13.05.2015.

Tetka



Jebo mamu?! Kakav dan?!

Počelo je sve još juče ujutro. Ničim izazvana sam celo jutro plakala. Mislim, za nekog normalnog, prosto, suzama nije bilo ni jednog jedinog razloga?! Stanje je uobičajeno, status quo.  BO... Redovna sranja, koja se više ni ne računaju u ozbiljne poremećaje života – Nemam momka; Nemam love; Pekmez, lanjski, počeo da mi se kvari; Pala sam, /Do juče dva, a od danas, tri kolokvijuma./ što je nezamislivo u mojoj dosadašnjoj studentskoj karijeri; Ovi na poslu neće da mi „priznaju“ inženjersku diplomu, nego me i dalje drže na srednjoškolskom koeficijentu zarade a očekuju od mene da visokoobrazovano razmišljam i mislim; /Mame im se najebem! Prim.aut./; Imam, ravno pola miliona bankarskog kredita, što za moje specijalističke studije, što za sinovljevu Bečku akademiju nekih lepih umetnosti;/Ljubi ga majka!/ Još i švercerka od koje kupujem cigare, ima paranoidnu maniju gonjenja, pa se brinem da mi se, ne daj Bože, gore ne razboli! Jer šta ću onda pušiti?

Fen za kosu je crkao. A i na Maksimovom krevetu je pukla letva koja drži madrac, pa sada dete, u već ozbiljnim godinama, treba da spava u krevetu sa mamom?!

Naime, posle dve godine života u gradu, pritisnut finansijskom krizom, vratio se kod mene. Životinjarimo nekako, svako sa svojim stečenim, slobodarskim, navikama... Kako god, potpisali smo pakt o nenapadanju, tako da guramo. Imamo sjajnih dana prepunih divnih, opuštenih razgovora o zajedničkim uspomenama, planovima ili nadama. I onih drugih, kada samo jedno na drugo frkćemo! Oboje nervozni, pritisnuti svojim brigama! Ali, čak i tada, namontiran da ide na rođendan u Beograd, u beloj košulji, crnom somotskom sakou i ćaletovim kaubojkama, pre nego izađe, priđe mi s’ leđa, sagne se prema meni, jer do grudi mu sam i poljubi me u obraz: „Lepo mi spavaj, majko!“ A ja njemu „Pazi na sebe!“

Znači, sve je podnošljivo. Nigde mesta tugovanju.

Nego, juče ujutro krenem na posao, i svratim u Sremsko-karlovačku ambulantu da podignem recepte i uzmem lekove. Još sam ogrnuta crvenim pončom, od savršeno meke marokansko-jagnjeće kože bojene čajem od šafrana, /Kome nisam mogla odoleti onomad, pa zato sada grcam u kamatama!/ koji je znak da je moje raspoloženje u sasvim solidnom stanju! Bar je spolja gladac!

Knjižicu sam zdravstvenu, veče pre, u terminu u kom sam bila zakazana, ostavila kod sestre koja me je ljubazno kući poslala:

„Snežana, ne vredi da čekate! Džaba što ste zakazani! Ako vam treba samo redovna terapija, ostavite kod mene...“

„Divni ste!“, od srca procvrkutah! „Navratiću onda ujutro, pre posla! Ljubim vas, hvala!“

Samo da ne moram da sedim u čekaonici u kojoj svi odreda zgranuto bulje u moje mrežaste čarape, ispod sasvim pristojne crne haljine, dužine po sred kolena?! Gledaju me, ko da sam, Bože me oprosti, gola?!

Zadovoljno, zato sada, koračam uz stepenište koje vodi prema ulaznim vratima ambulante. Rano je jutro. I lipa je počela da miriše. A bagrem već odavno.

I jarko crveni ruž imam. Još sam dobro. Uzimam recepte od, isto tako, ljubazne sestre iz druge smene. Još se smešim dok nabadam na potpeticama dugačkim hodnikom, ka apoteci.
Čekala sam desetak minuta dok apotekarica nije „podigla sistem“, razgledajući izloge napunjene kojekakvim kutijicama, sapunima, pomadama... Već tada sam osetila da se mahnita, hormonski poremećena, klimakterična aždaja, u meni budi:

„Biće nekog sranja!“, nos me već svrbi. /A moja intuicija je čudo! Jednom ću vam ispričati priču o novčaniku! Doći će jednom na red.../

Sada je mlađana apotekarka meni, upakovana u savršeno krojeni beli mantil, kroz rupice na staklu, procvrkutala:

„Žao mi je, ali vašeg leka nema! Nestašica je na tržištu. Fond je sve zalihe ustupio privatnicima. Na recept, teško da ćete ga naći! Ili da vam kardiolog prepiše neki drugi beta-blokator!“

Rekoh vam, za nekog normalnog, nema mesta slinama! Možeš misliti, nema leka!
Ali, za mene je to bio finalni udarac. To je bila ona zadnja, majušna kapljica koja je prelila spremnike mojih suza!

Ruž sam pojela dok sam stigla do auta.
Ubacila sam u prvu i kako sam počela da puštam kvačilo i dodajem gas, tako su mi suze krenule.
Plakala sam celim putem do grada. Napipavala maramice iz moje krcate torbe na suvozačkom sedištu, ne bih li obrisala suze koje su lile i toliko me pekle u očima da nisam mogla da razaznam boje na semaforu:

„Budalo, spucaćeš se negde! U banderu!“, ja govorim ali one ne jebu! I dalje liju!

Plakala sam i dok sam kupovala štapiće i jogurt, čime ’ranim gladnog kera celo pre podne. /Jer, ugojila sam se ove zime 5 kila, što mi uopšte ne ide u prilog. A i moram sama da zakopčavam, na leđa, haljinu?!/ Plakala sam i kada sam stigla u kancelariju. Smućkala sebi kafu iz kesice, sedela oblivena suzama i samoubilački pušila cigaru u kancelariji, iščekujući da me radnik zadužen za „bezbednost i zdravlje na radu“ uhvati na delu i već jednom podnese tu famoznu prijavu protiv mene! Samo da se, već jednom, nešto desi! Nešto da razbistri ovu glib! Nešto da izvrne utrobu! Nešto da ubije dosadu!

Posle sam plakala zato što bezbednjak nije došao. Verovatno se nekim drugim zabavio.
Prestala sam negde oko podneva, jer je trebalo sačiniti neki izveštaj o radu, koji je presušio moje suze, izazivajući u meni salve neobuzdanog smeha i vulgarnih kletvi,  kakve može izazvati samo vrhunska i maštovita predstava o ljudskoj gluposti, dostojna Nušića ili Šekspira!

Da li zbog tog izveštaja ili prijatne kafe sa mojim bivšim ljubavnikom, čije je ispijanje u njegovom društvu za mene i dalje veliko zadovoljstvo jer je lep k’o lutka, milina ga gledati, kasnije, u toku dana nisam više plakala?

I jutros ustanem čila. Sa otečenim kapcima, ali u novoj haljini što mi poklonila drugarica. I roza minđuše, iste boje kao sandale, imam!
Ali, nos me i dalje svrbi i sluti na neki belaj. Tačno sam znala da će onaj asistent da me sruši na kolokvijumu, jer mi baš liči na one kojima ja, ovakva kakva sam, specijalno idem na kurac! Realno, mogao je baš i da me pusti! Da sam ja na njegovom mestu, uvek bi matorcima kroz prste gledala, jer starost mladosti nikada nije bila konkurencija!

No, ko mene pita? Ko mi kriv? Što nisam umesto plakanja i kafa sa bivšima, juče ponavljala i učila?

I zaista sam bila odlučna u nameri da se, tako slomljena i razočarana jer je u pitanju gubljenje prava na ispit i moguća obnova godine, što mi ni u kom slučaju ne treba, skrljam u krevet i prepustim se na milost i nemilost depresiji i snu koji treba da me izleči... Tek pisanje nije bilo ni na kraj pameti za večeras?!

* * *

Već danima razmišljam o mojim čitaocima. Od srca se radujem svim pohvalama koje od njih dobijam. I onim javnim, po komentarima, ali posebno onim tajnim što mi ih pišu u privatnim porukama. I sve do danas to mi je bilo detinjasto i zabavno, kao dečija igra. Uhvatili se blogeri u kolo, pa ga igraju! Pišem i zabavljam se! Mogu, a ne moram! Bezazlena sam i bezopasna, mogu pričati šta mi je volja! Niko to ne uzima za ozbiljno!

Pročitam, otplačem i podelim Verin post.
I onda naletim na poruku jedne mlade žene, od skora blogerke, koja mi je već pri prvom „susretu“ u inboksu rekla da pišem kao zmaj!

Kaže, čita ona sve moje priče, nalazeći u njima neke, samo sebi prepoznatljive oznake i simbole. Uvek je volela da čita, ali čitanje na ovaj način joj je potpuno novo i zanimljivo: „Kao omiljenog pisca imati na četu!“

Ima trideset i sedam, a htela bi da sazri i dosegne staračku mudrost i smiraj. A i pokojna majka joj mnogo nedostaje, kol’ko je čitam...

„Ti mi dođeš kao neka tetka koja mi fali, a koja treba da mi kaže tačno kako, u stvari, stoje stvari!“

E, to me dirnulo, taklo i podstaklo! Malo li je da ponosna, novopečena tetka-blogerka, posveti tome ovaj noćni post i zameni spavanje za pisanje? 

Želim i vama lepu i spokojnu noć.