26.02.2015.

Ružna reč




Pitanje je da li bi ovaj post ikada bio objavljen, da večeras ne pročitah ovu priču o filmu:


Ne volim ni da mislim o mržnji. A već danima na tu reč nalećem. 

Ne zanima me ni njena stručna, psihološka definicija. Ne želim nikada ni da spoznam tu emociju. Nigde ne volim očima da je vidim! Ne pišem je ni u jednom imeničnom joj ili glagolskom obliku! Niti je govorim! Čak ne mogu ni da je kažem, duhovito, kao dosetku iz crtanog filma:

„Mrzim da mrzim!“

Nikako tu reč ne volim.

Mržnju obilazim u širokom luku i pominjem je u svim mojim ispričanim ili napisanim pričama, samo kad baš moram. Kada je neophodno i svrsishodno čitaocu ili slušaocu nešto ubedljivo pojasniti i dočarati – Uvek su moji pasusi u kojima se ta reč pominje, sigurno, neka teška govna i jezive životne situacije. Jer samo takve, ta reč dočarava i jasnijima čini.

Više volim da volim. To je mnogo lakše, lepše i korisnije... A i donosi više zadovoljstva. Umem da ne volim, da budem tužna, besna, ogorčena ili ljutita... Čak i ravnodušna, ponekad. 
Ali, mrzeti?! Sreća moja, takav se nije još rodio! I ne d’o mi ga Bog, nikada!

Mržnja je preskupa emocija da bi se tako lako njome razbacivalo?! Nije ona nama, malim luzerima, namenjena! Ona je, kao Vip loža, rezervisana samo pravim i velikim gubitnicima, a ne nama, njonjavcima, što za promašenim ljubavima, sahranjenim muževima, očevima ili majkama kukamo! Nemamo mi rašta da mrzimo?! Samo na tugu i jad pravo imamo.

Mržnjom svoj bol plaćaju samo oni što ih je veliko i jako, bolelo! Samo su oni stekli to luksuzno pravo i slobodu da smeju da je osećaju! Da je pominju, pišu ili govore! Da se njome razmahuju!

Samo majke što su im čeda, na njihove oči ili iza leđa, otimali, silovali, klali ili od batina, do smrti, prebijali! Samo očevi što su im sinovi jedinci, po ratištima, sami, bez ikoga svoga, dugo i sporo umirali! Samo oni što su svoju decu sahranjivali pravo da mrze imaju – Počinitelje, komšije, narode, ceo svet ili samog Gospoda Boga, ako drugog krivca nemaju! 
Dete nam je jedina bol koja mržnju opravdava i samo onoga ko nam u dete dirne smemo mrzeti. Sve druge boli su premale da bi se mržnjom lečile...

Zato ne smemo svoje boli olako u mržnju pretvarati. Nego ljubav u sebi, po svaku cenu, sačuvati. Gde i zrna ljubavi ima, seme mržnje ne mo’’š posejati!
A mi? Ljubav ubili! Ili je samo, skrštenih ruku, pustili da bespomoćno umire u nama. 

Naopaki smo ti mi, ljudi...

Kako smo prestajali da se volimo, tako smo počinjali da se mrzimo: Muškarci i žene, srbi i hrvati, partizanovci i zvezdaši, pederi i popovi, deca po ulici... Mrze se ljudi, a nikada jedni drugima ni oči nisu videli?! Mrze se, a nikada se preko nišana nisu gledali?! U stanju da biju i ubiju nekoga ko im se nikada, ni za šta, nije zamerio?! Ljudi naopaki!


Ma, ne volim o mržnji ni misliti! Kamo li je pominjati?! Kako ne naleteh danas na neku vedru objavu? Neku o ljubavi...


photo credit: http://pozadine.biz/