"Pepeljuga"

Živela je ona u bajci.

Imala je sve ono o čemu je od detinjstva sanjala: Svirala na crno-belim dirkama, pevala francuske šansone na radio-audicijama, slikala akvarelima i uljanim bojama, štrikala kašmirskim vunama, španske čipke vezla, hodala po ćilimima od milijardi čvorova, hladila se japanskim, crveno vezenim, velikim lepezama, svilene ešarpe i mašne za kosu sebi krojila i herbarijume od retkih cvetova, samo za svoju dušu, pravila.

Ona, u ovoj bajci, nikada ništa nije morala! Osim ono što je htela.

Zidovi njihovog šestosobnog, salonskog stana u centru grada bili su prekriveni njenim najvećim ljubavima: Knjigama i slikama, u koje se uvek mogla, od svake nevolje, skriti. Hodala je, namerno, bosim stopalima po velikim, mekim, toplim tepisima i crno-belim podnim pločicama, što su od svake kuhinje ili kupatila njima obloženim, pravile otmene i udobne prostorije; Vukla gole noge po hrastovom parketu i dlanovima okićenim zlatom, biserima ili brilijantima, zadovoljno milovala crveni pliš na naslonima stolica u trpezariji za dvanaestoro. Sedela zavaljena u, mekom kožom optočenoj, fotelji i proučavala biografiju Šolohova slutivši da je plagijator. Molila se pred svim ručno rezbarenim ikonama. Povremeno premeštala sveže cveće u kristalnoj vazi što je stajala na poklopljenom, restauriranom, austrijskom klaviru u uglu dnevne sobe, čiji su visoki, cvetnim draperijama podeljeni prozori gledali na Trg. 

Sve je to činila ne bi li sebi dokazala!

Slušala je kako pucketa vatra u zelenoj, do plafona visokoj, kaljevoj peći, koju je netom pre, devojka naložila, ali ni to nije bilo dovoljno?! Uprkos blagostanju u kome je neizmerno uživala, nije bila uverena!

Sumnjala je da je upala u pogrešnu bajku?! 

Po prirodi je bila skeptična i nepoverljiva. Od početka priče u kojoj je živela, naučena da ne veruje ni jednom od likova! Pa ni sebi samoj!

Čak je i prema Bogu bila podozriva, jer postojala je stara razmirica među njima: Naime, On, briljatan kao i uvek, scenograf i dramaturg, još pre četrdeset godina tu predstavu je započeo i na bajkovite je noge postavio! Sve je, od samoga starta, na bajku sličilo?! Sve kako bajkarstvo zapoveda:

Kao mala je ostala bez roditelja. Pokojne majke se samo sećala kao crnokose, bujne lepotice, sa muštiklom u rukama, koja joj je nešto milo gugutala. Oca je viđala povremeno, kada je dolazio jednom godišnje donoseći joj rolšue, klizaljke, bicikl ili gramofon. Živeo je negde daleko, u nekoj sasvim drugoj priči, tako da sa njime nikada nije bila bliska. Mnogo kasnije, već kao odrasla, saznala je da je njen tata, od prvoga dana njenog dolaska u tu, prvu priču, slao redovno mesečno izdržavanje za svoju kći, u jednom,  za sedamdesete godine prošlog veka sasvim pristojnom iznosu. Jer, tata je u njegovoj bajci bio nešto skoro kao princ, ali to nije stvorilo poverenje među njima pošto je ona imala svoju, a on svoju, bajku!

Njena je bila „Pepeljuga“, i zato bi se često, u sred neke bitne i važne scene,  režiseru Bogu obraćala, sa pitanjem na usnama: „Pa, zašto baš meni ova uloga?!“ Nije vredelo! Bog se čak nije obazirao ni na njenu primedbu da treba da ima samo maćehu, a ne istovremeno i očuha?! Tu nešto nije bilo u redu?!

„Ovo nije bajka kakve sam ja čitala! Ni nalik?!“, gunđala bi često: Kada je žurno donosila drva i ugalj iz podruma, čistila peć i ložila vatru, pre odlaska u školu, dok su se njenih dvoje hranitelja, protezali i pijuckali kafu u krevetu – Da ustanu u toplo; Kada bi po dolasku iz škole, napokon sama, jer su njih dvoje još bili na poslu, otvarala vrata frižidera zatičući u njemu uvek jedno isto: Par čvaraka, načeto mleko i kocka margarina, bila je slika od koje su joj creva još više krčala; Ili dok je željno čekala subotu, pošto je to bio dan kada se uključivao bojler, pa je mogla toplom vodom da se istušira; Iako, ni to nije bilo potpuno sigurno, jer ako bi se treća po redu zalomila, zlata vrednih 80 litara vrele vode, već bi se u štenaru pretvorilo. Jeste od kupanja ledenom vodom vukla doživotnu upalu jajnika, ali ju je taj vaspitni metod, čemu se   hranitelj nije nadao, načinio otpornom na raznorazne boli, što se njemu uopšte nije dopadalo jer je sadistički uživao da je kinji i maltretira na raznorazne načine, očekujući da bude sve mekša i zastrašenija.

Obzirom, da je kao i svaka prava junakinja, uprkos pogrešnom scenariju u kome je igrala,  bila tvrdoglava i svojeglava pa ga se nije u dovoljnoj meri plašila, hranitelj ju je redovno tukao. Na batine je bila davno oguglala:

„Sve, samo da mi govore ne drži?!“, pod kaišem bi ćutala. „Ma, neka me i bije, neka sam i gladna, samo da ne moram da ga slušam!“, prekidala bi, opet, molitvom scenu!

Hranitelj je bio pasionirani obožavalac lova, pecanja, perverznog valjuškanja sa ženama i, posebno, dobrog jela i pića! Pa još kad' je na tuđ račun?!

Ali, od svega najmilije mu je bilo kad’ on govori!

Pri tom, svi prisutni moraju netremice da ga slušaju! Ne dao joj Bog da skrene pogled sa njegovog lica na ekran televizora i lik Miće Orlovića? Zu! Šamarčina!

On traži i očekuje punu i nepodeljenu pažnju, jer „On ovde sve njih hrani i za njih, krvavo, radi! Zato će biti onako kako on kaže i naredi…“

I žena mu je, hraniteljka, isto kao i naša junakinja bila u obavezi da ga sluša, ali pošto je nju jebao svake noći tokom koje bi mu ona činila svakovrsna zadovoljstva, dozvoljavao joj je povremene izgrede i prestupe. Smela je da ode na terasu i raširi veš za vreme njegovog govora, lli da se zabavi šivenjem i prepravljanjem svojih starih sukanja, da ih sluškinja ima za školu.

Još tada je hranitelj od naše devojčice načinio sluškinju –  Ženu koja služi i sluša! Povrh svih svojih veština, to je bio uspeh kojim se posebno dičio.

Jer, sve je on o svemu najbolje znao! Sa svoja završena prva dva razreda osnovne, objašnjavao bi njoj, odličnom đaku ekonomske škole, linearne jednačine koje je on savladao još u večernjoj, za odrasle! Tumačio joj marksizam i istoriju, preslišavajući je s’ vremena na vreme, nazivajući je, pri tom, pogrdnim imenima, kurvama i droljama, ne zaboravljajući ni u jednom slučaju da joj uvek u zube nabije prljavu krv njenoga oca:

„Bole ga kurac! On je đubre pogano, svoje dupe izvukao, pa sada ja treba od usta da odvajam da te školujem i hranim!“ /Nikada svom hranitelju, ni kasnije kada je u ovu drugu, sadašnju bajku prešla, nije rekla da je saznala za očevo izdržavanje koje je ovaj, lažući sve okolo kako ga njen otac nikada nije slao, ulagao na oročenu štednju ili pozajmljivao nekome od svoje rodbine sa, uvek pristojnim, zelenaškim kamatama./

Za nju nije bilo ni opravdanja. ni izgovora! Ona je morala da sluša sve njegove beskrajne monologe o rešavanju ekonomske krize: „Ma, oni pojma nemaju! To bi ja u tri poteza rešio!“, i pobednicima muzičkih festivala: „Ovo mora biti neka nameštaljka! Pa ona o pevanju blage nema?!“

Od onih što sve uvek bolje od vas znaju I vazda vam usta zatvaraju?! Čak je I vakele o uspešnom pravljenju i pravilnom vaspitavanju dece večito držao, iako svoje nikada nije niti napravio, nit’ imao! Večito roditeljima oko sebe lekcije delio kako bi on sve probleme sa decom, po kratkom postupku i naravno delotvorno, rešio!

Marljivo I strpljivo je sve podnosila, znajući da se sav taj gadni i neobjašnjivi zaplet jednom mora razrešiti! Naravno, tako nepoverljiva nije pomišljala na ponoćne balove, bundeve i staklene cipelice, ali princ koji će je spasiti, jednom se morao pojaviti: "Kakva je onda ovo, jebena, bajka?!"

* * *

Zato je prstima lagano prebirala po dirkama, slušajući zvuk kako se preko biblioteke, radne sobe, velike terase što gleda na dvorište, pa ‘devojčake’ sobe i salonskog predsoblja, rastače i ponovo uobličen u njeno uho vraća. Opipavala oznojane flaše šampanjca što su se hladile pred slavsku večeru i nameštala jastučiće na sofama presvučenim svilom, usput se zagledajući u masivna ogledala; U svoj lik sa punđom i novom, safirnom ogrlicom oko vrata, koju joj je muž doneo sa poslednjeg službenog putovanja.

Sve opipljive dokaze potrebne za bajku je imala. Svi su bili na broju – I princ, i dvorac, daleka putovanja i raskošne kočije, kutije sa nakitom i balske haljine…

“Zašto onda nije bila srećna?”, sa Bogom bi se opet pokrbala, dok ju je On podsmešljivo gledao:

“Draga moja, scenu, dekor i likove... Celu bajku sam ti promenio! Ali ti?! Ti si ostala ista! Ona koja uvek služi i sluša!”

Photo by Alex.