Julija i Romeo

Vesele ’80-e.

Uz neke gorčine koje su došle kasnije, nisam pametna šta vam reći o tom vremenu. Kako pričati o mladosti, zaboravljajući ’šta je bilo posle’? Setiti se ljudi, kakvi su onda bili? Pre nego su počeli da se stide svojih ludih godina i budalaština koje su činili? Pre nego su odrasli...

"Opomena"

OPOMENA

"Kad ostarim nosiću haljinu boje purpura

I crveni šešir koji ne ide a i ne stoji mi,

trošiću penziju na piće, letnje rukavice i satenske cipele.

I pričati kako nemam para za hleb.

Kad se umorim sešću na ivičnjak,

sakupljaću reklamne uzorke po radnjama i pritiskati

alarmnu dugmad.

Vući štap uz gelendere

nadoknadjivaću propušteno u trezvenoj mladosti.

Izlaziću na kišu u kućnim papučama

Brati cveće po tudjim baštama

gomilaću pera, olovke i druge tričarije

I početi da pljujem.

A sad još moramo paziti da nam odeća ne pokisne

Plaćati na vreme kiriju i ne psovati po ulici

Pružati dobar primer deci

pozivati prijatelje na večeru i čitati novine.

A možda bi trebalo da se već pomalo pripremam

Da ljudi koji me znaju ne budu iznenadjeni

Kada odjednom ostarim i počnem u purpurno da se odevam."

Vislava Šimborska

Nisam nikada bila neki preterani ljubitelj poezije, pogotovo ne ove namenjene matorcima, tako da sam ovu pesmu prvi put u životu videla pre par meseci, na internetu. /Ko je rekao, ono, da je net zaludan?/ Večeras sam je, uz prikladan komentar, podelila i na mom zidu, jer srele smo se već par puta! Ja tamo, ono ona! Ja ’vamo, evo je opet! Prosto je htela pod moje drvo da dođe!

Svaki put pročitam je ponovo. Od početka do kraja. I kao da je oduvek znam, kao da smo stare drugarice. Ona govori sve ono što ja već dugo mislim, a nikako da vam ispričam:

Udavača

Celo selo je odahnulo kad se pročulo da se ona udala!

„Hvala Bogu da smo je se rešili!“, kamen im sa srca pao. „Vazda je naopaka bila! Po svome terala! Nikog nije fermala!? Nego sve uz očin!“

Mnogo godina kasnije, kada su joj sve njene mladalačke grehe već oprostili i zaboravili, zabavljeni nečijim novim, gorim i strašnijim nedelima, put ju je naneo u rodno selo.

Namernu da ne skine nogu sa gasa. Da samo prođe bez zastajanja, kao što je to već godinama unazad činila. Igrom slučaja, retko njenom voljom, često je kroz svoje selo prolazila. Vozeći se polako, uz glasnu muziku, samo je razgledala:

„Eno ga! Poraslo ono drvo na kome se Zoki obesio! Onda je bilo mladica! A vidi stepenice što vode u kancelariju mesne zajednice!?“, sa osmehom se prisećala, paleći cigaretu laktom oslonjena na volan.