22.05.2015.

Knedla






Koje bre, ovo crno vreme došlo da inspiracije imam na sve strane?!

Čak sam počela da nosim notes i olovku sa sobom, da u toku dana, gde god se zadesim, kada čujem nešto zanimljivo, ja zapisujem, šiframa i skraćeno, neke glavne odrednice buduće priče. /Postom zovem samo one kratke zapise, napisane u dahu i na brzinu, koje odmah delim./ Više mi se sviđa da pišem priče, u kojima se lepo, ko čovek, možeš rasplinuti, svega bitnog i važnog se setiti i priču skuvati! Jer, priče su vam isto što i paprikaši!

Recept za njih ne postoji. Niko ga još nije smislio i tačne mere zapisao. Svako svoj, što osvaja sve "Zlatne kotliće" i prve nagrade, ljubomorno čuva! Tako vam i pravljenje priče niko neće odgonetnuti.

Zato imate obavezu, ali i potrebnu, jako važnu, čak neophodnu, slobodu da sami pravite razmere: Šta ću pokupiti od stvarnog? Koliko grama pravih, živih, od krvi i mesa ljudi, treba dodati? Koliko njihovih osmeha ili suza dosuti? Koliko gustu, masnu ili lajt zapršku smešati? Zaljutiti erotikom? Zabiberiti psovkom? Zasladiti nekom arhaičnom?

I kako sve to i sa koliko izmaštanog, sanjanog, željenog, savršeno začiniti?
Kosturu od situacija koje ste lično doživljavali ili nemo posmatrali, navući kožu od sopstvenih emocija, nadanja i strahova, jer svi vaši likovi, ipak, žive samo kroz vaše srce i vaše reči! Niko njih ne pita za mišljenje!

Sada, kada sam, na vraga, na tragu ukusnog i primamljivog recepta, nemam vremena za pisanje! Navalilo se sto obaveza, do daha ne mogu da dođem! Pet, šest započetih priča već imam, ali nikako da uhvatim mira i samoće da ih završim. Jer za svaku od njih mi treba neko posebno, samo za tu priču svojstveno, nadahnuće i raspoloženje! Tužne me hoće slinavu, vesele me čekaju nasmejanu...

Pa me još sludi milion pitanja što mi se po glavi, u međuvremenu vrzmaju, a ja imam potrebu da na svako nešto dodam ili sebi, bar, odgovorim?! Onda ovako kao danas, krenem da pišem post a ne znam ni sama o čemu?!

Nasilje u porodici i žene koje ga trpe?! A šta ćemo sa muževima? Odmah mene kljuca...

Kada sam devedesetih živela na Telepu, u prizemlju kuće podeljenom na dva stana za iznajmljivanje, u komšiluku, vrata do vrata, živeo je jedan mlad bračni par, sa malim dečakom. Ona vrckava i zgodna u ranim dvadesetim, mlada domaćica, kojoj ne pada na pamet da traži posao, jer ima muža koji zlatan zanat ima u rukama, pa u vreme dok ja zarađujem 50 dm, on po 2 soma maraka mesečno donosi!
Ja sa komšilukom retko kafu pijem, samo održavam bilateralne odnose, jer ih ja ne biram nego ih na gotovo, svakakve, dobijam!

Ali, zidovi su tanki...

On radi od 6 do 6 u radionici kod gazde koji ga dobro plaća, ali mu zdravlje krade i nemilice troši. Mršav, visok, uvek zelenkast u licu od hemikalija koje ceo dan udiše. Ima 30, ali izgleda kao starac.
Dok je on na poslu, ona telefonira, pričajući satima sa mamom o tome šta ima novo i šta rade komšije u rodnom selu, gde njena majka i dalje živi. Hrani bebu kojekakvim papicama iz flašice, skuva ručak tako što ubaci veliko parče od svinjskog buta u tepsiju, okruži ga krompirima i strpa u rernu. Nekada je umesto buta celo pile. Znam lično da je par puta napravila i sarmu. Onda ide kod drugarice. Ili u centar, u kupovinu... Leti preskače kuvanje, jer odmah jutrom ide sa detetom na Štrand, gde provodi ceo dan. Pošto on svaki dan, osim nedelje, nosi radnički kombinezon, kada mu treba košulja za neku priliku, on zamoli da mu je opegla. Par dana ranije...

U vreme njegovog povratka sa posla, ja uglavnom dremkam. Maksim je negde na ulici, igra se sa decom. I na spratu kuće je mrtva tišina. Čujem ga, još od kapije kako kašlje i iskašljava sve otrove što ih se danas nagutao. Čujem da otvara vrata od stana, ulazi. Nakon par minuta, ona počinje tiradu:

„Pa, zar baš moraš svaki dan kada dođeš kući da popiješ pivo?! Bole tebe kurac! Ja po ceo dan brinem o detetu, a ti se samo izvrneš u tu fotelju, pa još uzmeš flašu! Popiješ dva piva i briga te za sve!“, piskavim tonom ona sikće.

Da li on sve vreme ćuti ili joj nešto govori, to ne znam. On je uvek tih i smiren. Retkih prilika ga začujem, kada ona zaćuti na tren, da uhvati daha. Ne viče on, više ječi:

„Zaboga Milena, pusti me! Toliko sam umoran, ni do čega mi nije!“, leži zavaljen u fotelji držeći u levoj dete na kolenu, a u desnoj oznojanu flašu.

Vreme je prolazilo, zidovi su trpeli, a Milenini govori su bivali sve jetkiji, zlobniji i duži.

Najgore je bilo subotom ili nedeljom, kada je dolazila gospođa tašta, seoska učiteljica u penziji čiji je zet, neškolovani zanatlija, za nju bio najveća moguća kazna, jer je očekivala da će svoju lepoticu i mezimicu za mnogo kvalitetnije i više prodati! Videla sam je nekoliko puta – Klasična seoska alapača i torokuša, ali solidno upakovana, dobrodržeća i pojebljiva! Sa očima u vr' glave!

Tada bi njih dve oplele po njemu, u duetu: Te alkoholičar je, primitivac koji njenoj ćerki i unučetu ni krov nad glavom još nije obezbedio! Propalica i siromah od koga nikada ništa neće biti! Ni auto nemaju...

Sreća, uvek sam vikendom negde bežala pa sam tih scena bila pošteđena.
I da on nije, jedne prilike, pod izgovorom deljenja računa za struju, došao sam kod mene na kafu, ovu priču vam ne bih znala, ni umela ispričati. Ne bih je nikada do kraja saznala, počevši od tih vikend-detalja sa taštom, da me on nije tada u to zamešateljstvo, za ceo moj život, uveo, napravivši od mene svog biografa i pripovedača koji ima obavezu tu njegovu tragičnu sudbinu, zabeležiti i zapisati.

Knedla je pokucao i ušao. Taj nadimak mu je sasvim i pristajao. Uvek sa tužnim smeškom na usnama, ali od onih što bi vam krvi ako treba, pretočili. Dobar i mek ko duša.
Još dok sam kuvala kafu, kaže mi da nije došao zbog računa za struju.

„Izvini, nemam pivo! A znam da ga piješ kada dolaziš sa posla!“, pomažem mu, sa ironičnim osmehom, da se osokoli... Da mu pružim ruku kojom će me, svojom iskrenošću, za sebe zavezati.

„Ti si, vidim, jedna pametna žena!“, počinje on. „Školovana si i spretna! A i mudrija si, više si prošla od mene! Reci mi šta da radim?! Kako da joj objasnim da greši? Ugađam joj, sve bih za nju i malog dao... Ne tražim je ništa da radi! Volim je ko Boga! Al' ne mogu više ovo trpeti... Ni nju, ni njenu mamu!“

Pričao je sa suzama u očima, ali nije plakao. Nabrajao sve svoje muke, pitanja i nedoumice...

Kao što to uvek činim, bez uvijanja u celofan, impulsivno i na prvu sam, britko kao sabljom, odrezala svoju kaznu. Savet, presudu i odgovor:

„Knedla, vidi... Nemam šta puno da ti kažem... Sa takvim ženama kao što je tvoja, nema razgovora! One taj jezik ne razumeju i ne govore! Džaba ti njoj pričaš i objašnjavaš, kad je ona pašče koje samo batinu konta! Samo šaka u zube i završio si razgovor! Neke žene se, prosto, moraju tući! Nema druge! Bahate i nevaspitane! A tašta kada dođe sledeći put, lepo je uhvatiš za revere, izguraš napolje iz stana koji je tvoj jer ga ti krvavo plaćaš, kažeš joj da se kupi u selo gde joj je i mesto, i da povede i ćerku ako smatra da joj tu, kod tebe, nije udobno i dobro!“

Knedla, koji je svojevremeno tukao pola Limana, tek tada je zaplakao:

„Ali, ja ne mogu da je udarim! Nemam srca... Mora da postoji neki način!“, još se nadao.

Jer Knedla nije znao ono što je znao ceo grad, svi drugari, prijatelji i komšije.
Jedino on nije znao da se Milena jebe sa strane! Sa majstorima, slučajnim namernicima, poznanicima sa Štranda... Gde stigne! I sa kim stigne!
Moj drugar mi pričao kako ju je čak i on posetio, jednom kada mene nije zatekao kod kuće, pa ga ona ljubazno svratila na kafu. Dete joj bilo na četiri sata u privatnom vrtiću. Muž, po običaju, na poslu... A ona se sunčala na terasi u kupaćem kostimu!

Zato ja Knedli ne popuštam!

„Ti kako hoćeš, nemoj da bude da ti nisam rekla! A ti? Pogledaj se na šta ličiš? Kašlješ kao tuberkulozan, nema u tebi pedeset kila! Prestani toliko da radiš, budi više kod kuće! Jebeš novce, njoj i ovako nikada dosta nije!  Čuvaj svoje zdravlje jer ako se, ne daj Bože, razboliš ona će te prva šutnuti!“

Nije me poslušao.

Nije je udario. Nikada...

Čak ni kada je desetog dana od početka bombardovanja dobio poziv za protivartiljerijsku kod mosta na Beški, a ona mu telefonom, od mame, iz sela gde je otišla sa detetom, još par dana pre nego je prva bomba pala, rekla da ona ne može da dolazi u grad, da nije bezbedno...

Svratio je da mi kaže da je zadužio uniformu i u koje vreme ide. Majka mu je u bolnici, bio je sa njom da se pozdravi.
Ispratila sam ga do kapije. Veliki ranac na leđima i šlem na glavi. Plakala sam za Knedlom kao da mi je rod rođeni:

„Pazi na sebe, pa će te i Bog pričuvati! A i ja ću se za tebe pomoliti!“

Već posle mesec dana, kada smo se svikli na sirene i saživeli sa svojom novom, po život opasnom, stvarnošću, Milena se vratila u stan ostavivši dete na selu kod babe.


I dok je Knedla noćivao pored bacača vatre čije smo blještave rafale gledali na nebu tokom uzbune, Milena se kresala sa taksistom.
Zidovi su bili isti oni, tanki. Noći bez bombi i artiljerijske pucnjave su bile tiše nego ijedne koje naš grad pamti, a ja nisam bila ni blizu strpljiva koliko Knedla. Nisam je volela. Što bih joj praštala?

Jedno popodne sam je pozvala kod sebe.

„Pa, kako te bre nije sramota od sveta?! Muž ti na ratištu sa glavom u torbi, a ti se jebeš i vrištiš da te ceo komšiluk sluša! Jesi li ti, bre, normalna?!“

„Bože, svašta od tebe!“, prevrnula je očima. „Kakve to veze ima?!“

„Kako god hoćeš! Ali budem li te ja još jednom čula, kosti ću ti polomiti! Pošto sam ti ja muža u rat ispratila, mogu te sada ja voštiti!“

Od tada je nikada više nisam videla.

Sutradan se vratila na selo i više nije dolazila, a Knedla je po povratku sa Beške, samo otkazao stan.
Nije je udario ni kada je pokrenuo brakorazvodnu parnicu pa došao kod mene da me pita šta se dešavalo dok njega nije bilo. Načuo je nešto, ali ne zna sigurno... Nisam imala srca da mu kažem istinu. Još je voleo Milenu i nisam htela da mu dosoljavam muku, a za spas je, i onako, bilo suviše kasno.


* * *


Pred samu svoju smrt, nekoliko godina kasnije. Knedla je iznenada svratio kod mene na kafu. Ponovo oženjen, sa još jednim detetom u drugom braku. I dalje ispijen i zelen:

„Ajde sada, kada je sve prošlo, da mi pravo i pošteno kažeš kako je sve bilo sa onom mojom! Je l' istina za onog taksistu? Ti sigurno sve znaš, samo nisi htela da pričaš!

Slutila sam mu kraj. Videvši da je ozdravljen od Milene, a od plućne embolije uveliko bolestan, reših da mu ispričam svu istinu. Red je da čovek, bar pred smrt, sve o svojoj sudbi sazna.

Smejali smo se zajedno:
„E, neka si joj bar ti zapretila! Svaka ti čast!“

Kada sam bacala grumen zemlje u njegov, nalik otvorenoj i blatnjavoj rani, duboki grob, uz pomisao koju uvek imam kada žalim za dobrim i valjanim ljudima „Da Bog ume dobro da bira“, prošla mi je kroz glavu još jedna:


„Žene muževe ne tuku i ne biju! One ga, brale, bez ijedne modrice, ubijaju i  sahranjuju!“


 Photo: Alex