16.10.2014.

Ćoravi post

Piter Brojgel, stariji, 1568. "Slepac vodi slepca"



Knjige već dugo ne čitam. Nikako da mi potrefe prave naočare za „blizinu.“ One za staračku dalekovidost, koja se verovatno tako zove, jer njome vidite unapred. Na daleko... Skoro da svoju budućnost možete da predvidjate!

Godinama već kod očnih lekara idem. Jedan mi je čak, pre par godina, na lekarskom za produženje vozačke dozvole, na moje insistiranje da ’oću, ko sav normalan i prav svet, dozvolu na 10, a ne na 5 godina da dobijam, nonšalantno, uz sasvim prijatan i iskren osmeh, tužnu istinu saopštio:

„Pa, gospodjo?! Kako da vam dam papir na duže od 5 godina?! Vi ste na jedno oko potpuno slepi! Za njega je kasno, leka mu nema! A i na ovom drugom imate dioptriju...“

„Celu drugu trećinu života, ja, u stvari, polu-slepa hodam!“

Zato ja samo pola sveta oko sebe vidim! I to samo onu njegovu bolju polovinu... U mom svetu su uvek, uprkos suzama ili nekoj boli, sve  vesele i razuzdane boje! U svakom danu mora biti bar malo neke radosti. Negde je moram naći i iskopati!

Dani započeti tugom zbog  pesme na jutarnjem radiju, praćeni kišom koja nemilice pada, lako se u nasmejana i vedra popodneva pretvaraju. Kada me pričepe krvnički, kada mislim da ću se od gneva na atome raspasti – podelim neku komičnu objavu na Fejsu ili meni dražoj, googl-ovoj društvenoj mreži i pustim da me osmeh razgali. Napišem neki post, ostavim neki smajli... Pročitam neku svoju staru, ljubavnu priču koja me, ponovo mladom, napravi.

Ponekad samo zazvoni telefon, gde vam nasmejani  glas saopšti neku lepu ili rasterećujuću vest. Ili vas onaj od gore nečim prijatnim iznenadi! Svaki dan ima te male, neuočljive varnice radosti, koje samo treba pustiti da buknu i da se rasplamsaju!

Da li ta mala zadovoljstva koje uspem da uhvatim, ulivaju nadu?!

Jer, još uvek ja verujem! Slutim još mnoge dobre i drage ljude koje ću sresti. Nazirem nova lica koja ću upoznati. Prijatelje koje ću, možda, na nekoj ulici steći. Ovako slepa i kratkovida, još svetlosti pred sobom vidim. Sunca pod kojima ću mazno leškariti i mora kojima ću plivati. Nove i neobične mirise koje ću udisati... Verujem da postoji budućnost.

Ne čitam knjige. Čitam blogove, jer to mogu bez naočara.

Mnoge sjajno složene reči i maštovito satkane priče. Priče o tuzi, očaju, crnilu, besmislu... Priče koje ne ostavljaju nadu. Mnogo je oko meni onih što onim drugim okom više vide. Mnogo je žalosnih.

U svakoj od tih priča ima mene. Mnoge teške i tužne detalje iz njih sam sama iskusila. Bez mnogo čega živela. Podstanarske stanove u narandžasto krečila ne bi li ih iz grobnica u dom pretvorila! Kaučeve na kojima je bar jedna baba umrla, prekrivačima i jastučićima u sofe iz bajke, pretvarala. Brkate gazdarice kojima je popodne smrtno dosadno, obavezno animirala. Tudjih dugova se naplaćala...
Da ’prostite, svakakvih se govana najela!

Ali, nadu nikada nisam izgubila. Pakovala sam je u kutije i neoštećenu iz stana u stan, kamionima ili kombijima, selila! Pohabala se od godina, ali je još uvek tu, zdrava i živa. Čuvam je i pazim, jer šta ako mi se ona razbije i polupa?  To je onda kraj.  

Da li sam ja nepopravljivi optimista ili me ono ćoravo oko, što svu bedu, laž, slabosti i licemerje na ljudskim licima ne vidi, naivnom i detinjasto glupom, pravi?

Svejedno je. Sve dok meni, ovako slepoj, svetlost iza mraka u zenici blješti, živa sam. Postoji smisao, tanka ali čvrsta nit za koju se hvatam i poput belog štapa za njome se vodim.

Još uvek se nadam...