Jebo mamu?! Kakav dan?!
Počelo je sve još juče
ujutro. Ničim izazvana sam celo jutro plakala. Mislim, za nekog normalnog,
prosto, suzama nije bilo ni jednog jedinog razloga?! Stanje je uobičajeno,
status quo. BO... Redovna sranja, koja
se više ni ne računaju u ozbiljne poremećaje života – Nemam momka; Nemam love;
Pekmez, lanjski, počeo da mi se kvari; Pala sam, /Do juče dva, a od danas, tri
kolokvijuma./ što je nezamislivo u mojoj dosadašnjoj studentskoj karijeri; Ovi
na poslu neće da mi „priznaju“ inženjersku diplomu, nego me i dalje drže na
srednjoškolskom koeficijentu zarade a očekuju od mene da visokoobrazovano
razmišljam i mislim; /Mame im se najebem! Prim.aut./; Imam, ravno pola miliona
bankarskog kredita, što za moje specijalističke studije, što za sinovljevu
Bečku akademiju nekih lepih umetnosti;/Ljubi ga majka!/ Još i švercerka od koje
kupujem cigare, ima paranoidnu maniju gonjenja, pa se brinem da mi se, ne daj
Bože, gore ne razboli! Jer šta ću onda pušiti?
.jpg)
