O Gogenu...

19.01.2014 god.

Domaći rad, na Fejsu, gde nas nekolicina, primitivizam pokušavamo da pobedimo i zauvek sa mreže oteramo!

Zadala ga Sanja Petrović :

"Ežen Anri Pol Gogen, rodjen u Parizu 1848. godine, u znaku blizanaca, što će se kasnije pokazati kao pogubno po njegov um, sklon depresiji i suicidu, a i po njegovu porodicu, ženu i petoro dece, koje je bez imalo griže savesti, ponet željom za samoćom i kreativnim stvaralaštvom, ostavio na milost i nemilost sudbini.

Kao i sebe samog...

Do 1891. godine, živeo je u Evropi, jedno vreme u Danskoj ali većinu vremena u Parizu koji je tada bio prestonica slikarstva, grad u kome je sve vrcalo od muzike, plesa, kan-kana, boja i prepunih kafana!!

Svako ko je tada imao bar malo "četkice" u rukama morao je da crta ili slika jer oko njega je sve bilo toliko živo da se tome nije moglo odupreti.

Danju je radio kao berzanski broker, skoro pa knjigovođa kao ja, ali to ga nije ispunjavalo niti moglo da nahrani njegovu potrebu za umetničkim izrazom, u njegovom slučaju, slikanjem!

To je rešavao tako što se noću smucao po kafanama na Monmartru u drušvu velikih vucibatina toga vremena: Sezanom i Pisarom, bar tako kažu knjige...

U mojoj mašti sam ubeđena da se često sretao i pio "Absint" sa Moneom, Maneom, Tuluz - Lotrekom i Dega Edgarom  koji je njima nedostižni novac imao i tako se razlikovao, ali je navraćao u te bircuze, ne mogavši s obzirom da je sjajno slikao, da se reši i otrese potrebe da noću gleda kurve, slikare i igračice, ne bi li tako sebe inspirisao.

Teško se u gospodskim salonima pravi život nalazi!!

Moj, ne mogu reći miljenik ali simpatija svakako, Pol, kada je Pariz video, živeo i osetio, shvatio je da impresionizam na njegovu paletu leći umiljato i podatno neće... 

Tome pomoglo ni doprinelo nije ni to što je cimer jedno vreme sa Van Gogom u Arlu bio!

Zamislite njih dvojicu pod istim krovom?!

Gogen vrele španske i peruanske krvi, potekao od babe koja je kažu prva feminizam smislila i propagirala, sav skockan!
Kažem vam, knjigovodja skoro! 

I Vinsenta, ćutljivog, izranjavanog, bolesnog, ojađenog i introvertnog, sudbini na milost uvek prepuštenog, umetnika...

Od cimera,bezuhog, je samo depresiju usvojio, a nikako one prelepe, kratke, blistave i sjajne poteze četkicom koji su, po meni, nešto najlepše što je slikarstvo ikada nama dalo.

Pol voli široko, bogato, uokvireno...

Privlače ga Japanske grafike, gejše na njima, daleki Istok, narodna umetnost...

I napokon 1891. reši da pobegne od svega, daleko od Evrope, gradova, civilizacije...

Odlazi na Tahiti i tamo, uživajući u egzotičnom, Evropi neviđenom i nemogućem raju, otkriva ženska tela koja se daju široko i živim bojama crtati, sa mnogo Vinsentove žute i neke svoje, zelene...

A sve crnim uokvireno i razgraničeno...

Iako je naslikao ovog lepog, žutog Hrista stalno se sa katoličkom crkvom i popovima koji su te slobodne i srećne stanovnike sa ostrva uglavljivali u kalupe hrišćanstva, kačio i svađao jer je sa ostrvljanima svojim, zajedno patio!!

Ali je živeo i umro onako kako je on hteo...

 "Na ribi i voću", spojen sa divnim ljudima oko sebe i prelepom prirodom, gde novac, sva blaga berze i knjigovodstva, nikakvu važnost i značaj nemaju...

Sahranjen na ostrvu Hiva Oa, 1903. godine.

Verovatno srećan i zadovoljan..."

Fjodor

15.12.2013. godine

Čovek koji je ispričao i na svetlo dana izneo, neke od najjačih likova koje poznajem.

Ponekad se osećam kao neki od njih, kao da u mučnoj i nerazumljivoj mi knjizi, po ivicama stranica hodam.

Raskoljnikov, koji iz pobune i revolta protiv društva, tone sve dublje, povlačeći jedan za drugim pogrešne poteze, tako krojeći svoju užasnu sudbinu, vođen i vezan sopstvenom grižom savesti, etikom, poštovanjem...

Karamazov Mitja, Dimitrije! Kakav lik!? Mita bekrija, onaj što ga Vasilija milo peva, u pesmi koju uvek, teškim suzama i novcem plaćam!

Kao da je ceo život moj u te reči, tužne i ljubavne, stao...

Otac mu je slabić, preziremo oboje svako svoga, mrzeći taj gen koga se gadimo, a dobismo ga ni krivi ni dužni.

Tu "karamazovštinu" očevu što nam kroz vene kola, moja topla i mila majka, u korenu saseca i guši osmesima i mirisima svojim! Majku svoju, Mitja moj, duša moja mila namučena i nikad ljubavlju zadovoljna, nema, pa samo ta nečista krv njime vlada i na robiju ga tera...

Nekada, kada dođu teški, tromi i uspavani, moji crni i slabi dani.. Osetim da ta mračna plima iz dna stomaka mog počinje u dušu, gore, da navire i da mojim zdravim umom vlada, tada se Mitje moga setim...

Kao on bih u kafanu samo išla i sa Ciganima pare delila, ne bil' nekako oca svoga u sebi zatrla!

Knez Miškin, od epilepsije, Božijim prstom načinjene rane, bolestan! Dečija je  duša, otvoren i mio... Svima prašta i veruje ljudima isto kao bogovima!

Oni ga, zli, idiotom nazvaše i tako njemu a ne sebi, mesto u svetu ljudi, od krvi, mesa i reči sačinjenih, obezbediše!

I u moj ga, njime još bogatiji,  život dovedoše!

“Biram da budem čovek…

Da oprostim, da zaboravim loše a zapamtim lep gest.

Da priznam kada pogrešim i kažem onu najtežu reč “Izvini”. Osećam se bolje kao čovek, zbog ponekog dobrog dela i lepe reči, čak i ako mi suprotna strana ne uzvrati. Nema veze, lepše je ovako…

Divan je osećaj kada legneš noću u krevet i lako zaspiš, jer nema tamnih utvara da te progone zbog zlih dela. Čista savest je od neprocenjive vrednosti.”

F.M. Dostojevski

O Maneu

Eduar Mane je, kažu, stvorio impresionizam, moj omiljeni pravac u slikarstvu!

Ali, samo iz nekog njemu znanog razloga, on sam to nikada nije hteo da prizna, uvek gunđao i negirao da ima bilo kakve veze sa svim tim ludacima koji su prkosili svim renomiranim i tada pitanim kritičarima iz čuvenog „Salona“, koji su uzde te lepe umetnosti u svojim rukama, despotski držali!

Jer, ovi pomenuti bundžije su im stalno na živce išli!

Drznuli se da se svakodnevicom običnoga sveta bave, a ne religijom i slikanjem oblika i lika samo onih koje crkva blagosilja ili mitologija obožava?! Umesto bajnih i čednih deva svih predhodnih slikarskih perioda, odjednom kurve, konobarice i igračice na platnima, kasnije i plakatima jadnog nam i nesrećnog Tuluz Lotreka, iznikoše i sa svim svojim nagomilanim grehovima i bludom, osvanuše!

Drska i revolucionarna družina koja rešila da se sa puritancima četkama i bojama, obračunava!

Mane je krenuo prvi...

Iako rođen 1832. godine u udobnoj, gospodskoj kući svoga oca, visokog službenika vlade, u kojoj sve udobnosti ima, prava studiriti nikako nije hteo! Nego je sramno, od kuće na more, daleko utekao!!

I prvi počeo ljudima sa ulice, do tada samo bezličnim i neprimetnim senkama izvučenim iz blata mračnog Srednjeg veka, lica deliti, bojiti i u pravi život ih vraćati!!

Mornari, mangupi i prelepe, bledunjavih obraza, u plavo obučene konobarice - oživeše na platnima! Usamljeni  pijanci u zadnjem stadijumu "Apsinta" ili krvavi toreadori, što bikove pred svojim nogama, na mučnoj samrti imaju.

Svi su se u njegovim bojama, bojama Novog veka i moderne umetnosti pronašli.

Trideset i jednu je imao kada se, na novostvorenom “Salonu odbačenih”, gde su svi prognani od društva, slikari – otpadnici, mogli svoja platna slobodno na očigled davati i obnažena pokazati, Eduar rešio da se i on golišav, po svaku cenu skine i “Na travi doručkuje”!

On sam i duša njegova, umetnosti bojama pakovana, smešteni u golišavo, centralnoga mesta na slici, razbludno a ipak suzdržano i napeto, brinetino telo...

Pokušajte danas, u 21-om veku, mnogo godina posle te premijerne, obično-smrtne, a gole žene, da sebe zamislite kako baš tako, sa time na sebi i oko sebe, uz dva obučena muškarca sedite?!

Potpuno ste gole?! Ni, renesansno poželjnog  vela ni od korova nemate!

Haljine, podsuknje, korsete i podvezice... Sve ste na gomilu desno od sebe, zavodljivo, kao lenjo bacile... A njih dvojica ni pet para ne daju, nego o politici ili Buržoaskoj revoluciji diskutuju i zaneseni vatrom samodokazivanja, nju potpuno zanemaruju!

Iza njih, gore...

Još jedna zavodljiva kupačica nagnutim ih grudima, mami... Ni nju oni ne vide, niti ih žensko telo na bilo koji način fascinira?!

Mane, kada je već sebe u fokus svega dešavanja stavio, vide da negde sa udovima svojim nagim mora, pa ih u centralne trouglove i rombove pretvorio.

Kako god u sliku pogledate, sa koje god strane da joj priđete, vi samo prvo to golo telo vidite!

On to slikom i hoće! Hoće da gospoda koja ih sa prestižnog Salona oteraše, kud' god da krenu ili da se denu, od besramno golog, siromašnog, pijanog i srozanog impresionizma, ništa drugo oči njihove, ne mogu da vide!