Grejs period

Pričali su da je moje selo Kraj sveta, a nije!

Neplaćeno, dan 10-ti.

Ma kak'o crno "Neplaćeno odsustvo sa posla"?! A, ne!

Ovo je ipak mnogo više od toga. Mnogo više od tog pišljivog Rešenja na kome su navedena sva fakta vezana za taj, po mnogima, vrlo neobičan čin. Jer, kome je danas do neplaćenog, kad se i ono plaćeno jedva preživljava?! Osim ako za to vreme ne čuvaš nemačke babe, što nije ovaj slučaj. Ovo je čist hir i obest isluženog i istrošenog državnog službenika, kome je, kao Nikoli Simiću svojevremeno, svega došlo preko glave! Puko mu film! Samo što su Šojići koji ovde igraju, mnogo teži, a još nedijagnostikovani, psihijatrijskoj i filmskoj praksi, novi i nepoznati slučajevi.

Čudnog li dana?

Čudnog li dana?

Sve je počelo kada je moja sestra Vera, Verica kako je ja zovem u mnogim mojim pričama, objavila post na svom blogu. Priču o svojoj majci Milici. 

Mojoj tetki, sestri moga oca, koju nikada nisam upoznala, jer je, kao što konac Verine priče o njoj i govori, umrla dve godine pre mog rođenja. Ali sam o njoj sve znala i njen lik doživljavala kao sublimaciju tog nekog prokletstva, koje prati moju porodicu sa očeve strane. Moja Vera to tumači babinim i dedinim doseljenjem u Vojvodinu i useljavanjem u otetu, tuđu kuću, ali ja sam sumnjičava po tom pitanju! Smatram da to prokletstvo vuče mnogo dublje korene, bar onoliko grešnih generacija unazad, koliko je i onih kolena koja njihove grehe okajavaju! Mi, Miloševići, od Bože iz Rilja, kod Nevesinja, već drugo koleno krv bljujemo! A ni treće nam se nije baš usrećilo!

Seljanka

Nije neko čudo da sam na početku svoje starosti, završila živeći na selu. Na selu sam se i rodila, i verovatno je neki Božiji red, da u njemu i skončam?!

Da se nešto odmah, na početku razumemo! Seljak je uvek seljak, ma gde ga život odveo! Nema tog novca, raskoši ni sjaja iza koga se seljak može sakriti! Ma obuci ga u Armanija ili Dolčea?! Nauči ga sve strane jezike?! Obrazuj ga i napravi gospodina čoveka što ljubi damske ruke, pridržava vrata, recituje poeziju... Sve manire ima i zna?!

Ljubimci

9.12.2014.

Kada neko pomene kućne ljubimce, uvek se ja zapitam:

„Gde sam ja u svemu tome? Šta istinski o tome mislim?“

A pominju ih masovno, svaki dan! Gledam objave, fotografije... Čitam blogove i postove. Ljudi više o psima i mačkama, no o svojim bližnjima, misle i premišljaju?! Evo, na „Kreativnom pisanju“ je konkurs za priču o mezimcu! Nina sa sajta „Kofernjača“ je, zamislite, ježa, nabavila?! I već je i priču o njemu napisala?! Opšta je pomama za našim, uglavnom četvoronožnim, najboljim prijateljima!

Nekad i sad

Sutra mi je rođendan. Red je, da tom prigodom, u čast svoga života nešto otkuckam.

A da sam vam pametna šta o tome danas, posle 49 nepravilno iscepkanih komada vremena, reći – Nisam!

Kišan je dan. Opet mi zaleg'o za vrat. Znate da ovakvim danima teško zborim bilo šta...

Cvičke

Kada sam završila prvi razred osnovne, kupili su mi pravi bicikl.

Za razliku od onog plavog, bez lanca, koga sam vozila po belome svetu ne mrdajući nigde iz hlada oraha u bakinom prvom dvorištu, ovaj je bio ganc-nov, marke „Mini“, rama obojenog u narandžasto, svako malo na trotoaru pred zgradom, okretan naglavačke, podmazivan i glancan. Otac nas je, Bogu hvala neuspešno, uvek učio da su stvari vrednije od ljudi! I da se o imovini koju imate morate pažljivo i neumorno brinuti?! Kako god, morala sam ga čuvati, jer znala sam da drugi, nikada i nikako, neću dobiti!

Ali, kuda njime putovati?

Tužna priča *(Neki bi mogli i zaplakati)

Bačko Novo Selo, Dunavac

Danima samo plačem, od kako ona nesrećna kiša, neumorno pada! Metereopata sam, pa inače plačem redovno po kišnim danima.   Naopaka sam, volim sneg i pahulje ali bez sunca na licu, mrtva sam!

Čim se nebo malko zacrni i sve senke po zemlji zatre, ja već suze namirišem...  Osetim ih kako me svrbuckaju u dnu oka, tu prema nosu...

„Ajte, majke vam ćorave, tamo oklen ste došle!“, vedrim mislima ih rasterujem!

Platon i bradata žena

Sa Platonom se nikada nisam družila. Htela sam ja, još kao jako mala devojčica, neki mudrac i filozof biti!

Obzirom da sam knjigu i čitanje, sticajem sretnih okolnosti, pre nego Dunavac upoznala, mnogo sam obećavala i po kriterijumima moga Bačkog Novog Sela, imala pred sobom karijeru i perspektivu!

A i vazda sam, stisnustih, tankih, nikada ženstveno napućenih šestogodišnjih usana, po selu besna hodala!

„Od non do stop“, nadrkana! Što, priznajte, već sluti na sjajnu, čak politički blistavu, budućnost?! 

Bar na našim prostorima...

Pomenuh u jednoj priči, za koju, na žalost, ni ne znam da li je na blogu objavljena...

(Naime, potpuno sam sludjena. Moje stare, one „zimske“ priče, koje su mi nekada bile dobre i valjane, sada po sto puta pretresam i prekrajam, zastrašena sudom mojih novih čitalaca, na vazduh ih ne puštam! Merim ih i razmeravam, dijagnostikujem slabosti, rešetam... Svaka koja se provuče kroz to sito, i na blogu, podeljena, osvane, sretna je i presretna što je bitku sa mnom, blesavom, izborila!)

... Jer ko zna da li je ta priča o brisanju obraza rukavom nakon nekih odvratno-vlažnih, komšijskih poljubaca, svetlo „postovanja“ ugledala?! Ko to može znati u onom silnom moru baba i žaba, koje sam u pričama, svojevremeno,  mesila?!

Nije samo to beskrajno i besprizorno ljubljenje nezaštićenih dečijih obraza, bilo kamen spoticanja medju mojim selom i mnom?! Nego, u kafanu mi ne daju da udjem?!

Bitno da me po ceo Božiji dan za tvrde kao kamen obraze, bezuspešno, štipate?! Pošto ja znam sve odgovore na vaša naivna, često pripita, pitanja, koja mi, onako, sa visine, postavljate, jezikom začudjeno cokćete:

„Kanda će ova mala na ćaću i na dedu biti?!“ (Jer dvojica pomenutih, su kao, pametni tj. pismeni, bili!) Bitno da pola metra duboke, seoske, brašnjave prašine, u kojoj moje crvene cipelice postaju gumeni opanci, ne možete da me oslobodite, a kod Sredoja mi zabranjujete?!

Uf! Kad' se samo toga setim?! Moj pomenuti deda, Božo Milošević (iz sela Rilja, kod Nevesinja), sedi za stolom sa još trojicom, kod Sredoja u kafani! Prekrstio nogu preko noge, pijucka neki alkohol...

Briga mene što on pije! Na to ja pet para ne dajem! Nego, kroz poluzatvorene oči, na cigaršpic, cigaru puši! Ja, kao otpadnik, napolju, pred vratima kafane, na klupici sedim! 

Besno klatim nogama, u čistim cipelicama, jer me deda na biciklu, dovez'o...

Sok od pomorandže u braon flašici i ja pijuckam... Željno i zavidno ga posmatram. Već odavno, ko zna kakvim gnevom, izgriženi kraj muštikle ustima prinosi. Nežno ga, kao poljubac, medju usne smesti. Polako zažmuri. Tek tada počinje duboki udah, dovoljno velik da po bisernu školjku zaronite i iz mora je izbacite! Po trajanju žara na vrhu njegove cigarete, koji blješti u sumraku kafane, merim koliko strasno taj vreli, neisfiltrirani, opojni dim u sebe uvlači. Otvara kapke, i počinje da ga kroz nozdrve ispušta! Istovremeno, on i reči neke lenjo izgovara, pa izobličeni kolutovi sagovorniku u lice idu! A sav taj dim oko dedinog lica zavodljivo pleše, ne želeći od njega da se rastane.

„Valjda ću i ja jednom porasti, pa ću, ne samo u kafanu ići, nego ću i pušiti!“ Duvan zauvek, ropski, kao za ceo život kupljena gejša, voleti! I do groba odana mu biti!

One koje jednom volim, ni za šta ne prodajem! Niti pred bilo kakvim ucenama i zabranama, posustajem! Svoj „hetero“, po cenu života, ne dam! Izvinite, muška šaka je muška šaka!

Ja nisam ni „homo“, ni „bi“... A i malo mi kasno da menjam stranu! Ovih dana, pogotovo pojavom one bradate žene ( Koja i nije neki kuriozitet, jer je, kažu, muško, za razliku od nas pravih, pravcatih žena, koje bi joj posle dva meseca bez depilacije, i te kakva konkurencija bile!), sve vri od tih tema...

Parade, ponosi, boce, rupice... Moram i ja toj čorbi nešto da dodam! Netom pre sedoh, Platon mi na um pade! Kažem vam, uprkos svim dečijim maštanjima, nikada ga nisam čitala, niti sam filozof postala.

Nego je moj sin sa njime neke tikve sadio, pa mi je jedne prilike, priču koje se setih danas, ispričao:

Muško i žensko su nekada bili jedno! Jedno biće, jedno telo. Osilili su se, i moćniji nego što treba, postali!

Zevs ljut i besan, Apolona sa mačem pošalje da ih na dvoje podeli! Kao što znate, ovaj to fantastično i estetski skladno, odradi! Tako smo različiti, a savršeno se uklapamo!

Prokle nas na večito traganje za našom polovinom, koje ste, manje-više sami već iskusili kao vratolomno i besomučno, uz upozorenje za koje niko, očito, više ne mari! Opomenu, za koju ne znam da li ju je Platon napisao, ili je moj sin, izmaštanu, dodao:

„Kada se od obesti i zla ponovo nadujete, svaku polu ću još jednom cepati, na četvrtine ću vas podeliti! Pa se onda, majku vam vašu, po svetu, tražite! Niste bolje ni zaslužili“

Dobrano smo u zlu zaglibili. Homo postali. A Apolona ni od korova... Da to, kao onomad, svojski odradi!

photo credit: www.babelio.com

Dobošar

Prva priča za moj blog.

Ne... Ovo, u stvari nije Prva priča!

Nije Prva ni ona „prva“, što sam je napisala na Fejsu, pre nepunih dva meseca, negde par dana pre Dana Republike, onog lepog i ponosnog praznika koji smo mi Jugosloveni slavili, u nekoj fb grupi isto tako ponosnog imena „I love PIO“, što u prevodu na naš, srpski jezik znači „Ja volim Penzijsko-Invalidsko osiguranje."