I bi ljubavna!

Rekoh, nedavno, u mom postu „Svi bi ljubavnu?!“ da ne umem da prozborim ni jednu o ljubavi.

I da bih rado konkurisala kod Bobić - Mojsilovićeve za onu njenu primamljivu nagradu od soma evra, koja bi mi, ruku na srce, rešila mnoge finansijske probleme koje imam... Ali, ne ide! Na silu se, pogotovo o ljubavi, pisati ne može!

Višegodišnji me, dobar drugar, molio da o njegovoj ljubavi pišem. Onaj što ga rakijom od priče odvraćam...

*Pošto zalihe rakije skoro uvek imam, čak je ni za obloge više ne koristim a ne bi’ vam je ja popila ni za živa Boga, svi namernici što u moju kuću navraćaju i na moju narandžastu sofu sedaju, mogu računati na, bar, minimalnu dozu „tečnog kokaina“ u kome će svoju trenutnu tugu ili sreću, brižljivo okupati!*

Srca nemadoh, to veče, da mu priznam da mi sve to, ljubavisanje, sada mnogo više na patetiku bazdi i smrdi! A patetiku, zaista, prezirem! Tek nju nerado u priče stavljam?! Ružno bi bilo da se, pod stare dane, sa ljubavlju ismevam...

Znači, bejah potpuno bez inspiracije. Što je za pisca smrtno opasno. Mnogo gore od crknutog računara (Pu,pu, daleko bilo!), ili potrošene olovke?! Kada nemate rašta svoje reči nizati, džaba vam sve drugo! Sva slava, novci ili tehnika! Svoje priče u sebi morate imati i osećati, da bi ih drugima pripovedali i prepričavali. Bez toga, prosto, ne ide... Bez toga ste samo komercijala, kič i žuti šund. Obzirom da sam ja od onih što drže do svog ugleda, strpljivo čekam da me moje muze pohode.

Te nedelje ujutro, probudim se... 4.35 - piše na displeju mobilnog telefona.

„Hm... Opet veštičariš, Snežana?! Sav pošten svet spava!“

Skuvam kafu i već kod prvog, onog najslađeg gutljaja na ljubav pomislim, nemajući pojma odakle se sad ona, ranim jutrom, stvorila?! Kako mi je na um pala?! Bila sam je potpuno zaboravila...

Zbog te njene iznenadne pojave odlučim da za Farah, vlasnicu divana na „Divanhani“ neku prikladnu sročim i ispričam, pri tom zamišljajući nas dve, za sada samo virtualne prijateljice, kako na terasi što gleda na blistavo more na kome se sunce preliva i blješti, u pripovedanju jedna drugoj, uživamo...

"Moram za nju smisliti jednu nalik njenim pričama! Pričama o strahovima i boli, koje nikada nespretno ne sklizaju u jad i očajanje. Ništa patetisanje i kukanje, nego glava gore!"

Farah, hvala ti na inspiraciji!

„Ljubavna priča koja nije to“

Ona ni dan-danas ne zna zašto se u Vladimira S. Stanisavljevića, kadgod, zaljubila?! Niti je bio lep, niti pametan, nit’ zabavan! Ništa od onoga o čemu je ona uvek maštala!

Htela je, od kako joj je veka, dominantnog, jakog i snažnog muškarca da ima! Nekog što će da je zauzda, na kolena baci i nemoćnu, prepuštenu mu, savlada i slomi! Samo takvog bi volela i poštovala!

O tome zašto je to baš tako, izbegavala je da misli... Znala je da pametan čovek uvek sebe jasno i ogoljeno može da vidi, pa da se sa sobom samom ne bi sretala, drugim mislenim ulicama bi odlazila, išla i begala! Žmurila i slepa se pravila pred sopstvenim razlozima!

Naravno da je znala da je to kukavičluk! Izbegavati samoga sebe?! Čuj?!

Ali je, potpuno neuobičajeno za nju, lako sebi praštala:

„Pa, žensko sam! Jebem ti sve! Mogu li bar negde slaba biti?“, tiho je sebi i mazno šaputala, kada bi je te crne misli spopadale.

Sećanja na onog slinavka od njenog oca, uvek su bila loša i gorka uspomena.

Slab čovek, od onih potpuno bez karaktera, što im je na licu uvek isti izraz – ljudi bez ekspresije! Bez ičega svog što bi, sa lica, mogli da vam poklone, samo vam se bezizrazno smeškaju. Ili smeše...

Na licu svoga oca, ona nikada ništa nije pročitala! Nikada joj ni jednu milost nije podario, ništa pametno, što za ceo život ostaje, nikada joj nije rekao! Ništa joj od svoga nije preneo, jer ništa nije ni imao...  Otac okrenut samo sebi. Otac bez dece.

I kao takav, vrlo lako bi upao u onu grupu ljudi što ih je časkom zaboravljala i što im ni lik nije pamtila, da nije bilo jedne njegove specifične slabosti, koje se, htela ili ne-htela, uvek, u tim crnim mislima, sa grozom i gađenjem prisećala:

Otac je voleo žene.

Ali ne načinom kurčevitih bitangi široke ruke i velikog srca! Ne kao ti, istinski obožavaoci žena, što kao kod Bore Stankovića, umiru i za ljubav, kidaju i ginu! Zadnje novce za piće i muziku daju, ne bi li svoju neutaženu žeđ za njom, ugasili! Ne kao ti, što hrabro za njom i krvi pretaču?!

Nego im je, vazda kukavički, pod suknju zaviriv’o! U dekoltee krišom buljio i krajnje glupo i benavo, misleći da će tako više muško biti, pred njenim drugaricama, skoro golo telo večito paradirao i pokazivao. A odraslim ženama bi, ako je popio koju, u prolazu neku sirovu dobacio. Zbog tog njegovog nabildovanog i zategnutog tela, žene nalik njemu, slabe i sa sumnjivim mrljama na duši, masovno su ga htele. Broj njegovih recki je bio zavidan. Postizao je fantastične rezultate!

Dok je ona, ćerka njegova, dobro znala da ni jednu od njih, nikada istinski, nije voleo. Ni jednoj srce nije dao, jer ga nije ni imao. Samo je ceo svoj život u ono parče mesa među nogama, pretvorio. Zato mu na licu nije ništa ni ostalo.

„Bednik“

Uvek je tom, glasno izgovorenom rečju, misao o ocu iz svoje glave, sklanjala i u stranu gurala.

Ali, logika joj nikada nije dala mira i jasne zaključke joj nametala:

„Normalno je i mentalno uravnoteženo, da pored takvog oca, tražiš nešto jako i zdravo! Punokrvnog ždrebca, plemenite, makar i siromašne loze! Hrabrog, da voli! Milog, da boli!“, svoju potrebu je razumevala.

I njome se uvek u svojim izborima vodila - Uvek kvalitetne muškarce pored sebe imala. One što se s’ njima vrelim poljupcima sastaješ a bez kapi krvi sa njima rastaješ!

Gospodin S.Stanisavljević nije imao baš ništa od pomenutog!

Oženjen, odmeren, hladan i sterilan. K’o voda! Ali ne od onih što stene bruse i sve pred sobom ruše i kidaju, nego one što uvek uzmu oblik čaše u koju je sipate. Uvek mirni i staloženi, vazda bolešljivi i prehlađeni. Govore uvek istim tonom, retko glas podižu.

Zaplašenog životom, jedva ga je u krevet naterala!

Sa ručnim časovnikom u koji stalno pogledava, bez obzira što je trenutno, potpuno go među njenim nogama, uvek u nekim obavezama i nekoj žurbi. Čekaju ga roditelji, žena ili deca! Ne pije kada vozi i poštuje saobraćajne znake i propise! Redovno slavi slave i Božiće, odlazi u crkvu i pali sveću. Uporno je zavodi pričama o vremenu ili aktuelnoj političkoj situaciji, iako mu je ona više puta skrenula pažnju da to ne čini.

Ali, nikada je nije slušao, samo su se njene reči o njega obijale, i njoj se, u lice neodgovorene vraćale.

Dešavalo se čak, da je ona, gola i posramljena, pred njime plakala i za ljubav ga molila, a on je nemo posmatrao, već potpuno obučen i spreman za polazak, sedeći preko puta nje, skrštenih nogu i ruku sa nezainteresovanim izrazom lica koji se budio samo u trenu kada vidi kazaljke na satu koje označavaju njegov odlazak i prekidaju njenu jadikovku, što ju je kasnije, nakon zaključanih vrata, u samoći, nastavljala.

Kao od bolesti paralisana. Nemoćna da igde mrdne. Tuđom, a ne sopstvenom, slabošću zauzdana.

Godinama je tu ljubav, kao gangrenoznu nogu negovala i svežom krvlju je obnavljala. I sasvim slučajno, samo povoljnom astrološkom situacijom i dovoljno oštrom satarom, jednom ju je odsekla. Svetlost ugledala i u žive se dozvala, a njega vratila njegovom mraku. Nikada više zdrava i mlada kao u vreme kada je njega srela, ali oslobođena...

Zaljuljala se još jednom u svojoj omiljenoj stolici i nastavila da čita. Volela je tu priču o gospođi Dalovej, zamišljajući svoj život u takvom jednom danu. Ili sebe u jednom takvom romanu. Sa rečima koje ceo njen život, samo po cvetovima, kao u vaze, razmeštaju i u pasuse smeštaju.