25.02.2015.

Ljubimci



9.12.2014.

Kada neko pomene kućne ljubimce, uvek se ja zapitam:

„Gde sam ja u svemu tome? Šta istinski o tome mislim?“

A pominju ih masovno, svaki dan! Gledam objave, fotografije... Čitam blogove i postove. Ljudi više o psima i mačkama, no o svojim bližnjima, misle i premišljaju?! Evo, na „Kreativnom pisanju“ je konkurs za priču o mezimcu! Nina sa sajta „Kofernjača“ je, zamislite, ježa, nabavila?! I već je i priču o njemu napisala?! Opšta je pomama za našim, uglavnom četvoronožnim, najboljim prijateljima!

Lajkujem sve to. Uvek sam „za“ ljubav, pa ma kako ona meni samoj, čudna bila?!

Ja sam vam dete sa sela, kao što već sigurno znate?! Kod moje bake, kerovi i mačke su bili uposlenici! Mačke su tu da love miševe i tako preživljavaju! Kerovi čuvaju kuću i dvorište, pa im jutrom u bušnoj, nekada bordo sada garavoj, predratnoj šerpi moga dede, velika, dva prsta debela, kriška ’leba u mleko umočena, osvane!
O svecima i imendanima, kriška je u vreo saft od pečenja, zamočena! O svinjokoljima im zapadne i koji čvarak! Gozba!

Voli njih moja baka. I poštuje njihov rad.

Medu, crnog čupavog psa sa šiškama preko očiju, što me je, iz čista mira što bi rekli, jedan dan za ruku ujeo i tako me zauvek sa kerovima na „vi“ stavio, baka, u prolazu, često pomazi! Kosku mu neku dobru nabaci! 

Mačke, uglavnom bezimene, kada zaveje, pušta da popodne dremkaju u našoj kuhinji. Ali, ni pedalj dalje od poda pred šporetom! Ne dao im Bog da ih na krevetu zatekne?! Tako da ove samo bezazleno i lenjo kunjaju, zadovoljne što su bar neko vreme na toplom.

Ja rastem ne znajući šta je kućni ljubimac? Pa još životinja?! Ne znam ni da to postoji?!

U slučaju moje rodne kuće, prvi pravi ljubimac bi bila moja sestra Verica, koju je baka od svih nas unuka najviše volela, što nama, ostalim sestrama možda jeste smetalo, ali smo preko toga sa voljom prelazile, znajući da Verica nema mamu, koju nas tri, ostale bakine ljubimice, imamo!

Kućni ne-ljubimac bi sigurno bio moj deda Božo, koji je celo moje detinjstvo bio „persona non grata“ svih porodičnih slavlja, sezonskih okopavanja ili branja kukuruza na bakinoj njivi u ritu, i pomenutih svinjokolja kada se okupljala cela naša familija – Bakina deca, sva moja braća i sestre od tetaka, sa zetovima i snajkama. Poneki već sa svojom decom, bakinim praunucima. Svi su tu, samo je deda nepoželjan, zbog nekih ranijih sranja koja je u životu pravio.

Da ste me tada o tome pitali, tako bih vam odgovorila.

Znala sam da ljudi žive u kući, a životinje u dvorištu! Svi glodari su nam smrtni neprijatelji i protiv njih se, uz pomoć mačaka ili pasa, borimo! 

Sve ostale životinje iz dvorišta, manje – više, jedemo! Uključujući i golubove, za koje sada svi pričaju da su „krilati pacovi“, a koje je moja baka lovila, čerupala i od njih pravila čudotvornu supicu za krizne situacije – Supa koja leči od svih bolesti! Često i danas, kada se raspadam od neke nevolje ili boli, pomislim kako bi supa od goluba skuvana bakinim rukama, na njenom šporetu, istog trena mogla da me izleči. I na noge postavi! Kao nekada...

K'o dete sam volela da pažljivo slušam sve što govore stariji. Uvek sam se vukla za njima i utrpavala u njihovo društvo, ne bih li nešto o svetu saznala. Vazda starmala i radoznala! 

Tako sam i načula priču o Škuljcu i kozi!

On je naš čobanin, što jutrom skuplja ovce i pred noć ih kući vraća. Za koji dinar ili malo hleba, drva vam ocepa. Jadan i grdan. Telo odraslog četrdesetogodišnjaka sa svim njegovim instiktima i nagonima, spakovano u dušu petogodišnjeg deteta!

   -       Ajde ti nama Škuljac, ispričaj, kako si ti, ono, jeb’o kozu?

Sede na stepeniku ispred vrata uličnog podruma u kome se prodaje piće, piju pivo i sa njim se šegače i ismevaju! I njemu su dali jednu flašu! On sav srećan što ga zapitkuju! Što je njima ravan! Zamuckuje i krevelji se! Pljuvačka mu iz usta u kapljicama završava na tlu. Glasom polupanim u nepravilne slogove, priča o svojoj kozi:

    -       I ona njega voli! – sa naporom sriče - Iz ruke mu jede i ceo dan za njime ide, gurajući mu njušku u prepone!

Oni ga smehom i upadicama, prekidaju! Ne obaziru se na staru nenu, ženu pokojnog Hajrudina, što je golim rukama seljačke zube vadio. Ona stoji u kapiji, sakrivena od sunca, sa belom šamijom na glavi i  tiho a prekorno mrmlja „Što ne ostave ubogog insana samo njegovoj muci? Što je još većom prave?“

    -       Ajd’,  ti nama ponovo! Al’ sada polako! Ne žuri! Kako je sve po redu bilo? – gurkajući se laktovima i kucajući flašama, nazdravljaju!

Već na do pola popijenom pivu, pune su mu oči suza! Više plače no se smeje! Nešto je loše napravio - To malo uma što ima, u glavi mu odzvanja!

Gleda njihove osmehe i zna da je negde pogrešio. Izgoreno od sunca lice, sada mu je crveno od nemoćnog gneva! Baci im flašu pod noge, u prašinu, i kršeći ruke u žuljevitu pesnicu podno stomaka, ljutito odlazi. Oni odmahuju, za njim galame:

    -       Džaba smo ti pivu platili! Nisi nam do kraja ispričao! Opet si nas zajeb'o!

Kasnije sam saznala o zaposleniku zadruge na „Trojci“, jednoj od tri opštinske ekonomije, koji je voleo svinju! Brinuo je on o celom čoporu, provodeći dane uz njih u obližnjoj, hrastovoj šumi. Ali, jednoj je bio posebno naklonjen – On, oko podne, umoran od sunca i hodanja, pod drvo prilegne. Ona, tromo se gegajući na sve četiri, do njega dođe. Ispruži se na bok, legne uz njega i rokćući od prijatnosti spusti veliku, crnim čekinjama obraslu glavu, na njegovo rame.

I ko zna koliko bi ta ljubav trajala, da se u mesnom komitetu nije za to saznalo? Komunisti su, za razliku od ovih sadašnjih, bar malo morala imali – Usledio je otkaz i iseljavanje sa ekonomije! Kažu da je, nakon njegovog odlaska, krmača danima stajala kod ograde koja deli šumu od utabanog, kolskog puta i tužno, sagnute glave, čekala svog ljubimca.


25.02.2015

Jasno vam je sada, da odrastanje autora gornjih redova uz tako neobične likove i saznanja, nikako nije moglo izroditi sagovornika koji vam je pametan po pitanju ljubimaca bilo kakav sud donositi! Da vam ne kažem da je autor u međuvremenu, to jest, na samom početku svoje starosti dočekao da se sa mačkom razgovara:

"Bitno da si se ti zaljubila?! E, nek' je bar nekome sretan ovaj, svake godine sve baksuzniji, februar!"