jastučićima i oheklanim čipkama.
Opipavala te u svakom svom damaru.

Možda smrt je to, a ne ljubav?!

Taj nepomućeni mir i spokoj,
Ta nepregledna tišina i lahor što te miluje.
Pregršt ove ćutljive sreće i lakonoge šetnje.
Vazda zelenih listova, i crvenih latica...

Pa ovako umrli, novi život načinjemo.






15.04.2016.

"Ne gazite travu"



23.05.2015, Fejs

E, volim kada me subotom ujutro dok kuvam, nešto uzruja i natera da pišem statuse, umesto da pravim zaprške i kolače. A i veš me čeka!

Ja sam matora žena, ozbiljna i odgovorna. Ne pijem alkohol, čak nisam ni narkoman. Čistim, perem, peglam... Idem na posao, podižem dete, završavam fakultet. Znači, još uvek po standardima. Ali moram opet mom dragom Premijeru da ostavim jedan tekst, u nadi da će to nekako, preko botova ili bilo čega stići do njegovog mozga i uma. Možda Toma, vičniji društvenim mrežama, pročita, pa mu uz kafu prepriča:

20.12.2015.

Gospođa





  Uvek je sedela kao okamenjena. Potpuno hladno i bezosećajno, govorila bi ’ravnim’ glasom, koji je uprkos nedostatku intonacije, bio siktav i jedak. Očekivala je od sebe mirnoću i staloženost kao prikladne, ali život ju je gnjavio - Ništa nije išlo onako kako je planirala i zato je bila gnevna na sve oko sebe:

  Porcelan, koji je godinama brižljivo skupljala, dodvoravajući pred smrt stare novosadske babe, pucao je i lomio se skoro svakodnevno, iako je ona strogo vodila računa da se ništa od tih dragocenosti ne upotrebljava. Osim nje, nije bilo nikoga u kući ko je zasluživao da jede iz kobaltom optočenih tanjira. I sama je radije koristila plehani sa „Pozdrav iz Soko Banje“... A i secesionističke komode, donošene u stan odmah posle babljih sa’rana, počeo je da jede crv!

12.12.2015.

O debelim mačkama






„Koji mi ove kile skine, u dupe ću da ga poljubim.“


Svakako, muškarce ste uvek mogli da podelite u dve kategorije: Oni zbog kojih kile spadaju same od sebe, kao rukom odnešene i oni drugi, smorovi i daveži zbog kojih vam se kilogrami lepe brzinom svetlosti. Ovi prvi su, definitivno, mnogo zdraviji i preporučljiviji, ali pošto je život zajeban koliko jeste, nekada vam zapadnu i ovi drugi.

14.11.2015.

Julija i Romeo




Vesele ’80-e.
Uz neke gorčine koje su došle kasnije, nisam pametna šta vam reći o tom vremenu. Kako pričati o mladosti, zaboravljajući ’šta je bilo posle’? Setiti se ljudi, kakvi su onda bili? Pre nego su počeli da se stide svojih ludih godina i budalaština koje su činili? Pre nego su odrasli...

24.10.2015.

O blogovanju



Zašto ljudi pišu blog?

Razni su razlozi u pitanju, ali ono što je zajedničko svima je potreba za egzibicionizmom. Pogotovo kada je u pitanju ’lični’ blog, kakav je moj, gde pred masu nepoznatih ljudi, iznosite svoju intimu i delite sa njima trenutke svog života, a čitaoci dalje, sami prosuđuju, da li je to vredno njihovog interesovanja.
Vrlo slično rijalitiju, ruku na srce.*

Ostalo je marketing.

Kako sam počela da pišem blog?

14.10.2015.

Čitulja za Hogara



15.07.2015. godine

Kakva su, bre ovo, crna vremena došla?!

„Zašto tražiti alternative klasičnom bezglutenskom, /valjda/, brašnu?“, pitanje je iz jednog posta. Pročitam i momentalno padam u nesvest! Dođe mi odmah da ostavim komentar:

„A koji smo kurac, da izvinite, tražili alternative običnom brašnu, onom sa glutenima?! Šta je njemu, pa, falilo?“, al’ se iz pristojnosti suzdržavam. Mogu nekada neku i da prećutim...

10.10.2015.

Baštovan



Čim je njen dlan zadržao među svojim toplim i velikim šakama tren duže nego je to pristojnost nalagala, znala je da će biti nekog sranja. Zato joj je bilo potpuno logično, kada je nakon par rečenica, iste te šake prislonio na njenu kosu i prinevši njeno lice sebi, poljubio je u obraz.
Još pet rečenica i dva osmeha, već je njegova ruka bila na  golom ramenu, pažljivo navlačeći na njega skliznuti dekolte njene bluze.

30.09.2015.

"Gitanes"


To nikako nije smelo da se desi. Ta prilika se nije smela prokockati.

Preko majčinih prijatelja iz detinjstva, dokop’o se Francuske. Pazili su ga obezbedivši mu krov nad glavom i posao. Čak se, jedno veče, pojavila i dobrodržeća usedelica kojoj se, na prvi pogled, jako dopao pa mu je predložila brak: On će dobiti francuske papire, a ona njegove snažne podlaktice na svojim, već opuštenim i mlitavim, bedrima. 
Pušio je „Žitan“ zamišljajući da je Belmondo i od prve zarađene love kupio masivan ručni sat. Pred njim je bio život kakav je priželjkivao.

25.09.2015.

Doručak



Dugo je, nakon njegovog odlaska, ostala zgrčenih i zagrljenih kolena. Toliko je bila zaokupljena sopstvenim mislima, da se čak nije mašila za cigaretu. Sedela je potpuno nepomična, zagledana u jednu tačku slažući deo po deo, svakog i najsitnijeg kadra čitave te, dramski savršeno odigrane scene, prepune neočekivanih ali predviđenih detalja:

"Revizor", al' nisam Gogolj


Dobro je što juče ne odoh na predavanje Državnog Revizora.

Imala sam ideju da mu postavim par pitanja vezanih za Zapisnik njegove firme, pisan protiv mog penzijskog fonda. Jer ljuta sam zbog toga, ima već dve godine dana. Besna sam što niko nije odgovorio na taj, jebeni, "Zapisnik DRI" , zbog koga sada grcamo. I zaposleni u fondu, a i korisnici njegovih usluga.
Pošto sam ja niko i ništa u mom preduzeću, naravno da nemam priliku da sretnem Revizora. Jesam par puta ostavljala komentare sa pitanjima kojekuda po netu, al' uglavnom nisam bila objavljivana.

21.09.2015.

On




Skupljam ga kao rasute misli
U ogledalima
bočicama parfema, pomadama
U Tragovima njegovih zakasnelih dodira.

Tkam ga nasumice
Potpuno nevična i nevešta u
tim Božijim rukotvorinama
Sačinjenim od mesa mu i oklopa.

Otrežnjujuće svesna
zaludnosti lepih reči i snova
Puštam se i dozvoljavam da ga maštam
Ne bi’ li ga za sebe iskrojila.





Photo by Alex.

04.09.2015.

Znak



Nije ga ni rodila u mukama.

Porađala se ’preko veze’, mažena i pažena, na deset-miligramskom ’Apaurin’-u, koji je toj dugoj, a nemiloj sceni davao jedan zabavan ton, pri čemu su čitava ta dreka, krv, znoj i zaurlavanje, dobili svoj pravi smisao onoga trena kada su joj ga položili na grudi. On se, sav ružičast  i majušan, propeo na rukice i držeći uspravno glavu na drhtavom vratiću, pogledao je pravo u oči. Čak misli da se i nasmešio.

Odmah ga je prepoznala.

16.08.2015.

Cela žena


Požurila je ispod tuša! Uvila je golo telo u debeli frotir i stala pred lavabo, buljeći u svoj odraz u ogledalu:

„Nemam mnogo vremena! Samo maskara i malo ruža!“

14.08.2015.

U grlu, zub



„’Oćeš da ti saspem zube u grlo?!“

Pokušavala je da se seti koliko je puta to čula, samo izgovoreno iz raznih muških usta sa kojima je, duže ili kraće, delila svoj život.
Jezikom je pomazila svoje sekutiće sa unutrašnje strane, misleći kako ih je ipak sačuvala, što, ovaj put, nije moglo da pomuti osećaj nemoći i jada koji ju je, posle mnogo njenog opiranja, slomio i savladao. Ovaj put je bilo potpuno drugačije.

05.08.2015.

Gospođicama


















Kako smo ponosne u svojim samoćama,
a samo izdišemo, nigde udaha.

Arogantno smo ih prozrele
u bedastoći njihovoj, dečački naivnoj.
Pa sad' mašemo pobedničkim zastavama,
crvenim od krvi propalih ovulacija.

Brižno smo čuvale svoje statuse,
radna mesta i profesionalne uspehe.
Ljubile ih 'pre', žderale 'posle'.


Al’ ni nalik oplođenoj bogomoljki,
već usahlih dojki i prazne utrobe.

Zauvek ćerke, nikada majke.



Photo by Alex.

30.07.2015.

Meso




Šta je sa napretkom tehnologije?!

Još kad ste nam obećali virtualne ljubavnike u bezbroj dimenzija?!
Visoke, duboke, široke...

Savršeno definisanih bicepsa,
Belih košulja, odmerenih pokreta.
Programiranih da uvek, baš tren pre vas,
od stola ustaju;
Da vas teše i da vas nasmehuju;
Da pridržavaju i ruku pružaju...

Zašto ste stali? 

Od ovog mesa nema ništa!
Sve je vlažno i natrulo.
Nagriženo bivšim ženama,
taštama, majkama, ćerkama...
Il’ beskrvno od bede i neimanja.

Nikoga da namigne.
Da te lupi po guzi,
dok kuvaš.

Nikoga da progovori,
tako da te zanemi...
Prazni oklopi.


Napravite nam samo platformu. Dalje ćemo same!





ps. Zahvaljujem se mojoj Twit lajni na inspiraciji. 

Photo by Alex.


28.07.2015.

Inercija



Refleksno je dlanovima pokrila gole grudi, čim je, još omamljena od sna, ugledala nepoznato lice koje je mirno i spokojno spavalo na jastuku do njenog.

„Opet sam sinoć pravila sranja!?“, pomislila je, pažljivo i nečujno se izvlačeći iz velikog kreveta obasutog plešućim tačkama jutarnjeg sunca koje se probijalo kroz spuštenu roletnu. Oblačila se spretno i uigrano, ne čineći ni jedan pokret viška, bacajući pogled na njegove spuštene kapke, moleći Boga u sebi da ga ne probudi: „Samo da pobegnem pre suvišnih pitanja!“

Pitanja na koje ni ona sama nije znala odgovor...

20.07.2015.

Četiri slike


Znam, trebalo je o letovanju! A videćemo do kraja, koja i kakva će priča ispasti?

Kratki putopis sam i sama /Ko me šiša?!/, obećala na mom Fb zidu još onomad, dok sam se pakovala i spremala na to, od samog početka i starta, nenamerno putovanje, koje će u mojim životnim memoarima ostati zapamćeno kao šesnaest dana krcatih slučajnostima!
Za razliku od normalnih putovanja u kojima je sve do detalja planirano, čekirano, bukirano, avansno plaćeno i sigurno, ovo je od dana same ideje: „Otići kod prijateljice u Herceg Novi, grad cveća i grad mladosti mog bivšeg ljubavnika!“, bilo potpuno neizvesno i pod znakom pitanja. Nisam znala ni kada, ni čim’ i ni sa kim ću podeliti zadovoljstvo boravka na mom omiljenom delu Jadrana, crnogorskom moru?
Ali, meni kao osvedočenom ljubitelju morskoga plavetnila i jadranskih jutara, sve to nije ni bilo važno! Kada na more, prvi put posle nebrojeno godina, odlazite ponovo kao slobodna žena, bezmalo devojka, studentkinja  sa očišćenim junskim rokom, onda vam letovanje dođe kao zaslužena apsolventska ekskurzija na koju ste svojevremeno zakasnili:

14.07.2015.

"Opomena"




OPOMENA

"Kad ostarim nosiću haljinu boje purpura
I crveni šešir koji ne ide a i ne stoji mi,
trošiću penziju na piće, letnje rukavice i satenske cipele.
I pričati kako nemam para za hleb.
Kad se umorim sešću na ivičnjak,
sakupljaću reklamne uzorke po radnjama i pritiskati
alarmnu dugmad.
Vući štap uz gelendere
nadoknadjivaću propušteno u trezvenoj mladosti.
Izlaziću na kišu u kućnim papučama
Brati cveće po tudjim baštama
gomilaću pera, olovke i druge tričarije
I početi da pljujem.
A sad još moramo paziti da nam odeća ne pokisne
Plaćati na vreme kiriju i ne psovati po ulici
Pružati dobar primer deci
pozivati prijatelje na večeru i čitati novine.
A možda bi trebalo da se već pomalo pripremam
Da ljudi koji me znaju ne budu iznenadjeni
Kada odjednom ostarim i počnem u purpurno da se odevam."

Vislava Šimborska

Nisam nikada bila neki preterani ljubitelj poezije, pogotovo ne ove namenjene matorcima, tako da sam ovu pesmu prvi put u životu videla pre par meseci, na internetu. /Ko je rekao, ono, da je net zaludan?/ Večeras sam je, uz prikladan komentar, podelila i na mom zidu, jer srele smo se već par puta! Ja tamo, ono ona! Ja ’vamo, evo je opet! Prosto je htela pod moje drvo da dođe!
Svaki put pročitam je ponovo. Od početka do kraja. I kao da je oduvek znam, kao da smo stare drugarice. Ona govori sve ono što ja već dugo mislim, a nikako da vam ispričam:

13.07.2015.

Ženski zapis




Ovaj tekst, prvobitno namenjen isključivo gostovanju na onom prijatnom blogu, kod Dane Hill, postaće predosećam, dalje u svom toku, kako reči budu odmicale, jedna univerzalna ženska tugovanka. Na kome god svetskom jeziku da je žena plakala, u narednim slogovima što na naricanje liče, sebe će pronaći i prepoznati?! Bila ona crnkinja, kosooka, skandinavska bilderka, na suncu spržena Mongolka ili u sarongu tirkiz boje, savršeno prelepa Indijka, svaka je ono što i ja, u detinjstvu, maštala:

„Da svoga Princa pronađe i ima!“

07.07.2015.

Crta



Oduvek je volela da gleda u dlanove. I u ispijene, prevrnute i sasušenim talogom kafe, nacrtane šolje... Posebno u ljudska lica! Čitala je na njima sve što ih muči i boli: Čemu se nadaju i šta priželjkuju? Da li strahuju od gubitka novca ili su oni drugi, oni što se samo plaše bez ljubavi ostati? Dobrodušni li su, ili samoživi i sebični? Nikada nisu mogli da je prevare jer ih je kristalno jasno prepoznavala i smeštala u fioke ljudskih mana il' vrlina. To je bila njena Božija kazna – "Mnogo ću ti uzeti ali ću te svevidećom načiniti !", čitala Mu je sa usana kad god bi ga sretala i nemuštim jezikom sa Njim raspravljala.

06.07.2015.

Oproštaj


Olako je praštati sebi!

Menjamo pravila, preturamo kriterijume,
Krivimo dojučerašnje mere,
Odričemo se odgovornosti,
Samo da bi se prepustili!

Eh, mladosti!
Spakovana u 'masne fote' i spavanja
po studentskim sobama.
Buđenja u muškim košuljama i penjoarima.
Leganja u nepoznatim rukama.

Razuzdanošću ćemo te stići!
Zbacićemo okove zrelosti,
Odreći ćemo se mudrosti,
Sve uspehe za par strasnih ujeda, trampiti.

I postaćemo ponovo,
potpuno bezrazložno i neopravdano veseli!
Detinjasto i budalasto se kikotati.
Ljubiti se, u usta, po mračnim haustorima
i grejati dlanove pod tuđim miškama.

Plesaćemo stiskavce i
praviti se da nas noge ne bole.
Kradom piti lekove i
raditi vežbe za sise.

Toliko još ima ludosti...
A uvek ih starošću možemo oprostiti.




Photo by Alex.