21.04.2015.

Posejana


Podelim, malo pre, neke moje stare postove...

O muškarcima, ženama, ljubavi, usamljenosti...

Neke priče od prošle zime koje nisu imale imena, nego su rednim brojevima krštene. Cifre njihovih imena često su mi služile kao inspiracija i uvod u priču, potvrđujući moju celoživotnu opsednutost brojevima. I ne samo njima!

U tih trideset priča dale su se otkriti sve moje nasušne potrebe, sve moje fantazije i fascinacije! Svih mojih ljubavi je bilo u njima – Dunavca, bake, matematike, bajki, kuvanja... Od zabavišta i dečijih bicikala do nekih bitnih i važnih muškaraca što su u mom životu ostavili neizbrisive tragove. Doduše, na različite načine...

Trideseta je bila poslednja u nizu. Tako sam i predviđala, jer trojka nikada nije bila moj omiljeni broj, iako sam se više puta u životu u njoj pronašla i neke sitne uloge igrala! Jebi ga, sudbina valjda?!

Neki od tih zapisa su osvanuli na ovom blogu, zamaskirani novim, rečima skovanim nadimcima, a mnogi drugi?

Ništa! Eno ih, čuče na mom hardu i čekaju da se neko smiluje, umije ih, našminka i dotera i pred svet ih iznese i pokaže!

Sve su one sada već stare. Imaju više od godinu dana, što je za jednu prosečnu pričicu dosta vremena, pa sam ih, uglavnom, zaboravila! Možda je to sramotno priznati, ali ko će sve moje litanije o ovome ili onome, zapamtiti?!

* * *

Ponekad, kao danas, vršljam po ovom mom b(r)logu...

Nemam inspiracije, pa sam svoje drvo potpuno zapustila. Da nije vas, čitalaca, sasvim bi uvenulo, jer baštovanka je potpuno down! Muze mi se razbežale, teškom mukom sklepah onu ljubavnu za konkurs! Na jedvite jade prizvah u sećanje neke davne emocije, strpah ih u usta i srce glavne junakinje i spakovah u 5400 karaktera. Sa razmacima.

Cunjajući naletim na neke stare postove...
Pre nego odaberem pasus kojim ću ih, ovaj put predstaviti, brzo ih, samo dijagonalno pogledom preletim – Da se podsetim šta sam onda mislila...

I načisto se prenerazim?! Da li je moguće da sam se toliko promenila? Da sam samu sebe zagubila? Da se sebe ne sećam?

Kao kroz gustu i masnu maglu nazirem sebe u tim rečima. Prisećam se nekih suza i osmeha... Stolova za kojima sam te reči pisala; Ljudi o kojima sam mislila dok sam te silne reči vezla i lajala; Ljubavi koje sam, do tog trena, pamtila; Muzike što je moje kuckanje po tastaturi pratila...

Jer, danas vam ništa od toga ne bih ispričala. Ništa ne bih znala! Reči sam svoje pogubila!


Moja majka je sva moja gubljenja rukavica, udžbenika, kišobrana ili naočara, uvek sejanjem zvala:
„Glavu ćeš jednom posejati, Snežana!“
Možda sam i ovaj put sreću imala! Možda nisam izgubila ni sebe, ni svoje reči, nego sam ih, samo, posejala?!