02.03.2015.

Druga smrt




Priča, koju sam, vidim sada po datumu, sebi za prošli rođendan poklonila.

25.01.2014 god. u  1.55

"O čekanju...

U životu sam se raznim mentalnim disciplinama bavila, neke bolje a neke lošije savladavala! Kako kada i gde, zavisilo je?! Želela, umela, davala, trpela, tugovala, radovala, na belo lagala, žalila, nametala, prezirala, čeznula... I u svemu tome nikada nisam blistala! Onako, osrednje...
Nešto mi ide bolje, nešto gore!
Prećutkivala?  Nikada! E, ne mogu ja da prećutim, pa to ti je! Na dupe bi, što bi naši rekli, prolajala! Malo je onih koji su u mom životu bili, kraće ili duže boravili,  a da nisu od mene svaku, al’ baš svaku istinu u lice dobili!

Gadan je to osećaj, reći ću vam! Nije prijatno istinu, ma kako vam se činilo, govoriti!
Ponosim se ja činjenicom da istinu uvek zborim i za njome čvrsto i nepomično stojim! Da, treba za to hrabrosti i smelosti, bezobrazluka i drčnosti, imati. Toga, Bogu hvala, na pretek imam!

Znam ja koliko su retki takvi kao ja i to mi pomaže da o sebi dobro mislim.
Bar kada se za to ukaže potreba, jer umišljen i uobražen 24 sata, sa glavom gore i nosom u oblacima, je besmisleno biti?!

Recimo...
Čekaš u redu da bi kupio litar mleka, ispred i iza tebe kamara penzionera, koji vrte taj red već treći krug, da bi tri litra kupili jer je njima mleko, pogotovo u situaciji kada NATO bombe po nama padaju, više treba, no detetu vašem koje šest godinica ima!
Osećaš se kao poslednje govno i bednik sa saznanjem u glavi da si ceo život po hrišćanskim merama živeo, za pravdu i poštenje se borio, pomagao, nikada odmagao, unesrećene bodrio i na grehe svoje pazio, rodoljub bio...  A za uzvrat si od zemlje svoje to dobio!  Čekaš jadno, dva-tri sata za litar mleka!
Eto! To nikako nije situacija u kojoj mene moja originalnost u govorenju istine uvek, može bilo kako pomoći?! Zato tu uobraženosti mesta nema. Ćutiš i čekaš, jer detetu obezbediti moraš! Ćutiš, pomeraš se korak po korak napred u pokušaju da ne dišeš, jer miris pohlepe starosti za mladošću, ne možeš podneti. Sve ti muka...

Ali... Dođe neka druga nafaka, obrne se ćurak naopako, vukovi ćud promene... Pa ti sada ta tvoja snaga, zaboravljena i zagubljena negde duboko u tebi, odjednom ustreba, jer živu glavu i celo srce treba spašavati. 
Počneš da gubiš. I to ne gubiš onako, bezazleno i nadoknadivo, kao rukavice koje volim, ali samo minut, dva ih žalim znajući da ću već sutra nove, lepše i bolje, sebi pronaći i pokloniti.

Već jebeno i nenadoknadivo, nepovratno, nikada više...

Gubiš kako si davno još gubio! Kada su ti umirali ljudi koje voliš. 
Ljudi u čijim si mirisima uživao, pamtio ih i pred oko dozivao, ne ukočene i mrtve u dubokoj, blatnjavoj zemlji, već nasmejane i vedre, ponovo video!

Umirali su ti prvi ljubavnici. 

Gledaš na bolničkom krevetu ispijeno i omršavelo telo upalih dvadesetjednogodišnjih obraza i ugašenih, već suza punih, prelepih garavih očiju iza kojih smrt viri. Nekada gusta, duga crna kosa, sada proređena, bolešću odneta i umorni, ostareli osmeh.

Sedim pored njega i ćutim. Nemam šta da mu kažem jer sam mu već sve u pismima, na bolnicu naslovljenim, što je za nas dvoje važno, rekla.

Milujem ga po licu, po ruci... Stežem srce da ne vrisne kada mu kroz raskopčanu pidžamu kosti ispod kože vidim, a zaplakati pred njim ne smem!  Nikako, na tren pred nestajanje, ne želim njegovo muško da uvredim, da žalost moju na sebi oseti. Mora i umreti isti kakav je silan, mlad, zdrav i bahat bio!

Njegove oči zato, umesto mojih ovaj put, suze i kvase... On plače, šapuće mi:

„Žao me da umrem... Krivo mi što moram, jer sam još toliko toga hteo... Toliko još ima toga što želim da doživim, neke gradove da vidim, crni veliki motor da vozim, koncerte neke da poslušam, muzike koju tek treba da otkrijem...“
Suze mu niz jagodične, gole, bez mesa, kosti, iz onih tamnih rupa cure, klize polako dole prema vratu. Brišem mu ih...

Ja svoju suzu ne puštam! Sve u meni se tako, na suvo, kida i raspada, a sa osmehom govorim o lekovima, o presađivanju koštane srži u Americi , o tome kako je nauka napredovala...

Koščati dlan mi na usne stavlja, suv i žut, sa venama rasutim u modra jezera po tankoj koži, iz kojih braunile nemilosrdno vire i u srce me bodu.

„Tiho!", ućutkuje me. "Još da ti kažem da mi se umirati ne da, jer nisam znao ni umeo, za života, da ti vratim!“

Gledam kako život, iz tog tela za koje sam jedino želela da bude prvo koje će se sa mojim telom podeliti, nestaje tu, pred mojim suvim zenicama.

Još tada, davno, sam se čekanju naučila! Sa šesnaest sam se u njega zaljubila...

Karirana košulja, farmerice opasane  vojničkim, žućkastim, vremenom braon kaišem, srebrnom karikom u levoj ušnoj resici i satom na desnoj ruci.  Crna duga, ravna kosa koja pokriva jedno lepo, ovalno, ne još potpuno u muško formirano. lice sa dva tamna, malo više primaknuta oka.
Znate one oči koje kapci u dnu, kod nosa, visoko otkrivaju, a kako prema ivicama lika idu, tako se polagano u sneni pogled, savijaju.

Devojaka u svakom selu po tri ima.  Sve ga hoće i vole. I dobre i lake, i prave i ne, vile i kraljice... Sve!
Ali ja ga najviše od svih volim, samo je meni najmiliji, najbolji, najlepši bariton ima... Niko mu se kao ja ne raduje, ni jedna ime njegovo sa toliko čežnje kao ja ne govori! Samo ja hoću svoje telo, prvome na dodir, njemu da poklonim... Samo njemu hoću nevino i nevešto da, svoju nedirnutu utrobu, podarim! I tako ga zauvek od zaborava i bilo koje smrti sačuvam!

Čekam samo njega da se iz svih skitnji vrati, čuvam svoje telo, nikome ga ne dam.

I tako čekanje, moju najjaču mentalnu disciplinu ikada, počnem da učim.

Jednom sam dočekala da me prvi put takne, da mi ne jak, ali neobičan bol načini. Nevešt u svemu tome isto kao i ja, skoro pa nevin...
Bilo je pregršt zadovoljstva u tome koje sa telesnim nikakve veze imalo nije! Moja želja se ispunila! 

Ni za kakav glupi seks ja ne marim, meni je samo da je on u meni zauvek napisan, da uvek njega vidim kada na moje prvu takvo iskustvo pomislim! Da uvek, bar u snovima, mogu to željeno telo da omirišem, dotaknem, pomazim...

Volela sam ga sve do smrti. Strpljivo ga čekala noćima, mesecima...
Zbog samo sat il’  dva sa njime, sve moguće veze prekidala,  momka što me voleo bezdušno ostavljala!

Zna on to dobro, svega se sada, pred smrt seća i sve pamti.  Zato plače preda mnom, u malo dete ponovo pretvoren, potpuno ogoljen. Golišaviji nego ikada pre! Priznaje da je grešan i surov često prema meni bio, za oproštaj me moli.

„Kakav oproštaj“ pokušavam da se smešim. „Pa ja tebe toliko volim da samo sebi treba da praštam, nikako tebi!“

Još mi traži da mu se tu, na samrtnoj postelji, svečano zakunem da ću nešto svojom rukom, iz moga srca napisati i te reči na spomenik na grobu mu, uklesati!

Tek tada sam se slomila. Njegovo lagano i napaćeno telo u svoje krilo uzela, kao dete ga ljuljala i po njemu jecajima plakala! Tako se sa njime rastala.




Jebeno je tužna ova priča, od koje se i sada gušim kada je se setim...

Plačem i žalim kao i toga dana, pre trideset godina, kada je lepo jesenje, novosadsko sunce virilo kroz otvorene prozore, već žutim se liščem nama uplakanim smrtnicima, smešilo i suze nam sušilo.

Zato ne smemo nikada umišljeni, o sebi lepomisleći biti! Ljude oko sebe zamagljeno i nejasno vidimo, njihove emocije i osećaje ne prepoznajemo... Mladi smo, lepi, moćni i veliki!

Toliko smo jaki da je samo smrt, što nam se bliži, dovoljno strašna da nas na zemlju vrati i ljubavi koju smo propustili, pouči.  
Već budite silni samo kad gubite, kada se od rana, gubicima nanetih, lečiti brzo morate! Tada se setite svih vrlina vaših, svaga što je u vama lepo i vredno! To sebi svaki dan govorite jer samo ponovo zalečeni, dalje u život koji vas nestrpljivo čeka, krenuti morate!

Život je jedan i to fraza nije!
Nego istina živa o kojoj svaki dan treba da mislite! Padate, ustajete, prašinu i tugu sa sebe stresate i u novi dan hrlite! Nema tu vremena za gubljenje.
Možda i mene sada, ovoga trena, neko negde čeka, strpljiv i naučen tome kao i ja sama.

Zato ja sada moram suze obrisati, kafu završiti i u novu noć krenuti!"

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

02.03.2015.

Ova priča me, zajedno sa nekim tekstovima koje sam ovih dana po web-u čitala, potakla me na razmišljanje i nedoumicu: Šta je sramota?

Da li je sramotno o svome životu, u prvom licu, priče pisati? Sve promašaje, poraze i greške pred čitaoce prostrti? Ili ćutati o svemu ružnom i tužnom što ste preživeli? Da li su trenuci u kojima smo bili poniženi i zgaženi, priče kojima se treba ponositi? Pustiti ih napolje iz sebe, ne bi li kao nauk drugima služile, a nama što ih pričamo, olakšanje donele? Ili ih, kao zmija noge skriti, ne dozvolivši onima što nas ne vole, da se našim bivšim ili sadašnjim mukama, naslađuju? Il' pisati u trećem licu, kao bajagi, nekome se drugom desilo, a vi slučajno za to saznali?

Da li pisanje bloga i ljudi koji ovde navrate, predstavljaju pravo ili obavezu? 
Daje li vam ovo vaše parče svemira, dostupno svima, pravo da se do gola skinete? Ili znanim i neznanim, a već uveliko vašim čitaocima, imate obavezu da samo podnošljivo prijatne postove pišete? 







photo credit: http://www.vesti-online.com/
                     http://svjetlo.com/