30.01.2015.

Priča bez kraja



„Jebeš život ako se bar tri puta ne udaješ!“, moja je stara izreka!

Dugo je već koristim. Njome tešim iznenada ožalošćene udovice i razvedene žene. Pogotovo one što su se dva puta razvodile – one su posebno osetljive i deprimirane?! Jebi ga, nije svejedno dva puta istu grešku ponoviti, dva puta ista govna jesti! Malo li je jedan razvod u životu imati, a kamo li dva?!

Pravo da vam kažem, jedva sam se i to jednom udala. Dugo sam birala i prebirala, učeći šta neću i tako otkrila šta hoću, držeći se one stare, verujem psihološke kovanice „Da ima vrline koje su mi važne i mane koje mi ne smetaju previše!“ Htela sam i želela da još jednom, bar, pred matičara ili neki oltar stanem, ali niko me nije ni prosio! Kako se udati, ako te niko neće?!

Tako da mi se nije dalo ni razvod da okusim. Ali nagledala sam ih se u životu i uvidela koliko su teški, mučni i stresni. Treba smoći snage i volje za takvu odluku - Okrenuti dojučerašnji život na tumbe, i na svoj potpis, svoj izbor i sebe samog se popiškiti. Pred celim znatiželjnim i radoznalim svetom, svoju grešku priznati.

Čitam neki dan tekst jednog blogera.
Kao ja i on je dete razvedenih roditelja. Opleo on po njima, svojim tvorcima, proziva ih, optužuje, jebe im mamu za sve svoje promašaje i komplekse! Jer, Bože moj, oni su krivi što je on odrastao bez dovoljno ljubavi i pažnje, pa sad svoje frustracije mora širom www-a, nemilo da prazni!? Njihov razvod je, po njegovom, takav greh zbog koga ih treba na krst srama razapeti! Roditelji se za dobrobit svoje dece moraju žrtvovati! Makar govna jeli i krv bljuvali, zbog dece u braku ostati morate!

A čitaocima po komentarima potoci suza cure. Svi šmrcaju i saučešće mu dele, puni razumevanja za njegov bol. I sami su žrtve tog drskoga čina... Znaju oni kako, jadnom mu je...

Ja ne verujem?! Pa, jebe' mu sve, koju sam ja to sisu sisala?! Kako ja nikakve traume od razvoda mojih, nemam? Kako ja nisam osakaćena time? Kako ja, uprkos tome, umem i mogu normalno da volim i osećam?! Da i danas verujem u ljubav!

Nego ste samoživi i sebični od kako ste na svet došli! Naviknuti od rođenja da vam se piri u guzicu! Da ste centar sveta! Alfa i Omega svojih roditelja! Sve mora samo vama da se ugodi!

Pa sada to dvoje nesretnika, što su vas poneseni ljubavlju, strašću ili trenutkom slabosti, na svet doneli, nemaju više pravo na svoj život?! Nemaju pravo na svoje izbore, promene mišljenja i slobodu?! Kajase sopstvenog života treba iz svojih, odraslih ruku, vašim dečijim da prepuste? Da se vama prilagode?! Da vi odluke o njihovom životu donosite.

A oni vas, a ne vi njih, na svet doneli?! Malo li je?! Život nam podarili! Kakvi god bili, za to su zahvalnost zaslužili!
Da ne bi njih, mi ne bi živeli. Disali, pisali, ljubili se, dodirivali... Isto kao i oni greške činili, začuđeni i zapanjeni svoju sopstvenu decu dobijali...

Čovek je umno biće od kako se rodi. Posedujemo volju i svest ma koliko nam mozak bio dečiji. Ma koliko deca bili, vrlo jasno vidimo svet oko sebe. Razmišljamo potpuno isto kao odrasli – odlučujemo, vagamo, merimo... Znam to. I sama sam jednom dete bila:

„Pustiću ga da me povuče za kikice! To znači da mu se sviđam!“
„Juče nisu došli u naše tajno skrovište, u zarđalom vojnom pontonu, nasukanom podno nasipa, u blatu Dunavca. ’Ladno su me ispalili! E, danas ja ne izlazim na ulicu! Neka oni mene sada čekaju!“

Lažu deca da ne razumeju. Sve ona znaju.

K’o danas se sećam mog drugog rođendana.

Dobila sam gumenu lutku u ružičastoj haljini. Bila mi je lepa i draga, ali nikada koliko lutka crnačke bebe u roza odelcu što su mi je doneli porodični prijatelji iz Nemačke. Prelepa čokoladna bebica sa crnim loknama i majušnim, crvenim ustašcima!

Tata je sedeo za stolom. Pred njim gomila papira. Bilansi, iz kojih sam još tada, knjigovodstvo učila. Njegove slepoočnice podno guste, crne, kovrdžave kose su, kao i uvek, orošene kapljicama znoja. Bez bokserski okačenog peškira oko vrata on ne može da živi, jer po ceo dan mokro čelo briše.

Napet je i nervozan. Ali ne od onih što bukom svoje nemire iskazuju, već od onih drugih – prividno dobrog raspoloženja, a zapeti kao strune.
Mama je napravila tortu.

*Posle smo je iz milošte zvali „seljačka“. Torta od četrdeset jaja. Tri kore od po deset celih jaja, sa orasima. Fil od deset žumanaca, kuvan na pari, sa čokoladom. Dodate penasto umućen margarin. Od belanaca što vam ostanu, napravite puslice sa divnim, smeđim vrhovima.*

Moli ga da skloni papire sa stola, da ona tu tešku tacnu iz ruku spusti. I ona je napeta, iako mi sa osmehom govori da odem do ormana. Tamo me poklon čeka!

U ustima sve vreme vrljam spajalicu koju sam sa stola, neprimetno, ukrala. Ona metalna, što ju je sada ovaj „@“ zamenio! Držim je malo pod jezikom, pa je prebacim pod nepce:

„Da li da je progutam?“, o poklonu u ormanu ni ne mislim. Manje mi je bitan. Nego mislim da li je gutanje spajalice opasno po mene? Da li zbog te žrtve mogu da umrem? Ili još gore da završim kod Milenka bolničara na injekcijama, kojih se užasavam i bojim?
Već kad njega na ulici ugledam, na drugu stranu bežim – onižeg, prosedog čoveka, dobrodušnog lica, obučenog u beli mantil. Uvek gura pored sebe svoj crni bicikl, vozeći ga verovatno samo kada ima hitan slučaj! Mnogo godina kasnije, sa dupetom prepunim penicilinskih čvorova, otkrila sam da je taj moj bolničar, Milenko, imao savršeno laku ruku! Čovek rođen da daje injekcije!

Ali tog časa, dok važem i odlučujem šta sa spajalicom uraditi, samo Boga molim da u ambulanti mi omraženoj, ne završim:

„Zavijena je i pljosnata. Nema oštre vrhove. Ne može me povrediti“, sigurna sam!
„Ne može mi napraviti onoliko sranje, kao kada sam onomad u kačari, našla flašu zelene tečnosti što baka njome neke bube šprica, i rešila da je probam! Pa su svi iz komšiluka sa kanticama i lončićima mleka u ambulantu trčali, da doktor ima čime da mi ispere stomak!“
Puštam je da mi klizne niz grlo, sa konačnom presudom u mislima:

„Kada im saopštim da sam je progutala, bar ćemo se ove napetosti rešiti! Malo će se sa mnom baviti! Isti su oni k’o mi, deca – moraju se nečim novim zabaviti i zaigrati!“

Naravno da se cela kuća na noge digla!

Lutka i torta padoše u drugi plan! Mama me zabrinuto steže za obraze, gledajući me pravo u oči! Tata sklanja papire i u naručje me uzima! Kroz vrata koja našu sobu dele od bakine, u kojoj živi i moja sestra Vera, svoju mamu dovikuje! Ta vrata su u zavisnosti od stanja u familiji, nekada otvorena a nekada, kao taj put, čvrsto zabravljena! Nešto su se, opet, popičkali, pa ne govore. A da vam znaju reći zbog čega, nikada ne biste dobili odgovor?! Prosto, to je Miloševićevski manir – stalno su u nekoj zavadi!

„Mama! Snežana je progutala spajalicu! Molim te, dođi!“, reč je što ovaj put miri i bravu otvara.
Čak je i deda iz njegove sobe (On, naime, živi potpuno odvojeno od svih.) dotrčao!

Sedim na kauču, zadovoljno mlateći nogama, sa novom lutkom u naručju. Mama je još na dva staklena tanjirića, debelo parče torte servirala. Svi sede za stolom, zabrinuto me zagledajući.
Svi moji ukućani, do juče zavađeni ili nadureni, pomiriše se udubljeni u nošu, u kojoj se sutra-dan, na opštu radost, spajalica pojavila.

Ovi moji dvoje se zagrljeni ljube, a baka je od silne sreće dedi, sa kojim već godinama „samo službeno“ govori, čak i supicu skuvala!

Usrana spajalica ih je, bar na dan, spojila!
Vazda zavađene ili razvedene Miloševiće, koji su me, izgleda, na tu bolest „patiti zbog razvoda roditelja“, davno pelcovali! Zahvaljujući tom ludom genu, izgleda, ja sam zdrava iz propalog braka mojih roditelja, izašla?!

Potpuno neuobičajeno za to vreme i naše podneblje, „razvod braka“ je reč i pojam koji sam oduvek, od kada mislim i mozak koristim, poznavala i znala. Ja rastem i odrastam sa razvedenima.

Moja tetka ima dva braka i dve ćerke. Jednu od bivšeg i jednu od sadašnjeg muža.

Leti se uvek svi skupe kada se proslavlja bakin imendan, sveta Ana. Cela porodica je na okupu. Deca, unuci... Moj bivši i moj sadašnji teča sede zajedno za istim stolom, postavljenom na sredini dvorišta. Nazdravljaju čašama crnog vina sa svojom bivšom i sadašnjom ženom, mojom tetkom! Smeju se i razgovaraju. Desi se da zagrljeni plaču i pevaju! Sve k’o normalni ljudi! A ja znam da su razvedeni.

Baba i deda od pedeset i neke žive razdvojeno. Svako u svome. Venčani i dalje, ali samo na papiru. On njoj ne daje ni dinar od penzije, ona njega ne gleda. Bili bi i oni razvedeni da baba nije terala inat:

"E samo da doživim da njegovu penziju dobijem! Da je i ja malo uživam! Samo tri dana posle njega da je primam!", misleći da će joj to izlečiti svu onu muku, koju je u životu sa njime do tada imala.

Sve moje sestre, od dve moje tetke, imaju po dva braka. Ni krive ni dužne, platiše tuđ greh! Priča se po Riljima, u Hercegovini, da je moj deda dok je na žandarskoj službi u Sarajevu bio, jednu čestitu i mladu muslimanku, zaveo i „upropastio“. Njena majka ga je, kažu, nakon ćerkinog samoubistva, proklela:

„Da Bog dao, do trećeg kolena mu niko u ljubavi sreće ne imao!“

A vi znate kako je teška majčina kletva izgovorena nad mrtvim čedom. Nema vam od nje spasa, neko je mora platiti! Mnogi iz moje porodice sa očeve strane, na razne načine, taj su greh okajavali. Mnogi nesrećni u ljubavi... A i sama se baš nešto nisam usrećila po tom pitanju, kada sve saberem i oduzmem. Kakve sam sreće sa ljubavnim vezama, bolje da sam se pokera davno uhvatila! Grdne bi pare zaradila!

I sada na razvod mojih roditelja treba da se pozivam i vadim? On je kriv što sam ja godinama postajala sve svojeglavija i mušičavija? Sve jača i otpornija na samoću, u kojoj živim od svoje trideset i druge.

Oni su krivi što ja hoću sve ili ništa? Što ni na kakve emotivne i intelektualne mrvice, više ne padam?! Leglo bi mi k’o budali šamar kada bih sad’ mogla da se pozovem na traumatičnu mladost koja bi opravdala moju netoleranciju na bilo kakvu mušku slabost ili sam nagoveštaj kukavičluka, koji, već mogu slobodno reći, prezirem.

„Eh, da se moji nisu razveli, nego da su ostali da se glođu, ja bih danas bila fina, vazda nasmejana i muškarcima prijatna, meka i udobna, ženska persona! A ne gospođa što ne podnosi nikakva kolebanja? Pogotovo ne na ljubavnom planu!“

To, priznajte, ne bi bilo pošteno!

Svi odrastamo učeći svet oko sebe. Od malena praveći svoje lestvice vrednosti. Biramo informacije iz spoljašnjeg sveta koje u svojoj dečijoj glavi uredno slažemo i skladištimo, pretvarajući ih u podatke, kojima kasnije, kroz život baratamo.

Kada su se moji razvodili, ja sam imala četrnaest. Moj brat je imao devet. I u tim godinama mi smo razumna bića. Samo je pitanje da li smo toliko razmaženi i okupirani samo sobom, da ne osećamo nikakvu empatiju prema sopstvenim roditeljima?! Da ne osećamo njihovu patnju ili bol koja ih napolje iz braka, isteruje?! Da sasvim razumno i jasno ne razlikujemo ko je tu kriv a ko je prav? Ko laže a ko govori istinu? Ili su oboje samo dva nasumučno spojena, nespojiva objekta, bez krivice na ikome?

Moji su se, na žalost, razvodili „sa krivicom“. Tu morate da birate stranu, jer su to bitke do zadnje kapi krvi, gde ne možete, ako volite majku ili oca, ostati neutralni! Nevešto prati ruke od svega, diplomatski manipulišući svojim, razvodom oslabljenim, roditeljima! Nema tog razvoda koji je od dobrog roditelja napravio lošeg?! Loš je i pre toga bio.

Znam jednog malog. Ima dvanaest godina, živi sa mamom. Nazove ćaleta i traži da ovaj dođe po njega i vozi ga na neku žurku! Ćale mu kaže da ne može sada, sa drugarima je na bilijaru. Taman su započeli partiju.

„Ako ne dođeš po mene sada, neću u nedelju sa tobom na utakmicu!“, ucenjuje ga za to malo vremena što mogu provesti zajedno!
Ćale mu redovno plaća i kladionicu. Kada mi je jedne prilike, za kafanskim stolom, to priznao, ja lajava, ne prećutih:

„Prostituišeš se sa rođenim detetom! Kocku mu tolerišeš samo da bi kupio vreme sa njim! Puštaš da te budalom pravi?!“

Posle mi bi žao. On je samo nesrećni otac što svoga sina kao Boga voli! Polupan od razvoda koji ga je zadesio, pokušava da ostane dobar roditelj, po svaku cenu!

A sin će jednog dana, kad još malo poraste, da ga pljuje i proziva što ga je kockarom napravio. Iako tačno zna pravu istinu o svemu – zna ko je koga i zašto ostavio! Zna tačno ko je započeo celo sranje? Zna zašto mama i tata više nisu zajedno! Na neukost i detinjstvo se poziva, a sasvim trezveno i razumno novac, a ne ljubav, bira.



PROLOG

Evo, jedanaest je punih godina od kako me niko detetom ne zove. Živ mi je otac, čujem i zdrav, ali on me ne zaziva! 

Od kako mi umre majka, nisam više dete. Ostadoh samo roditelj, još silom prilika „samohrani“, otužna pravna titula koju nam je neko smislio, a koje se oduvek gnušam:

„Molimo i državu i narod i sistem da se na nas sažali, jer za razliku od onih što svoje hrane u dvoje, mi nemamo sa kime krivicu za neuspeh podeliti! Mi smo uvek za sve loše što u svojoj deci ugledamo, sami krivi!“, što sve jeste živa istina, ma koliko ja tu titulu ismevala! Jebeno je solo roditelj biti!

Samo se sa sobom dogovarate:

„Da li da mu pustim, da se luda pravim?!“, a znam da danima ne ide u školu. „Ma neka puši, svi dedovi su mu duvan motali, samo nek’ je zdrav i normalan!“

Vazda sa decom muke i nedoumice. Kada je u sedamnaestoj bio zaljubljen i hteo da se oženi, sluteći da je u pitanju jalova rabota, reših da ga u toj nameri blagosiljam.

„Ako se njeni slože, ja sam „za“! I njoj ću ići na roditeljski, nije problem!“

Računam, bolje nek se i mlad ženi, samo da mi uz suknju ne sedi do trideset i neke, kao mnogi što ih oko sebe gledam - Kosa mu već uveliko seda, a još maminu supicu jede?! 

Samo da to, jadna mi majka, ne dočekam!