Batine

Dunavac, Bačko Novo Selo

Slabo ovih dana stojim sa inspiracijom, pa ću iskoristiti ovaj trenutak u kome me je strefila!

To, oko batina i dece koju, neki novi, budući zakon mora da zaštiti od nepodobnih roditelja!? Svi o tome pričaju i govore. 

Onog nesretnika, Milivojević Zorana, opljuvaše na sva usta jer je, koliko sam celu polemiku shvatila, bio pristalica toga da decu s’ vremena na vreme, treba opaučiti! Raspaliti im jednu roditeljsku i diskusiju završiti?

Znam čoveka i poštujem ga. Čitala sam ga poprilično puta i u praksi primenjivala njegove preporuke. Čak sam sticajem šašavih životnih okolnosti, jednom davno, sa njime i kafu popila.

*Nekoć rekoh u jednoj priči, da smo svi mi, ljudi koji se po istom vazduhu motamo, nekim nevidljivim nitima povezani... Da, mislim da je to bila priča o Tomi... Moraću je osvežiti i ponovo „podeliti“. Ovih dana...*

Mogu vam reći da sam ja iz njegovih knjiga mnogo naučila!

O emocijama, pravilnom plasiranju misli pred sagovornika, svrsishodnoj partnerskoj ljubavi i svim tim psiho-sranjima, kojima se niko normalan, pre ovog savremenog čoveka, nije bavio?! Kak’o bre razumevanje emocija?! Kakve, bre, analize i terapeutski zaključci o sisanju palca u detinjstvu?!

Mračni srednji vek izrodi i vaspita blistave i sjajne umetnike i naučnike, a niko im se od mama i tata veštinom „podizanja dece“, nije učio?! Slikare, pesnike, kompozitore... Rođeni i odrasli bez ikakvog zaštitničkog zakona, otkriše da je zemlja okrugla, oploviše svet i nacrtaše ga na papir! 

Kako su Teslina il’ Pupinova majka izrodile ’nake ljude, nikada ne saznavši da postoji Edipov kompleks i transakciona analiza?! Mislite da njih dvojica nisu više batina popili nego što su se ’leba najeli?! Onaki nestašni i radoznali?! Jer od onih što „Gde ih staviš tu ih nađeš!“, nikada inovatori!

Ne bih sada onu već traljavu i izlizanu: „Pa? I mene su tukli i voštili, pa mi ništa ne fali?!“, ali ima nešto u njoj:

Ja sam znala da mene moja mama voli! Znala sam da je ona sve moje na svetu, sva moja snaga i uteha! Zašto bih zamerala njene batine ili kazne? I zbog njih se na nju ljutila? 

Kuva majka pekmez od šljiva. Taj sam kao dete najviše volela.

„Ne smeš umakati hleb u šerpu sa pekmezom, jer ako mrvica upadne, pokvariće se!“

E, nisam živa ako ga ne umočim! Pa kud puklo da puklo?! Znam ja da me ćuška iza uva sleduje, ali se držim one hazarderske – Možda me ne ukeba!

A i „Gde može pekmez od hleba da se pokvari"?!

Kao i uvek, ja se na nju bekeljim! Iza njenih leđa, isplaženog jezika grimase pravim,  dok ona vakelu drži. Taj dan sam joj dolijala!

Brzim i neočekivanim okretom njenog gipkog tela, držeći tu veliku i zahuktalu šerpu sa krpama u rukama, krajičkom oka je moje lice videla!

Što se mene tiče, ćuška je iz raja izašla. Klečanje na kukuruzima u trajanju od pola sata je mnogo efikasnija metoda za izlečenje dece od takvih budalaština! Tu razgovora ni psihoterapije nema! Zauvek sam prestala da se bekeljim i da umačem hleb u veću količinu pekmeza od dozvoljene i predviđene za konzumiranje!

Poslednje batine od moje mame sam dobila ’98. Znači, bila sam majka šestogodišnjeg dečaka.

Majka pere sudove, ja stojim pored nje i brišem ih, usput se raspravljajući sa bratom na neku glupavu temu. Ovaj put je bilo na tapetu koga mama više voli! Mene ili njega? Kao i sve neprijatnosti, počelo je od šale i podbadanja, da bi se vrlo brzo zahuktalo i zapenilo! Kreću međusobne optužbe i iznošenje dokaza! Još se i dovikujemo, jer on je u svojoj sobi!

Majka prvo tiho, kroz zube cedi:

„Snežana, majku mu jebem lajavu! Ućuti! Pa bar si ti starija i pametnija!“

E, ne može! Imam ja uvek još po koju da dodam! Da moja bude zadnja! I poslednja!

Ne sećam se da li je bilo još jednog usmenog opominjanja?! Je l' bilo žutog ili odmah crveni?!

Kada mi je mokrim dlanom šamarčinu zavalila, sve sam zvezde prebrojala! Naravno da sam momentalno zaćutala, zastala i razvukla usne u bolnu grimasu nalik osmehu, prinoseći vlažnu krpu što mi je u ruci, užarenom obrazu:

„Pa, najbolje da me biješ u ovim godinama?! Kevo?!“

- Dok sam ja majka, ti si moje dete i ima da dobiješ kad’ zaslužiš!

U tome je tajna batine kao vaspitne ili kaznene mere – da je dobiješ kada je zaslužiš!

Viđam i srećem mnogo ljudi za koje smatram da bi valjalo da jednom dobiju dobre batine! 

Odrasli ljudi kojima se ne može rečima objasniti! Mogu zamisliti kakvi su tek kao deca bili?!

Razmaženi i bahati, što samo svoje a nikada tuđe „Ne“ u rečniku imaju! Sevap bi ih bilo izvoštiti, da jedno pet dana na guzicu ne mogu sesti! Da zapamte!

Kako ko pomene jadnu i maltretiranu decu, koju treba zaštiti, ja se setim Dude.

Rođena kasnih ’50-ih. Jedna od viđenijih gradskih riba toga vremena. Udala se u čuvenu, staru i bogatu, novosadsku porodicu! Velikim korakom svojih dugih nogu, uspela da prekorači jaz između siromaštva i bogatstva!

Iz sobička u jednom od dvorišta u okolini „Riblje pijace“, preselila se u Vase Stajića! Roditelje ni na venčanje među taj fini, gradski svet, nije pozvala! Već kao srednjoškolka, po korzou je ogrnuta krznima, špacirala! Nosila samo italijanske cipele i samo u Trstu se oblačila! 

Na njih dvoje, već starih, neprekidno siktala:

„E, kada ste me rodili i na svet doneli, sada se za mene žrtvujte! Za mene mora biti, za vas ne mora! Mene čeka život i to ne ovaj vaš, bedni?! Ja hoću lepše! Stvorite mi!“

Hleba samog su, ako treba jeli, dok je ona po Vrsaru, sa društvancem, letovala! Svaki dan drugi kupaći kostim, drugi svileni sarong.

Kasno su je, teškom mukom, dobili, pa su svoju Dudu, ko malo vode na dlanu pazili! Srce bi joj, a ne sav novac iz kuće, dali! Samo pognu glavu, dok ona gnevno i besno vitla i proklinje njihovu sirotinju i svoj stid što je i ona njihova! I oni se srame:

„Neka je... Mladost je to... Nek’ njoj bar bude bolje no nama! Svoje se meso ne jede!“

Oni Dudu nisu rodili. Oni su sve svoje za nju dali. Za nju živeli, radili i umrli. Ni sa čim od dečije obesti zaštićeni. Prepušteni na milost i nemilost sopstvenom čedu.

*Ko od vas zna onu južno-srbijansku priču o majci što ide za sinom koji po dvorištu traži kamen da je udari, a ona mu govori da pazi, da se ne spotakne, da se majci, ne povredi... Neka je umesto mene ispriča i sa nama podeli.