Robija

Ta moja infekcija mozga, krenula je poodavno. Ima tu godina... Dugo ona mene tišti.

Ako bih pokušala da napravim njenu anamnezu, sam početak mog bolovanja od nje bio bi, sigurno, još ludih osamdesetih, kada su žene u predklimakteričnom dobu, masovno obožavale Slobu praveći od njega seksualnu ikonu, što je mom, tada još celom i zdravom, seoskom mozgu, bilo potpuno neshvatljivo:

„Ako nešto znam, znam šta je dobar frajer?!“, sa čuđenjem sam ih zagledala, dok su krišom, ispod kancelarijskog stola, jedna drugoj dodavale u novinske listove umotanu knjigu u kojoj je pomenuti objavio svoju srceparajuću i očito, ženama tek oslobođenim od jarma komunizma, jebozovnu biografiju.

Tada sam iz ženskih i majčinskih usta prvi put čula rečenicu:

„E, vala, moj će sin samo našu oženiti!“, koja me je šokirala činjenicom da je „bratstvo i jedinstvo“, teza na kojoj sam vaspitavana i u koju sam se klela, potpuno propala?! A da nevolja bude veća, to je još dodatno sužavalo broj potencijalnih kandidata za moju, tada aktuelnu, udaju jer ja nisam bila ni naša ni vaša?! Bila sam svačija.

Već tada je počelo da me bolucka po mozgu, ali držala sam da će to ludilo proći i da me čekaju neka pametnija vremena, vodeći se onom starom da „ničija nije do zore sijala“. 

Govorili smo „Biće gore, bolje biti ne može!“ u potaji se nadajući da to nije istina nego samo molitva izgovorena protiv uroka.

Ali dođoše još luđe devedesete u kome se stanje moje ranice na mozgu znatno pogoršalo.

*’Mesto na grliću, ko svaka normalna žena što je ima, otvorila se upravo tamo gde su pisca ovih redova, najviše i jebali svih godina pomenutih u tekstu!* prim.aut.

Počev od milijardi dinara koje sam zarađivala ne mogavši za njih baš ništa da kupim jer su rafovi u prodavnicama bili prazni, preko mojih prvih viđanja muškaraca obrijanih glava koji pri tom nisu robijaši, do folk zvezdica što su, boreći se za pravednu stvar, pevale vojnicima po ratištima.

A za sam kraj dvadesetog veka, za njegovo veliko finale i moj bolni oproštaj od njega – Rušenje tri ćuprije na Dunavu, pred mojim rođenim očima!

Ima li većeg greha nego u most dirnuti? U najplemenitiji izum ljudskoga roda.

Očito se, već u to vreme, infekcija na zlo dala i potpuno me sa uma smela: 

Počela sam istinski da verujem da će novi dvadeset i prvi vek, vek tehnologije i znanja, doneti promene koje će me ozdraviti! Naivno sam mislila da smo sva govna već pokusali i da više ne možemo da potonemo, nalik onome Nikoli iz „Anđela“, posle noći provedene sa baba-serom.

Danas, posle punih četrnaest godina provedenih u tom mom, jedva čekanom veku, mogu vam reći da sam grdno razočarana! Potpuno poražena i razoružana! Neuklopljena i nenađena! 

Obolela od, do sada, medicini potpuno nepoznate i strane bolesti, nepomenute u udžbenicima i spiskovima „F“ dijagnoza, čije se stanje, u mom slučaju, posebno pogoršalo poslednjih par godina. Kada me ljudi sretnu i pitaju kako sam, uglavnom je odgovor uvek isti:

„Dobro sam, samo me boli mozak!“

Strašno je biti lud a ne biti glup?! Jebeno!

Kefalo vam, još uvek, radi savršeno – Znate da rešite zadatak iz matematike; Znate da napišete pesmu; Razgovarate o SQL upitima koji najracionalnije troše resurse baze; Sve kapirate i kopčate, potpuno svesni koliko toga još ne znate i koliko treba da učite!

Doktori bi rekli: „Stanje B.O. Pacijent je u redu.“, zaboravljajući pri tom da očuvane moždane funkcije, upravo i jesu najveći problem - Ćoravi ste, a sve vidite! Gluvi, a sve čujete! Nemi, a sposobni da (pro)govorite i (od)govorite?!

I kako onda dozvoliti da vas obmanjuju?

Kako da ćutite i glupi se pravite, na laži koje vam sagovornici, nevešto i bedno, serviraju?! Kako da zažmurite pred činjenicom da su ljudi bez stava o bilo čemu doživeli da budu nagrađivani novcima ili slavom, nesvesni toga da ih niko istinski ne poštuje i niko se ne klanja njihovom znanju! A, još im je sasvim svejedno što je to tako – niti se uznemiravaju, niti ih savest grize, već potpuno mirno spavaju.

Za razliku od nas, um(o)bolnih koji se vazda preispitujemo: Gde smo pogrešili, da li smo mogli bolje i kreativnije ovaj naš mali život da proživimo? Da ga pametnije potrošimo? Da ga ne protraćimo?

Rana je sada uveliko zagnojena i preti da preraste u gangrenu. A nije u pitanju ni prst, niti noga, da se može odseći i na đubre baciti. Bez lekarskog nadzora sam, samim tim i bez leka. Bez mogućnosti za bolovanje ili odlazak u invalidsku penziju. Nemam gde da nestanem, niti da pobegnem...

Osuđena na život ovdašnji, kao na robiju.

Ovo je samo jedan od mnogobrojnih tekstova koje sam ispisala poslednjih dana, ali ih, kao loše i nesvrsishodne, ne puštam na svetlost dana. Ni ovaj ne bi prošao za objavljivanje na blogu, da nije opravdanje za moje ćutanje.

I prilog za, eventualno, relevantnu i važeću dijagnozu koja bi me oslobodila bilo kakve odgovornosti pred Bogom i svetom.