28.02.2014.

Kad muški "ne mogu"




27.12.2013.g. u 00.44









Kaže Ona pre neko veče nešto o muškarcima i senzualnosti i tu me caknu, pravo u prednji desni čeoni režanj jer ne volim kada neko napada muškarce!
Ne volim ja ni da žene neko napada i to me jede, ali na muškarce sam posebno osetljiva, jer su oni moji dragi i mili, uvek dečaci u duši ma koliko godina imali, retko i teško lažu, lepom rečju sve od njih možeš dobiti, samo im nemoj jahati po glavi i sve ok!!

27.02.2014.

Dan

www.banksy.co.uk







26.12.2013.god.  u 23.05





http://youtu.be/eJIYON42QzE

Tu je kafa, cigarete, pepeljara... Pa da vam počnem priču.

Ma, da ne verujete šta se sve čoveku događa ako otvori srce,  um i pusti scene da se smenjuju?! Pokušajte to da izvedete.
Nemojte samo ići kroz dan, brzo, ne gledajući na stranu, nego polako kao kada gledate usporeni film. Obratite pažnju na detalj i videćete kako vam je svaki dan bogat svim i svačim.
Rešila sam ja da izoštrim čula!
Bila sam i pre pažljiva jer kako bih vam, inače, pričala nešto što bi davno?
Ali, sada je to  nova dimenzija obraćanja pažnje - dublje i precizniji stavljanje svega što vam se događa u kontekst priče koju nekome treba da ispričate. Pokušajte i otkrićete da vam je ceo život mnogo zanimljiviji nego Alisin u Zemlji čuda ili svim ribama iz bajki, koje su nešto kuntale, čekale i dočekale princa, bundeve, ponoć i to...
Rastanem se sa vama na Fejsu, oko četvorke spakujem krpice i krećem s’ posla... Auto mi parkiran u ulici pored kafane, „Bicikl“, al’ na njenom drugom kraju, kod nekog gradilišta, gde se prašina beli k’o u mom selu, dok sam bila dete.
Još ja jutrom islim: “Gde tu da ga ostavljam, biće jadan prljav i prašnjav, ali..."
Centar je to, pa svako slobodno parking mesto, a još besplatno, je dragoceno i ne ostavlja se, čak ni zbog tako jakih razloga.
A košava besni! Da nemam dve torbe, teške i mene bi, ovako solidnu, oduvala!
I taman ja pored Sup-a na Bulevar, kad ono kolona: “U jebo te, šta je bre sa ovim svetom, otkud ovoliki u ovo doba?!”
A vučemo se još tamo negde do Betanije, kao ogromna gusenica, sa raznobojnim rebrima, milimo i gamižemo...
Vidim ja šta će biti, pustim mjuz, otvorim prozor, popravim ruž i zapalim cigaretu:
“E, vala neće mi sada ovo dokusuriti dan, nema šanse! Jer ovi od pre podne su ga već sjebali, tako da sada samo može biti bolje, gore ne!!“
Svi trube, nadrkani, besni...
Ja pušim cigaretu. Mirno, kao da negde pod suncobranom, okružena morem i suncem, sedim...
Pevušim, razgledam okolo i gamižem prema levoj traci za Bulevar...
Odjednom arlaukanje!
Vrisak koji je jači od svih ovih besnih i nestrpljivih, što trube ( Bez veze, a vide da se napred nema kud) i para uši: Vatrogasci nam se, iza, približavaju i to tri velika kamiona koja uporedo zavijaju.
Uf... Uši bole!
Stoje zaglavljeni desno od mene, ržu snažnim tabanima po gasu! Vidim ih ja kroz bočni prozor kamiona:
“ Mmmm... Zgodni su, nema šta?!”
Napred ne mogu. Al’ i dalje zaurlavaju sirenama, kao da će to sada rešiti celu stvar!
Al’  ovi ispred nemaju gde da se sklone i džabe ti sve!?
Ne dam ja ni da mi to pokvari dan!
Nekako prođu, stižem na Bulevar, usput misleći kako nema teorije da ubodem parking  po ovom košmaru od saobraćaja! Idem desno, kad evo ga, slobodno mesto:
“Medena dobar znak, biće ovo jedno lepo popodne! Kanda... “
Kod Kineza kupim par sitnica, obavim to, sedam u auto, odmah tu iza, kod Betanije smotam desno i da se okolo ponovo vratim na Bulevar jer ja idem i u “Univer”!
Znači, šou program:
Kod Betanije ne mogu da se uključim desno, sve je krcato... Levo se, od Sajma vuče još jedna ista onakva gusenica, još bešnja i ljuća! Namignem nekom liku, nabacim najslađi mogući moj osmeh i on me pusti!
“Ide, ide to Medena, ima dan dobar kraj!”
Dočepam se Kisačke, mislim : „Ne vredi da idem u “021” jer nema ono što mi treba! Sećaš se da te tvoj mesar, kod koga godinama kupuješ, rekao još prošle Nove godine, da cele butove i materijal za pihtije, imaju samo u novom “Univer”-u u Zoni, tamo prema keju!“
“Da, idem tamo!”, naprečac odlučim. Skrenem u Partizansku, koja je uvek grotlo. Kad ono, kao na selu?! Nigde  automobila, kao da je ono od malopre neki drugi grad, neko drugo vreme. Usput mislim o mesaru... Kako se godinama znamo, kako je ljubazan i simpatičan i baš mi je žao što sada idem tamo, a ne u “021” gde on radi.
Skrenem iz Partizanske, sa Zrenjaninskog puta desno, prema Keju... Ugledam praonicu automobila, gde sam par puta bila sa nekim drugarima. Uvek nahvatam nekoga da ide sa mnom, da mi opere auto, jer ja to ne umem i ne znam.
Ne mogu ja to tako brzo, onaj mlaz kratko traje, prska na sve strane! Iako, ne prska, nego samo tako izgleda kada gledate iz daljine, jer ja stojim i pušim dok neko pere moj auto... Pamtim i beležim njegove pokrete, misleći kako ću ja to jednom naučiti.
Pomislim: “’Ajde Medena, kada je sve tako lepo krenulo, da vidimo možeš li ti to, damice moja?! A i auto se beli od prašine! Red bi bio da u Novu godinu uđe čist!"
Nigde žive duše, uvezem se ja u taj boks, uzimam novčanik, idem po žetone. Košava i dalje besni, ne mogu papirnu da uguram u automat, jer ne mogu da je „poravnam u desno“, kako piše na uputstvu. 
Uzimam dva, dosta mi je... Vrela voda sa voskom, pa ispiranje i to je to!
Vratim se do auta, opet se osvrnem oko sebe, pogledam okolo – nigde nikog.
“Sreća nema nikoga! Ovo će biti antologijska scena!”
Izvadim patosnicu, okačim je u ralje od štipaljke... Samo moju, desna suvozačka je čista. /Vazdan se vozim sama, osim  kada pokupim neku stoperku./
Skinem bundu, ostavim je na sedištu, proverim prozore i krenem...
Priprema, ubaci žeton i start! Voda odmah počinje nezaustavljivo da teče i to takvim pritiskom da mislim, odneće me. Ne dam se ja tako lako! Dohvatim je, zauzdam i krenem sve školski, okolo, naokolo, pa krov... Sve kako sam gledajući naučila.
Ruke me već bole, ali ne dam Paskalu da me nadjača!
Extra, idemo ispiranje! Vau, sada sam ja već majstor pranja, jer sam se setila i blatobrana, gore iznad guma! Ja vladam situacijom, potpuno neočekivano?! Super mi je filing! Perem auto, i smejem se.
“Bože, dobro je da nema nikoga.”
Završim! Sve ne mogu da verujem! Malo ga oglancam onom jelenskom, sada mi je već hladno, brrr...  Oblačim se, sedam, palim auto koji odmah greje jer se za dva puta po 180 sekundi pranja, nije još ohladio. Sreća!
Muzika opet, palim cigaretu i kažem glasno: „E, Medena, još jedna dobijena bitka sa životom! Još jedna stvar koju možeš da uradiš sama, bravo za tebe!”
Moja omiljena poslovica, koja čak piše tu negde, na mom Fejsbuk profilu, zatrpana negde u dubini starog fejsa, koji je sada nabudžen i skrio ju je od vas: „Čega se pametan čovek stidi, budala se time ponosi?“
“Da, baš je pohvalno što sve možeš sama i što tako nikada nećeš naći normalnog muškarca za sebe, jer svi normalni ipak vole nesposobnije, da ne kažem uvredljivo, malo gluplje ženice... Šta će im oni, njihova muškost i mačizam, kada one sve mogu same!?“
Ajde – de! Niko nije savršen. Ulazim u “Univer”. Kolica i krećem redom:  Povrće, voće, cuga... Da, ajde da dopunimo zalihe... Može jedan džin, jedan štok, to nemamo... Neki slatkiš, meni dve flaše mog omiljenog  muskata, za celu sledeću godinu... Neki mađarski, jednom ga probala i ne mogu da ga nađem više. Kad evo ga, pojavio se,  divno!
I još meso...
Idem prema frižideru, kad ono za pultom moj mesar, onaj stari iz “021”!

Smeje se, prepoznao me, naravno. Pitam ga: „Otkud vi ovde odjednom?“
Kaže, premestili ga pre mesec dana.  Pričam kako sam usput mislila o njemu, kako mi bi žao...
On se smeje, drago mu da ga pamtim i zato će sa puno pažnje da me usluži, eto!
Sve mi je tu, kaže... Butovi, jezici, junetina...
Malo pričamo o kuvanju, malo on radi, pa se nešto značajno smeška... Kako ću junetinu marinirati, pita me.
“U viskiju”, kažem.
Smeje se: “Gre’ota je!”
Lepo se pozdravimo, čestitamo praznike...
Idem prema kasi, polako: “Dakle Medena, extra izađe dan! I mesar čak tu!”
Potrpam sve kese u gepek, opet cigareta, muzika, krećem kući.
Ja Kejom, kad ono kod  Žeželjevog pokojnog mosta, zatvoreno. Mora se prema Kvantašu.  Ok, kontam, znam gde sam... Dođem do Kvantaša, pogledam levo prema mostu i shvatim da je most zatvoren, da su radovi.
“Mogu ja tu preko “duple" pune! Samo furnem preko i uz Kvantaš se spustim u Marka Miljanova, pa Kej i eto me kući!“, kontam.
Pre nego ću preseći taj put, pogledam levo i desno.  Nigde nikoga ni na vidiku.
Presečem, krenem prema dole, kad odjednom u ogledalu rotacija plava, dupla!
Ide iza mene na po metra, ablenduje mi i ja se umesto prestrojavanja levo za kej, sklonim desno, da oni prođu. Crveno na semaforu, ja stanem, stanu i oni.
Pogledam, pandur mi pokazuje da otvorim prozor! Ja zbunjena!
“Šta sada hoće od mene?!”
Otvorim prozor. On svoj.
„Gospođo, jel vi idete levo ili desno?“
“Levo!”
„Pa što ste stali onda desno?“
“Da vi prođete, imate rotaciju!”
Radostan osmeh: “Ne gospođo, mi vas vijamo! Skrenite sada iza nas levo i tu stanite!”
“Bože, mene vijaju?!”, paniku u stomaku osetim. „Ma ovo nije normalno!“, ne mogu da verujem?!
Polako stanem iza njih, rotacija i dalje šiba da ceo grad može da vidi kako me murija rešeta!
Visok, krupan, smeđ, tu mojih godina, prilazi... Ja sve pojas, cigaretu pušim, muzikica svira, malo smanjim...  Tražim po torbi dokumenta.
Inače ja ne kontam ljude koji, nešto kao, mrze muriju?! Ja ništa nemam protiv njih, ljudi rade svoj posao, i ćao! Ja njih ne diram, oni mene isto i sve super. Kada god od njih zatražim pomoć, dobijem je!
Znači, meni su ok.
“Dobro veče, dokumenta.”
Pružam, on lista...
Onaj drugi, mlađi kanda, stoji iza njihovog auta, pola metra ispred moje haube. Ćuti, nešto bocka po telefonu...
„Gospođo Medan, napravili ste prekršaj, prešli ste duplu punu liniju i za to ide kazna i prijava sudiji za prekršaje! I bodovi!  Sada ćemo lepo jedan zapisnik i to je to!”
Okrenem prema njemu, pogledam ga u oči i, na obostrano iznenađenje,  počnem da plačem.  Ali ne ono ženski, folirantski, ne!  Ja plačem jer me “razbio”! Upropastio mi onako lep dan?!
Svi pričaju viceve o glupim pandurima, kao ovo - ono, a u stvari, oni su trenirani da koriste samo instinkte, a ne pamet i zato kontaju ljude dobro, u šta sam se uverila ne jednom! Tačno, on, bre, zna kada me zaustavi ko sam ja, da li pijem, da li pravim probleme?! Ma znaju, kažem vam.
Kroz suze jecam: „Nemojte molim vas sada da mi pišete prijavu, nemojte za praznike molim vas! Toliko im se radujem, a vi sada to da mi kvarite! Mislila sam da je most zatvoren i zato sam prešla punu!“
Plačem ja, suza suzu stiže, on me gleda zgranuto. Pola osmeh, pola zbunjen.
Vidi čovek da ja stvarno plačem.
Pita me gde radim.
„U socijalnom, u komšiluku kod vas.“, izjecam.
A koliko godina tamo radim, pita. “Dvadeset i devet!” šmrcam ja.
On diže pogled prema kolegi i vikne mu: „Ej, radi 29 godina u Socijalnom, a?! Da je pustim?!”
Onaj drugi se smeši, klima glavom: “Ma, pusti je, nek ide!”
Brišem nos, zahvaljujem!
A može li da dođe jedan dan da proveri staž, pita me ovaj.
“Može, samo je jedna Medanka, lako ćete me naći!”
Mahnem im, već suvih očiju i lica. Izađem na Kej. Palim cigaretu i kažem, opet naglas:
“E, jebo te, ovo stvarno k’o film! Šta mi se sve izdešava za dva, tri sata?! Da ne veruješ!”


Onaj gore režira, a naše je samo da dobro odigramo.

Drugih žena muževi










30.01.2014 god. u 19.35







30.

Biće ovo gadna priča...

Dve tridesetice u sebi ima! Dva puta, gledam gore ove nemiljene mi cifre i brojeve!?
Kud baš na današnji dan da je rešim, da je napokon, danima gušenu, iz sebe gorku čemerno izbacim!!
Odlažem je već danima...
Odlažem trideseticu, jer ne želim da iz sebe ružne reči dam, a znam da će me oblik i sastav arapski njen, već na tanku ivicu žive mi istine, dovesti!!

Trojka i nula!?

26.02.2014.

Božićna priča I













25.12.2013.god.,  u 18.00







Danas neće biti ništa što ne priliči današnjem velikom Svecu, naprotiv!
Već priča koja je baš u duhu praznika.



Krenem ja danas, pre faksa jedno pola sata, sa posla i odem u grad sa namerom da kupim novi laptop!! 


Što ne bi bilo neobično da se priča dešava u nekoj normalnoj, običnoj državi u kojoj ljudi znaju kako i od čega žive, nego u ovoj našoj jadnoj, napaćenoj Srbiji u kome onaj ko nije naučio veštinu zvanu "pravljenje dva dinara od jednog" može da se pozdravi sa životom, komotno, makar imao i platu od soma evra! 

Jer i ta plata je malo ako ne znaš kako i na koji način da je potrošiš?! No, ne bih sada to predavanje iz ekonomije da vam držim!?

22.02.2014.

Ljubičaste oči


www.banksy.co.uk





25.12.2013 godine, 10.00


http://youtu.be/N-uyWAe0NhQ







Osvrt na Draganin komentar koji mora ovde u priču,  ne dole!  Tamo nestane i zagubi se...

Ići će te priče moje, osećam ih, sve lakše mi izlaze, sve mi manje treba da me "krene"!

Čim nađem malo daha i vremena,  sednem i počnem, misleći kako nemam pojma šta bih pisala. 

I onda se setim neke reči koju ste rekli, nečega što me odjednom razbudi i to samo krene. 

Vidiš, odvede to mene kojekuda, sve mislim zalutaću, neću znati gde treba da se vratim jer ja ne stajem dok kucam i ne vraćam se unazad da se podsetim ili potvrdim...

20.02.2014.

Dečije cipele










24.12.2013 g. u 14.19








http://youtu.be/zQVW3geBbuU   uz priču...

Zatišje na poslu. Sunce peče kroz prozore, pa svi nešto kunjaju...

Ono hladno jutro od kako krenuh od kuće nije slutilo na ovako divan dan, kada od sunca možemo crpeti svu pozitivnu energiju koja nam fali i koju nam oduzimaju neki oko nas...

Tako da mogu nešto da otkuckam, bar dok ne zazvoni telefon.
Baš mi se ne radi danas, lenja sam... Samo bih pod Hrast, pod moje virtualno drvo. Leškarila, čitala, pisala, slušala muziku, sanjarila i prepuštala se mašti na volju. Kao nekada pod orahom mojim.

18.02.2014.

Sin, Maksim


















Od kada sam rodila moje dete Maksima, mučile su me nedoumice o tome kakva sam majka?!
Dobra, bolja, gora, loša?!

Ulažete u svoje dete, volite ga, grdite, dajete mu ljubav, podršku... I uvek strahujete od rezultata! Šta li će na kraju svega toga biti, kakav ćete rezultat dobiti?!
Znala sam uvek da ću sve odgovore na to jednoga dana dobiti!

Gnev



23.12.2013 u 7.13






Uz ovu priču su ovo, za slušanje, preporučili...











Sinoć legnem, pola do ponoći...

Ne mogu da spavam. Ni televizor koji svetli i govori  više ne pomaže...

Jedva nekako potonem...
Budim se u mrklom mraku, pre jutarnjeg zvona. Pogledam... 3 sata i 10 minuta!?

Bože, šta sada da radim?!”

Opet tv-e...
Prevrćem kanale. Nema ništa zanimljivo, odustajem!

Siđem dole u boravak... A tamo čarobno!

Svećice na jelki svetlucaju, lepo, toplo... Kao u bajci.

17.02.2014.

O Hristu




21.12.2013.god. u 21.55



















Za ovu priču sam, na poklon muziku, dobila. Pokušajte da je čitate uz nju, uklapa se.
http://youtu.be/5bkC8Ul0zww



Kada spomenuh, neki dan,  Bogohuljenje...

Još od detinjstva, od vremena mog prvog dodira sa Hristom koji je bio materijalizovan u mom dečijem umu u vidu njegove slike, male, možda pedalj sa pedalj koja je visila u bakinoj sobi, iznad njenog uzglavlja, na kojoj je prikazana njegova glava, sa trnovitim vencem oko njegovog čela, sva sivo-bledo zelenkasta... A ispod tog venca po njegovom licu slivaju se skoro crne mrlje od krvi. Slike čoveka sa bradom, ispijenog i namučenog...
Ali se i ispod krvi nazirala blagost na njegovom licu.

16.02.2014.

Priča za Megi, Grkinju!



16.12.2013. godine  na  Fejsu...











Megi,  čitam onaj tvoj komentar. I mislim, jebo te, kakav je to potresan osećaj da neko čita moj život i da ga isti baca od smeha do suza?! Kakav lud osećaj, ne mogu da ti opišem?!

Ma kakva Keri iz Njujorka, ovo je šiz?!

Ja sam na netu od 2000. godine, znači stara kuka, iskusna, iz“mejl”irana milione puta, sa milionima otkucanih reči, ljubavnih, divnih, prelepih...
Sa prolivenim milionima atoma emocija koje čuvam u tri debele fascikle odštampanih mejlova. Sinu sam rekla da ih sahrani sa mnom jer niko ne sme da u toj meri otkrije mene, ko sam, šta sam i koliko umem da se dajem.

To je moja prva knjiga koju sam napisala, moj prvenac, čedo moga uma i moga srca.
Prelepa ljubavna priča pod nazivom "Poljubac.com" koja nikada nije objavljena, niti će. Treba za to imati hrabrost, koju nisam imala. A ni danas je nemam.

Sada je tužna,  jer, eno je čami u mojoj garderobi upakovana u neku kutiju sa srcima, slatku...
I ćuti.
Povremeno uzmem u ruke ta tri toma, pa počnem da listam.I  prisećam se svega što se desilo tog marta, aprila, maja 2001. godine...

Savetuje mene moja kuma:

"Hej, ima neki novi sajt, “Poljubac”!Idi tamo, registruj se, malo se zabavi. Nikada ne znaš šta može da se desi! Sama si, možda upoznaš nekoga."


Komuniciram ja uveliko mailom, ali ne znam da negde mogu da se “registrujem”?!

Nađem poljubac ( kako lepo zvuči), napravim profil, ulogujem se i krenem!

Gomila muškaraca na sajtu, svaki stoti sa fotkom. To su bila lepša, kao i sva stara, vremena. Čednija i toplija, jer niste mogli da zamislite ruke koje sa druge strane mazeći dirke, neke čarobne reči kuckaju i prave.

Ja sam “Mesalina”! 

Nadimak koji su mi drugari dali u srednjoj školi. Pojma nemam zašto?! 
Popunim sve što je potrebno: Visina, težina, šta volim a šta ne, koju muziku slušam, perem li zube redovno?!

Ma, znaš ona smorna pitanja!

Počnu da mi stižu mejlovi. Gomila! Pun inboks poruka sa sajta!

“Bože, uvek je nas samih mnogo!”

Odmah eliminišem one nepismene, bez tačaka, zareza, velikih slova... 

Odmah "delete"!

Onda otpadnu svi vulgarni i lascivni. Kuražni, skriveni iza ekrana, verbalni manijaci... 

"Delete" i oni! 
Ostane njih par. Otpadne jedan što voli da gaji cveće?!

"Ma idi, luda sam za tom vrstom muškaraca!!"

"Delete" jedan što je mami za rođus birao bluzu u gradu?!  I ima kuhinju apotekarski sterilnu i  uredniju od moje?!

“ Samo ti idi kod mame!”

Ostao jedan...

Corto Maltese, Novi Sad, 187 cm., 80 kg.,21 god., crna duža kosa, lokne.

Pismen, duhovit, zanimljiv...

Ja 35 godina, mislim se:

"Jao, mani me ove dece, nemam vremena da im nosim sendviče na veliki odmor!"


Al' ajde, zabavno je! Ne košta ništa!
Često nam se u životu desi da za nešto naivno i lakomo, kao na zabavu pomislimo! Ne sluteći gde sve to može da vodi i kakve izazove na put, pod noge i srce, može da nam stavi!


I naš dobošar, Fejsbuk je opasna zamka u kojoj samo hrabri smeju igre koje na ljubav liče, da igraju! 
Ljudi vas lažu dok vas u oči gledaju, ne trepnuvši! Pa ih samo zamislite u toplim domovina ušuškane i bezbedne, kako pletu “paukovu mrežu” i žrtvu strpljivo čekaju?! 

No, hrabrost  svoju posebnu priču zaslužuje!

Corto Maltese i Mesalina počnu da se dopisuju. Svaki dan duže, sve više jedno od drugog reči očekujemo... Nestrpljivi da saznamo šta ono drugo misli, par kilometara, na drugoj strani grada, daleko...

Već trećeg dana, ja mudrica:

“Ne možeš tako malo godina imati?! Corto je strip moga doba!”

To je ipak naše vreme, zar ne Megi?!

Priznaje, trideset i četiri ima.

 “Dobro je, užine đačke se reših!”

Od prvog, sve mejlove čuvam... Slutim.

A sve ti novo, prvi ti je put!! 

Filing, ekran, tastatura koja doživljaj pravi, sagovornik koga ne vidiš, a mio ti... Kakav trip?!

Kuckamo se, dani prolaze u “inbox čekanju"!

Priznajemo:

“Nemoguće je da ti se to desi ovde i ovako?!" 

... da smo u mejlove zaljubljeni, zatečeni i bez ideje šta treba sada raditi, kako se ponašati, gde ići?!


Nespretni, sapleteni još uvek u poznanstva iz kafića i diskoteka gde nekoga u oči gledaš... 

Sporazumevamo se nekako. 
On ne želi ni ime da kaže. Nepoverljiv je, plaši se svega što ga snašlo. Reči neizdržive postaju. Moramo se sresti. Broj telefona, teška srca jedan dan ostavljam. 

Ja, hrabrija i odvažnija, uvek! Više od svih!


Taj dan sam opet “šibljika na vetru”, Pače Žućko, junak moje prve priče.


Mislim... 

“Šta je, bre, sa ovim svetom?! Na ulici muškarci ženama više ne prilaze?! Niko se nikome ne udvara niti ljubav nudi?! 

Teško nama kada smo na ekran  i net spali!?”

Popodne zvoni fiksni.

"Halo", mucam, glas mi drhti. Slutim ko je sa druge strane.

"Dobar dan...."

Izgovara svoje ime, prelepim dubokim glasom.


 *O imenu i prezimenu njegovom sam kratku priču mnogo kasnije napisala. Nikada mu je nisam poslala. 
Navratiće na blog, rekao je... 

Pa, toliko godina je prošlo, red je pokloniti mu je:

“24.02.2002. godine

Sinoć smo se upoznali... Da, bilo je krajnje vreme da posle svih tvojih mirisa, pregiba tvoje kože, ožiljaka iz detinjstva, saznam i tvoje prezime. Izgovorio si ga, tobože nehotice, pričajući o poslu. Volim te kada lažeš bezbolno, dečije a nepotrebno. Dete si jer ne znaš da su sve tvoje maske meni kao staklo providne. Ili znaš, ali ti je lakše ovako?!
Ime ti znam i volim ga. Majka te njime prozvala kada si svet ugledao, milovala te njime u kolevci, mazno ga govorila lečeči te od svih bolesti, trošila ga izvikujući u vazduh da te iz igre dozove. 

Devojke tvoje mladosti strasno su ga šaputale, pričajući o tvojoj lepoti... Misleći, ako ga samo dovoljan broj puta izgovore možda te u sebe dozovu, u svoj mirisavi, nevini dah.

Prezime?! Slutila sam ga. Lepo, skladno, melodično... Otežalo od patrijahalnosti, mirisavo od bosiljka koji su preci tvoji pod jastukom držali. Toplo, od južnjačkog sunca vrelo i rakije jutarnje uz kafu. Znak pradedova tvojih koji ga gordo govoreći, pružahu kao vreo dlan. Tvrd, žuljevit ali gospodski i ponosan.

Zašto si mi ga sada poklonio?! Da me prevariš... Da pomislim kako mi sebe daješ, krpeći praznine u našim dodirima. Da tim darom skloniš svako svoje “ne” sa “Ne mogu” il’“Nema se vremena”?

I njeno si ime tren kasnije rekao. I tako imenovao sve moje tuge. Sve maglovite, nasumice razbacane boli koje su nekrštene treperile oko mene, otvarajući mi rane svuda po koži,  sada imenom tim dobiše pečat, žig utisnut pravo u moje srce. 

Sada znam ime moje drugarice po teskobi, druge polovine tebe.

Slažu nam se slova. Njena i moja, po želji i potrebi za tobom. 

Mešaju se i prepliću skladno jer se poznaju po danima njene radosti a moje tuge. Ponedeljak i petak su moje radosti a njene praznine, a njeni svi dani ispunjeni tobom su moji besani, suzni  minuti večnosti. 

I ona te voli.

Mora da te voli, jer srca su nam ista, ženska. Voli te detetom koje je rodila, svakodnevnicom, jutarnjim buđenjima, ulascima u kupatilo dok se briješ... Voli te i nerođenom decom, koju u prazno rasipaš, sebičan i škrt da našoj jalovosti daš ono što jedino može da me potvrdi i ovaploti kao ženu, pravo ostvarenje tebe u meni. Biće koga mogu zvati imenom Ljubav i dati mu sve ono što ne mogu tebi.”*




Al' znaš oni ne preterano hrapavi i grubi glasovi, ne ti?! Nego oni iza kojih se valja snaga, ogromna! Oni duboki ali topli, miluju te... A iza milovanja osetiš da je zajeban do bola, bitanga!!

Ja mucam, on se još drži momački! Frajer je, svejedno mu baš! A i hrabar mora biti, jer do sebe drži!

"U koliko sati da dođem po tebe večeras? 22.00, može?"

 “ Da, može... “

Evo i sada drhtim kada se setim tog trenutka. Razgovaramo, pipamo u mraku... Plašimo li se razočarenja, neispunjenih očekivanja?!

Kaže: Ceo dan se vozio mojom ulicom. Našao je po telefonskom broju. 

Vrebao da me vidi u narandžastoj haljini, o kojoj sam mu pisala...


"Čekam te pred kapijom večeras u 22.00."


Restrikcije struje su i tada bile redovna zabava nas dokonih Srba, što svako malo moramo imati neko sranje za vratom, al’ stalno!? 
Nema mleka, kafe, benzina, struje, novaca... 
Sve pohvale tvorcu onog čuvenog, meni omiljenog beogradskog  grafita:
“Ko ovde ne poludi taj nije normalan?!” U  mojoj ulici te večeri nema struje. 
Futoški put na kome je ima je stotinjak metara daleko, sa njega malo svetla dopire.
Ja namontirana, u svom najboljem izdanju "ne preterano opušteno ali ni preterano elegantno", stojim i čekam...

Parkira se "golf" i iz njega izlazi visok, zgodan muškarac, prelepe crne kose koja blista na onoj svetlosti iz daljine. 
Ne vidim mu lice, još uvek.

Prilazi mi.

“Uf!” U sebi duboko zaječim!

Farmerice, kožna jakna, guza - možeš na njoj buvu ubiti! Videh je dok mi je otvarao vrata...

Pruža bombonjeru, srcoliku  i ruku! U onom mraku samo vidim prelep osmeh sa dva reda biserčića koji svetlucaju! Sedam u auto.

On vozi prema sada sve jačoj i jačoj svetlosti...

Ja ćutim spuštene glave i pogleda. Umirem od straha!!

Još me i drugarica natovarila kako ja nisam normalna, kako sa nepoznatim idem na piće, da joj se javim kada se vratim, jer ona umire od brige?!

“Mila, kuliraj bre, sve je ok, znam čoveka.”

Na Futošku izlazimo, stajemo na semaforu kod Vršačke.

Okrenem se i pogledam ga u lice.

"Mala, što ti ćutiš?" Toplo izgovara sa osmehom koji uliva poverenje.

Odgovaram da se plašim da će me prodati u belo roblje, a dete mi nikoga osim mene nema.

 "Pa, ne mogu te prodati dok ne vidim i procenim koliko vrediš, zar ne?!"

Tada ugledam njegovo lice. Pravilno, lepe kože razapete preko muških jagodica... Usne koje mame... Ogromne crne oči pune ulja od maslina, toplog pogleda.

I setim se odakle ga znam i poznajem!!

Pa, on je Princ! 
Onaj što sam ga u bajkama čitala, kao dete ga baš takvog zamišljala. 

Onaj što će jednoga dana i po mene doći i Bajku mi stvoriti! On je taj, baš taj i takav! Ta kosa, te oči, izgled, glas, maniri... Sve!!

“Kako sam ja jedna srećna žena  što sam upoznala svog Princa iz bajke!? Makar trajalo koliko ta kafa ili piće na koje idemo!”, mislim u sebi...

Nije trajalo sat, ni dva.
Više od godinu dana prijatnosti, uživanja, radosti, smeha...

Naših mejlova... Njegovih manje... Prezaposlen je, stalno u pokretu. Obaveza preko glave. Mojih priča pregršt u kojima mu vazda o ljubavi mojoj pričam.

Ali je moj svaki sekund koji sa mnom provede.

Samo je jedna osoba osim nas dvoje pročitala tu knjigu, prelepu priču o ljubavi prema mornaru Kortu Maltezeu koji je večito na moru, nikada na zemlji, nikada blizu...

Moja sestra Ljilja, moja divna, voljena sestra koja je moju prvu knjigu preživela, oplakala, smejala joj se, uživala u njoj, radovala se, nestrpljivo čekajuci nastavak.

Jer i ona je, kao sada ti, draga moja Megi čitala deo po deo, onako kako je nastajao...


Romani su trenuci koje hvatamo, a ne dugačke ni beskrajne priče.

Zato, pričekaj malo... budi kul, kako ti to umeš. Budi ti, budi Ommmmm... Ovo je priča samo za tebe, drugi mogu i ne moraju da je čitaju, neobavezujuća je za njih, jer...

Ti si me naterala da je ispričam.


PS. Megi, javila sam se tu noć drugarici da sam zdrav i živa, negde oko četiri ujutro.




photo credit: http://cortomaltese.com/

15.02.2014.

Tartufi

Ja, januar 2014-e...



20.12.2013.god. u  22.58

Pesma uz ovo...
http://youtu.be/vqhvAM2Noow
Nakit: https://www.facebook.com/Preaceptor






Gledam danas Tarantina, slušam Štulića i stvarno mislim kako su oni znali da „sočno“ ispričaju ili opevaju, na meni prikladan i slušljiv način, raznorazne tabu teme koje su tu svuda oko nas ali ih mi, kurtoazno, ne pominjemo.
Svi koji me znaju, znaju koliko sam lajava i kakav pogan jezik imam jer se ne ustežem nikada da stvari zovem pravim imenom, bez tepanja i izmotavanja, kerefeka i prenemaganja.

13.02.2014.

Kratka ljubavna...




Dakle, devojke!! 

Crvene papuče, visoka peta, sa perjem, na noge bose da obujete! Samo u korsetu i kecelji beloj, preko njega opasanoj, za šporet da stanete!
Lepo, polako, sa ljubavlju i pažljivo, nežno da ovu tanku čokoladu ne pokidate, svome dragom, jedinom i milom, da baš ovakve iste, svojom rukom napravite! 

On sedi, prekrstio nogu preko noge, puši, "Vinjak" pije... 

I gleda vas kako se od sudopere do frižidera, pa opet preko šporeta, na početak vraćate. I sve vreme u ritmu neke samo vama znane muzike, guzom ljuljuškate. 

On vas kao mačka mas'an džak gleda, ali ne sme da priđe!? 

Niti da pipne!?

Jer umire od želje da taj božanski slatkiš, za dan ljubavi pravljen, za njega samog i jedinog, na jezik svoj stavi i pusti ga da se na njemu, polako i strasno, topi... 
Dugo bar toliko da u njemu uživa, koliko, sećate se, prvi poljubac sa voljenim traje... 

Za to se strpeti mora... Zato mirno sedi. Srce mu u nedrima igra, sve u njemu već gori... 
Ali, ne! On zna da mirovati mora da bi do božanskih okusa stigao! 
Da vas ni na tren u kuvanju ljubavi, prekinuti ne sme!

Zato mirno sedi. Smeška se dečački, sa cigaretom odraslog međ' zubima! Mirno pijucka, na suvo, bez leda... Ćuti.
Trun duvana što na stolu je zaostao, vrlja sa dva topla prsta. 
Spušta kapke u ritmu istom u kome vi ljuljate, zabrinut samo što svakim treptajem gubi po jednu sliku o vama, o vašem pokretu, drhtaju...

Drugo njega ništa ne brine... Spokojan je on u srcu, zna On, siguran u sebe jakog, osećajnog, mudrog i staloženog... 

Zna da je sve to njegovo: Ta kujna, tanka čokolada, kecelja bela... Cela ta kuvarica, Žena i sve to oko nje što ona dodiruje, taj topli od rerne vazduh koji, radosna, udiše... 

Varjače, modle, vangle, mirisne vanile i opojne lavande... Cela ona i sve oko nje, sve njegovo je.

On pijucka, lepo se i toplo smeška, pepeo otresa... 
Voli je.


 photo credit:  http://www.coolinarika.com/

09.02.2014.

Neke priče vam život naglavačke preokrenu...


Moja rodna kuća... Orah je još živ bio.




19.12.2013













Preporuka:  Čitati uz ovo, ne previše glasno...

http://www.youtube.com/watch?v=-9JOmU2jFUo&feature=share&list=PL_ls-M7XF-8so-Gz1KLwI46nL4qTb5kZp&index=66
       

Mislim ponekad da je jedini, pravi naslov za ovu moju „knjigu u pokušaju“, onaj koji je neko pametan pre mene već iskoristio, „Hej, nisam ti to pričala!“

Jer samo to je moto i geslo pod koji bi se moglo podvesti sve ovo što se dešava poslednjih dana pod ovom krošnjom drveta koje sam sebi smislila, zato što nemam svoje dvorište, svoju baštu i u njemu svoje drvo, pa onda moram tako, kojekuda, po netu, da sadim lažno drveće pod kojim će mi biti lepo i toplo, koliko i pod onim pokojnim Bakinim orahom u prvom dvorištu naše, nazovimo je, porodične kuće, koja je jadna, kao i naša porodica, bila sva okrpljena, pokrpana, zakrpana...

07.02.2014.

Alkosi


Svoje grehe pamtim, ali svaki ponaosob jer bilo ih je par,  kao što pamtim sva moja pijanstva koja će pametnim i razumnim ljudima oko mene dokazati da toga nije bilo tako mnogo. Kako bih onda pamtila sve?!

Pravi alkosi, oni u čijim žilama teče samo alkohol obojen u krvavo crveno koje posmatram kada sedim u kafani, gde pijući kafu, redovno doživljavam pitanje: Zašto kafa? 
“Ha, pa ovo je Kafana, znači mesto za kafu!!”, svojih se pijanstava ne sećaju.

Iako bi mi mnogo više prijao boravak u Hanu, gde imaš smeštaj, hranu, piće, nahranjenog i napojenog konja na čijim leđima si stigao... Pa se tu vrzmaju neki mnogo dobri likovi ili neke kurve sa tužnim sudbinama koje vredi čuti, a svi jadni, tužni  sa duboko usađenim usahlim očima u dupljama i nesretni, uvek zbog ljubavi koja je iskonski povod za sva čovekova umiranja i uništavanja sopstvene duše.
Han, gde mrtav pijan ili uronjen u izmaglicu hašiša, saznaješ sve priče koje vredi čuti, uzimaš ih u sebe, svariš ih, smeštajući u za to predviđeni pregradak uma... Pun tuđeg k’o oko,  strmoglaviš se u krevet!!
Krevet u kome spavaše mnogi pre tebe, ostaviše svoj trag koji češ ujutro po sebi imati... I zaspati teškim snom bez snova.

Alkoholičari ne pamte svoje doživljaje, koje cuga samo diže na visine gde je mnogo čistiji vazduh, koji daje više slobode i kuraži za neka skandalozna dela koja sama po sebi ne čine zabavu, već im je ceo život sa čašicom pretvoren u jedan dugački, tužni, pocepani film, bez ijedne jasne asocijace na nešto što su čuli ili doživeli, negde na  Alkoholnom putu br.55  u ono turobno i vetrovito selo, Delirijum Tremens,  gde ostaju neki duže, neki kraće.

Poznavala sam u svom životu mnogo alkosa, narkomana, kurvi...

Volim da pametujem, namećem svoju volju, imam veliki, ogroman ego, i pogan jezik  ali ne osuđujem i to mi obezbeđuje takvo neprocenjivo iskustvo saznavanja ljudi, njihovih dubina, muka, radosti, jada... Jer kada ne osuđujemo, srce i um nam je široko otvoren za saznavanje drugih.
Ne idite kroz život površno, samo gledajući, a ne videći!!

Otvorite svoje srce, dajte ga drugima i doživećete neopisivu Aristotelovsku katarzu u momentu kada oni vama otvore svoje, pruže vam ga na dlanu,  golo, ranjivo i bez ikakve zaštite, time  vam ostavljajući  mogućnost da proniknete u njih, poređate sve kockice u sklad...

Onda sve to umete ispričati drugom.

Tako se, tim načinom širi pozitivna energija koja nam je životno važna , bez koje sigurno umiremo, bez da uđemo u istoriju, bilo čiju ili legendu o malom čoveku.

Verujte mi, mnogo je zanimljivije od omiljene discipline u našem narodu zvane „trač“ koji se bavi “Farmama”, komšinicama, lošim brakovima i prevarama koje se u njemu dešavaju, zavistima i krajnje površnom i neubedljivom, čak  ne mogu reći analizom, prejaka je reč, više brljavinom po tuđem životu kojom gomilate u sebi negativnu energiju koja vas nikada neće isčupati iz magnovenja u kome ste - primitivnog stanja svesti koje predstavlja sve ono što su naši vladari od Nemanjića do danas,  priželjkivali od svog voljenog naroda i znali da ako to postignu imaju sve alate u rukama kojima se vlast sprovodi.

Dajte im samo neka se igraju, ali da ne misle!

Samo svest ljudi koji misle, igraju se ponekad bezazlenim igricama bez ijedne maliciozne u glavi, mogu dovesti do Slobode, osećaja da duboko dišete, da godinu dana ranije predviđate letovanje, kao Englezi tri godine ranije kupujete kartu za svirku u “Rojal Albert Holu”, znate da ćete sigurno videti Tadž Mahal, za koji oni što ga videše kažu da je to nešto najlepše što su njihove oči doživele, samo da rešite još problem automobila za bračnog saputnika, vikendicu na moru ili planini, zimovanje dogodine u Švajcarskoj, sa dobrim skijama i vezovima kojima dolazite kući na nogama, a ne  „nogama napred“, školarinu za dete u Gracu ili Londonu i onda odahnete, ispružite noge ispred TV-a, naspete sebi pićence, zapalite “Havansku” i mislite kako je sada samo još ono što vas jede, što su akcije koje imate u "Novosadskoj mlekari", opet jebeno pale za 0,25!
A imate po koju tamo...

Niko sa fotografija u novinama ili ljudi koje gledate na TV-u vam neće pomoći da već jednom dođete do tog vazduha. Samo mi sami upravljamo  svojom voljom svime što u životu, naivno, smatrasmo nametnutom nam i teškom sudbom. To je priča za malu decu koju već odavno treba da smo savladali, naučili i položili. Jer oni kroje samo svoj život, njihovim voljama rade ono što rade, varaju nas, izdaju, omalovažavaju našu pamet i rad, sebično manipulišu nama i koriste sve teze koje je Makijaveli davno sve opričao i tako im, verovatno nehotice jer hteo je da pojasni a ne da nauči, dao na raspolaganje tu, na žalost, jedinu knjigu koju su u životu pročitali!
Da su bar više čitali Domanovića ili „Glavu šećera“, eh?!

Sada ja o ovome ne bih ni pričala, nego bih lepo kao svaka domaćica čiji muž ide na posao i zarađuje za život, štrikala šalove za decu, vezla goblene, pravila kolače svaki dan i uživala u eksperimentima sa kineskom, tajlandskom ili italijanskom kujnom.

Naravno,  sa tom literaturom u glavama Vlastodržaca, u Srbiji bi u marketima bilo začina koji su neophodni i bez kojih eksperimetni te vrste i ne mogu biti sprovedeni u delo, detaljno ispitani i objavljeni na društvenim mrežama kao novina, za koju se možda dobije i “Nobel” o kome se ovih dana mnogo priča po Srbiji, a nismo ga pominjali još od 1961. godine. Osim tek onako, 'an pasan',  ponekim člankom u novinama kada je rođendan ili godišnjica smrti dragog nam  Ive.

Dugogodišnjim posmatranjem i analiziranjem likova po kafanama uz kafu, retko domaću višnjevaču ako je ima, svašta sam i čula i videla. Martini bih rado ponekad popila, ali ga ne služe u kafanama u koje dolaziš da se skriješ a ne da budeš viđen. Mojim boravkom u „Biciklu“, koji svim mojim kolegama i saradnicima izgleda skandalozno i nedopustivo, što je blizu istine s obzirom da su u tu kafanu bunda i visoke potpetice stigle premijerno  upravo sa mojim prvim gostovanjem tamo, došla sam do jedne kraće podele od one koju nam je Peđa u duhovitoj objavi sinoć poklonio. / fb grupa "Hrast, Dobro drvo"/

Ja alkose delim na samo tri grupacije:

Prvi su oni najzajebaniji, oni što piju zato što vole ukus i miris alkohola i čiji doživljaj ispijanja različitih hemijskih jedinjenja, dobijenih različitim postupcima – vrenjem, destilacijom, fermentacijom, truljenjem ili  kišeljenjem ima istu težinu koliko i moje uživanje u “Trufes” čokoladnim bombonama koje imaju savršen ukus kada ih jedete na precizan i samo njima svojstven način:  Polako je pustite da se topi na jeziku, blago je pritiskajuci o nepce da onaj gorki kakao ,kojim je posuta, dopre do svakog nerva u vašem čulnom sistemu...
Uživajući neizmerno dolazite do punjenja, prelepog fila , mislim od badema, jer sitnim slovima piše pa ne mogu da pročitam sastav, kojim stižete do serotoninskog užitka koji se graniči sa jednim dobrim orgazmom.

Takvi su težak slučaj i teško izlečiv! Vole alkohol i tu leka nema!

Drugi su oni koji piju da bi došli do hrabrosti.

Male, bedne kukavice koji se plaše sopstvene senke, šefova, pandura, svojih žena, svoje dece, pešačkih prelaza, otvorenih prostora, saobraćajnih gužvi, bakterija po zajedničkim kupatilima i toaletima, novinskih natpisa o visini potrošačke korpe za juče... Slabići koji trezni ne smeju da pisnu, a nekako su, nekim čudom, saznali da alkohol menja strukturu ličnosti u tom pravcu ili su videli to na primerima svojih, najčešće očeva koji su ih tim tehnikama vaspitavali  i preneli im tu bolest, koja je nasledna i pogubna.

*Slabi ljudi vam, još dok pričaju sa vama, crpe svu pozitivnu energiju a vi to često ne osetite. Znate da vam se desi da se vidite sa drugaricom, poznanikom, kolegom ili saradnikom, posedite sa njime neko vreme i dođete kući potpuno izmoždeni i slomljeni, a znate da ste imali lak dan, da je sve bilo bez nekih većih problema ili bilo čega što bi uzrokovalo takvo popodnevno ili večernje stanje?! E, to su ti, koji vas svojom slabošću i negativizmom bacaju u očaj a vi pojma o tome nemate.

To su isti oni koji kada otkriju čari alkohola, shvate da su se pogrešno oženili, da ta kučka uvek servira hladnu supu, da vam je rodila decu kakvu niste hteli ni priželjkivali, da je posao koji radite vama stran, još uvek nepoznat i beznadežno je da će ga ikada dobaciti, a kamoli naučiti i zavoleti. Tada se pretvaraju u Supermene, snažne i jake nadljude sa pesnicama Muhameda Alija, stičući tako gradivnu moć ravnu količini gradi u jedinjenju koje su konzumirali,  da vladaju i vređaju sve ono što im smeta i zbog čega su nezadovoljni svojim životom!

Te ne treba ni lečiti...  Samo se skloniti od njih i pustiti ih da crknu negde, u nekom jarku!

Treći su moji najomiljeniji, najvoljeniji...

Oni koje uživam da srećem, da ih pitam za zdravlje, da poslušam njihovu priču jer uvek ima neku dobru poentu. Oni kao pokojni Emil, električar iz Čuruga koji sa sobom uvek nosi kofer pun alata, pripravan za delanje i pomoć nekome kome je momentom njegove pojave, potrebna.
Našem komšiji Ciganu, što živi  iza Socijalnog,  tri, četiri puta bespravno kačio vod na banderu jer ovaj para za struju nema. Kada su mu je naši dragi elektrodistributeri, po ko zna koji put isekli, Emil  slegne ramenima i kaže:
„E, druže, sada samo da te nakačim direkt’ na Đerdap, druge varijante nema!“

Oni koje ništa i niko ne može da izleči, osim onog slobodnog i čistog vazduha koji sam pominjala jer kada bi ga samo jednom udahnuli, nikada se više čaše do’vatili ne bi. Oni što misle svojom glavom, previše inteligenti i domišljati da bi mogli da gutaju sve licemerstvo i hipokriziju u kojoj živimo, bitišemo, idemo na posao, pokušavamo da vaspitamo decu na pravim vrednostima, da ih učimo moralu, etici, hrabrosti i dostojanstvu... 

Oni koju znaju šta i kako treba da se menja, gde je pravi put do tog vazduha ali su toliko retki i usamljeni da nikako ne mogu da pronađu ljude slične sebi, bar neko malo društvance u kome bi, za trenutak, osetili dah razumevanja, saglasja i istog mišljenja...

Onda piju, pokušavajuci besomučno da ubiju u sebi tog intelektualca i pametnjakovića koji ih muči, ne dajući im da se stope u masu, ne bi li se nekako bar odumiranjem više miliona moždanih ćelija koje prati svaku čašicu rakije ili viskija, zaglupeli do te mere da već jednom odmore mozak od svega što ga boli i vređa, da malo zaborave sve oko sebe i da samo svoju golu namučenu dušu, ponude kafanskim sviračima ili pevačicama sa dekolteima koje loše pevaju ali ne mari bitno je da su tu, ne bi li je se već jednom rešili, oterali je od sebe jer je ona ta koja im nameće pravila morala, vaspitanja, kulture...

Zanimljivo?! Reč “kultura”, čini mi se, potiče od latinske reči koja ima veze sa ratarstvom i biti kulturan je umeti brinuti o drugima, negovati ih, zalivati, pustiti ih da listaju, cvetaju i razgranaju se do neslućenih visina...
Uh, što ne volim kada tu reč čujem izgovorenu od strane nekih za koje sigurno znam da nemaju pojma o tome šta to zapravo znači a pogotovo ne znaju da praktično, na delu, izvedu zamisao koju je neki Latin, davno pre, osmislio i ostavio nam da se sada mi sa njom natežemo i bakćemo.

Mogla bih ja u ovu treću, komotno. Ali, ima tu nekih problema...

Na Radničke igre više neću ići jer nisam član Sindikata. To znači da ne mogu ni na vikend putovanja na koja idu davaoci krvi, što još uvek jesam, obzirom na hemoglobin koji me ubija i koji samo tako mogu da skinem na manje od 100 mernih jedinica!
Na žurke koje smo do sada praktikovali što kod mene ( i na kojima ja, uzgred, nikada nisam ništa popila osim kafe, vode i onog voća iz rum lonca, što smo ga Injac i ja zajedno napravili), što na nekim drugim mestima neće više nikada dolaziti neki ljudi koji jesu pre, nego neki novi, tek otkriveni, pukim slučajem.


Tako ja nikada neću stići u ono banatsko selojer ima lepših mesta za uživanje!

19.12.2013 

*Objašnjenje u predhodnom postu.