04.03.2015.

Od 8 do 4




Dragi Momo,

Sigurno će ti biti jasno da me samo grdna muka naterala na ovaj korak – da sednem i tebi, moje mladosti miljeniku, pismo napišem!

Znam da se ljutiš što sam te jako davno napustila, ali veruj mi, morala sam. Negde, već u ranim dvadesetim, sam shvatila da moram ići dalje! Da moram više učiti! Pa bih naterana da ispustim iz ruku sve tvoje lepršave priče i posvetim se ozbiljnijoj literaturi što se čitala kao obavezna lektira u školi i koja je, naime, imala svrhu da me za pravi život spremi i pripremi!


Obožavala sam ja sve tvoje priče i u njima beskrajno uživala. Po tvojim preporukama sebe vaspitavala! Smejala ti se i sa tobom plakala.

Ali tvoja veština da sva sranja što nam se dešavaju, uvek, u ružičasto obojiš i lako savladivim predstaviš, plašila sam se, lakomislenom će me načiniti?!
A toga sam se grozila od kako za sebe znam?! Sve, sve, samo ne od te bolesti bolovati! Samo da ja budem teškomislena! Laka?! Nikako!

-       Ah, vidiš ti i sam, sa neba, kako sam sa svim tim mojim mladalačkim umišljotinama tipa „jebeš duge noge i velike sise, važno je samo pametan biti“, na kraju prošla?! Ko bos po trnju!

A i rođena majka mi je uvek govorila:

„Mani se, sine, knjiga! Ne čitaj toliko! Što si pametnija, što više znaš, to ti je život teži! Pamet će ti se o glavu jednom obiti!“, vazda me opominjala. A ja mislim „Šta zna keva?! Gde glupome život može biti lepši i lakši?!“

Nego ja ostavim i tvoju Anu i Unu, sve Jakovljevićkine junakinje iz Mir-Jam edicije (za koje sam ponekad mislila da su plačipičke, a danas shvatam da su, u stvari, potpuno normalne ribe), spalim sve teško sakupljene, po stotinu puta pročitane, „Vikend romane“ i krenem putem intelektualnog osvešćivanja – Demijani, Karamazovi, Kovači lažnih novaca, Drajzeri, Tolstoji... Upoznah i pročitah i onu drugu, mračnu i gadnu stranu života – Stranu izdaja, mračnih i dubokih ludila, krvlju ispisanih razdora, robova, bratoubistava, ratova, De Sadovih i Apolinerovih buzdovana i monstruma...

Šta mi je sve to trebalo, do dana današnjeg, ne znam?! Isto bi ovoliko ’leba pojela i da sam glupava i lakomislena ostala! Mnogo bi manje videla i znala, pa bi manje svoje džigerice jela!

Ovo je, u neku ruku, povod za ovo moje pismo. Razlozi su mnogo dublji i tragičniji, što ćeš do kraja i otkriti. Zbog njih ćeš mi svaki greh, ako sam ga prema tebi i imala, oprostiti!

Danas bih, sve što imam dala, da umem da pišem kao ti! Pa da ti o ovim suludim vremenima, veselu, nalik nekoj tvojoj, priču ispričam! Da ovaj besomučno dugi i bizarni film u kom' već desetak godina glumim, u duhovitost pretvorim i osmeh a ne suze očajnice, mojom pričom, na tvom licu izmamim!

Sa provincijalcima ti je sve i dalje, mogu ti reći, ostalo isto! 
Svi bi da žive u gradu, ali nikako da građani postanu! Žive ljudi po dvadesetak godina u sred centra, preko puta pozorišta ili u luksuznim, sa bazenima na krovu, zgradama a još nisu naučili da se po gradskom betonu ne pljuje, jer to nije seoska, prašnjava džada, koja istog trena, suva i žedna, njihov ispljuvak upije! Znači, mnogo je gore nego u vreme kada si se ti, nama provincijalcima, bavio!

Sada, ne više pojedinci slučajno svrnuti u Srbiju, nego ceo svet, u nas prst upire, govoreći „Look, look“, začuđeni što mi uprkos svemu i dalje preživljavamo! A mi luk jedemo i na njega smrdimo! Jer, za razliku od onda, sada svi engleski moramo da znamo, da ga razumemo i govorimo!

„Bože kevo!“, kaže meni, jedne prilike,  moj sin. „Upiši taj kurs već jednom! Ko engleski ne čita i piše, danas je nepismen!“

Ti si Momo, znao i opričao svaku birokratsko - činovničku muku iz onog vremena! 

O obaveznim jutarnjim i podnevnim kafe-pauzama, o škembićima za doručak, na prazan stomak, u obližnjim kafanama, i fiokama punih faktura i dopisa, umašćenih od bureka! O krcatim zembiljima što su prilježne službenice, za vreme radnog vremena, sa pijace do svoje kujne (ako blizu stanuju) ili kancelarije, donosile! O rakijskim flašama iz kojih se svaki dan, zbog nečega ili nečemu, nazdravljalo! Il’ je neko umro il’ se rodio! O zajedničkim proslavama svih državnih praznika, gde su se sklapale tajne švalerske veze i ispraćajima u penziju, svako malo, na kojima su se dnevne šalteruše u noćne, filmske zavodnice preobražavale!

Bilo je svega, ali sve to bi za ljude! Sve je grehe Bog za čoveka, smrtnika, stvorio!

Ali ovo današnje, još nisi video?!

Što se preko čipa ujutro ukucavamo i na kraju radnog dana, iskucavamo, ni po jada?! Hteli smo napredak i tehniku. 
Lajf kočinzi *Inače, to ti je sve ono što je tebe, još tvoja baba, u detinjstvu naučila, pa si zato valjan čovek ispao*, nas timskom radu i poverenju uče i obučavaju, a jedni drugima na reč ne verujemo! Umesto da sa kolegama, uz kaficu o poslu porazgovaramo, hladne i sterilne mejlove šaljemo?! Da ne bude posle „E, nisam ti tako rekao!“, nego da pisane tragove svakog dijaloga za sobom ostavljamo! Do juče na prc’o kevu, od danas „Poštovani kolega...“!

Treba da se organizujemo u stratege, vođe i motivatore, a jedni drugima noge podmećemo?! Ormane sa prašnjavim, krcatim registratorima u obavezi smo da zaključavamo?! Da neko od kolega ne pokrade dokumentaciju, pa sutra ti najebeš i budeš kriv! Ako ti oči na dupetu još nisu izrasle, uglavnom će ti, iza leđa, nešto prikladno smestiti! Pa si po ceo Božiji dan na oprezu – neko će ti, zbog bilo čega, glave doći! Sve što izgovoriš, kad-tad može biti upereno protiv tebe i iskorišteno u nekom dokaznom postupku o težoj ili lakšoj povredi radne discipline?!

Pušenje bolje da ti ne pominjem! Da nije serija, Turke bi skroz zaboravili! 

Umesto da ko čovek, ko nekada, kada imam neki problem na poslu, krcam pepeljaru i tako smirujem istrošene živce, usput obezbeđujući plate radnicima duvanske industrije i punjenje budžeta krvavim akcizama... 
Ne?! Treba da, ili padam u nikotinsku krizu i zanoktice svoje jedem, ili da prekinem posao i trknem na ćoškarenje oko zgrade koje se odvija na dve-tri lokacije namenjene nama, uličarima i nižim bićima ove ekološki osveštene, zdrave, nepušačke države, dajući tako povoda svim zlim jezicima što mrze nas službenike, da još više po nama pljuju:

„Džabalebaroši! Stoje, pije kafu i puše! Ništa ne rade! Sve kurva banda!“

Treća opcija je da teraš kera i pušiš kradom gde nije dozvoljeno, sve dok te ne uhvati službenik zadužen za bezbednost, i ne raspizdi ti prijavu direktoru! To ti dođe nešto kao ukor pred isključenje! Četvrtog ti nema, jer ti na sve muke još samo fali sa nikotina se skidati?! 

Prošla su i vremena onih službenica što su po kancelarijama botaničke bašte imale! 

Kažu:
„Radni sto uvek mora biti uredan i čist. Nikakve privatne porodične fotografije dece ili unuka po zidovima! Ništa na eksere okačene medalje sa radničkih sportskih igara! Jedna biljka po čoveku je sasvim dovoljna – ali ne raskošna i rascvetala, nego svedena i decentna!"
Da ti ne odvlači pažnju sa pisanja svakodnevnog izveštaja o radu, na osnovu koga se ocenjuje i nekim novim, nama činovnicima još nepoznatim mernim jedinicama, evidentira tvoj radni doprinos čitavom ovom zahuktalom, prema napretku i boljitku okrenutom, sistemu!

Sada, kad nešto malo o novinama znaš, jasno ti je da su činovnici-lezilebovići tvoga vremena, što su po ceo dan ukrštali reči, bili za ove današnje intelektualna elita! Jer mnogi od ovih mojih savremenika, ni onu u „Mikijevom zabavnik“-u ili „Kekec“-u ne bi rešili bez pomoći uticajnih roditelja ili kumova iz raznoraznih partija, što su ih u državnu službu i doveli. Pa umesto vodoravno i uspravno, nove pravce i smerove smišljaju!

Šta da ti kažem, klasično mazanje očiju i skretanje sa teme!

No, za večeras ti je sigurno dovoljno naše zemlje u jednom, tebi novom i neprepoznatljivom ruhu. Zato Momo, samo ti mirno pijuckaj, puši cigaru i crtaj po kafanskim salvetama... I nasmej se molim te, na sve ovo. Jer tvoja suza bi me konačno dotukla i celu ovu priču iz paranoične bajke u stvarnost pretvorila!

S’ poštovanjem i divnim mladalačkim uspomenama što si mi ih ostavio, tvoja stara, već zaboravljena čitateljka!


photo credit: http://www.cross-atlantic.com/