 |
| Moja rodna kuća... Orah je još živ bio. |
19.12.2013
Preporuka: Čitati uz ovo, ne previše glasno...
http://www.youtube.com/watch?v=-9JOmU2jFUo&feature=share&list=PL_ls-M7XF-8so-Gz1KLwI46nL4qTb5kZp&index=66
Mislim ponekad da je jedini, pravi naslov za ovu moju „knjigu u pokušaju“, onaj koji je neko pametan pre mene već iskoristio, „Hej, nisam ti to pričala!“
Jer samo to je moto i geslo pod koji bi se moglo podvesti sve ovo što se dešava poslednjih dana pod ovom krošnjom drveta koje sam sebi smislila, zato što nemam svoje dvorište, svoju baštu i u njemu svoje drvo, pa onda moram tako, kojekuda, po netu, da sadim lažno drveće pod kojim će mi biti lepo i toplo, koliko i pod onim pokojnim Bakinim orahom u prvom dvorištu naše, nazovimo je, porodične kuće, koja je jadna, kao i naša porodica, bila sva okrpljena, pokrpana, zakrpana...
Pod tim orahom sam otpadala celo detinjstvo, sve do polovine prvog razreda osnovne, kada je moj tata, kao "kadar" dobio stan u Baču i tako meni, seljančici iz Bačkog Novog Sela koje je čuveno po svojim legendarnim stanovnicima o kojima ću u jednoj priči, omogućio da prvi put vidim kupatilo, kaljevu peć, terasu, parket, keramičke pločice...
Ispod te ogromne krošnje koja nikada nije davala da imaš senku svoju dok sediš pod njom, gusta, neprozirna mreža lišća i grana, ja sam leškarila i maštala o tome šta će biti jednog dana sa mnom?
Gde ću ja to završiti, kakav će to biti moj put? I ko sam uopšte ja?
Na dno stabla tog oraha bio je naslonjen jedan mali, plavi dečiji bicikl.
Sećate se onih sa tankim ali tvrdim gumama podesnim za deranje do mile volje - ništa im nije, koji nije imao lanac i nikome od mojih dragih ukućana, stanovnika te porodične “ vile” u B.N.Selu nije padalo na pamet da preduzme nešto povodom toga, da se taj lanac nekako nađe i vrati na mesto!?
To je, kao i sve drugo što smo posedovali generacijski, bio Ljiljin bicikl jer ona je najstarija, tata joj je u Nemačkoj... Nije baš otac za primer, al’ seti je se bar jednom godišnje pa je nečim obraduje.
Ona je prva vozila taj bicikl, dok je još nov bio i zadovoljstvu vožnje služio.
Prerasla ga Ljiki! Onda je dospeo Veri, našoj sestri koja je bila Bakina mezimica jer je bila sama, bez majke i oca.
Vera ga je gulila i taman stasala da ga preraste i pređe na onaj dedin veliki, sa štanglom, stiže moja treća sestra, Brankica. Vozikala se ona tuda, švrćkala se po nasipu, po komšiluku...
Onda je puko lanac! I?!
Ništa za mene ne ostade, osim tog rama sa točkovima i pedalama koje se, sada nesputane, jako lako okreću.
“Baš me briga! I ovako ne znam bicikl voziti?!”
Pošto je on desnom ručicom naslonjen na stablo, ja se popnem na njega, sednem, okrećem pedale, prvo polako pa sve brže i brže i odlazim....
Već tada, jureći bezglavo tim biciklićem, a ne maknuvši se sa mesta, naslutila sam gde ću ja sa njime stići, šta ću sve vozeći se tako naučiti, upoznati, saznati...
O drugima i o sebi samoj... Već tada sam znala da sve to moje bezglavo kretanje u mestu neće na dobro izaći, da će biti tu vetrova, morskih struja, pobesnelih talasa i potresa!
Kada spomenuh talase...
Ja volim Crnu Goru i njenu morsku obalu!! Oduvek sam je volela, još dok smo mi Jugosloveni, svoju domovinu imali.
Jako mlada sam imala posao i mada ne nešto preterano vešta i naučena disciplini ovladavanja novcem, njegovim pravilnim raspoređivanjem po stavkama, nekako bih uvek skrpila za letovanje i mogla da odem gde hoću, bar kada je Jadran u pitanju.
Tada je Hrvatsko otočje bilo “vau”!
Svi su išli po tim prelepim ostrvima, uživali u božanstvenim plažama kao sa reklama za sva rajska ostrva i Plave lagune. Sve bi to ok bilo, da nije onog grdnog prezira koji su ljubitelji hrvatskog mora vrlo otvoreno i javno pokazivali nama, ostalim smrdljivcima koji volimo Crnu Goru!!
Razumem ja sve. Opatija je božanstvena, Trogir još lepši! Kao da si se u „Romea i Juliju“ odselio i na vremenu jašući, odjezdio... Dubrovnik, Hvar, Brač... Sve čisto, uredno, namincano po tadašnjim, bar evropskim standardima, sa vozovima i autobusima koji idu na vreme, kantama za otpatke po ulicama i finim, ljubaznim domaćinima! Tamo je uvek ceo svet dolazio!
Ali, džaba sve! Ja volim crnogorsko more i to ti je!
Verovatno zato što je naša osnovna škola imala odmaralište za đake u Bijeloj u Boki Kotorskoj i mi smo tamo, kao deca, čoporativno letovali u smenama po deset ili petnaest dana!?
“Odmaralište” koje, uopšte to bilo nije! Nego jedna velika livada, sa dva još veća razapeta, na betonskim pravougaonim mrljama, vojnička šatora. Jedan za spavanje, pod kojim je kao u „Oficiru i džentlmenu“ bilo!
Niz redova metalnih vojničkih kreveta na sprat, svaki sa nekom sumnjivom posteljinom i onim groznim, sivim, vojničkim ćebetom... Što, kada mi noću slučajno ostane na zaspalom vratu, ujutro ostavlja vodoravne rujno - crvene štrafte kao da me je, Bože me ’prosti, neko celu noć tupim nožem klao!
Tu mi knjavamo, pa doručak u trpezariji. To je onaj drugi veliki šator.
Onda nas učiteljica sa pištaljkom okačenom na kanapčetu oko vrata, vodi na plažu! Uredno, kao vojska po dvoje silazimo.Još dobijemo na plaži i užinu, hleb i marmeladu što nam donose u koritima za pranje “velikog” veša.
Mi, kao letujemo.
Plivamo, zabavljamo se, prskamo se i gnjuramo. I sve samo na dečije liči...
Sedmi i osmi razred čitavu stvar okreću naglavačke i iz atmosvere dečije-školskog letovanja, koje remeti samo povremeni zvuk pištaljke, pretvaraju je u zavodljivu tinejdžersku igru. Jer, pojavljuju se dečaci iz komšiluka, domaći, koji su potpuno neprimetno, dok smo mi užinali marmeladu, postali momci! I to kakvi momci?!
Svi treniraju vaterpolo, preplanuli, zategnutih mišića na kojima možes svirati! Ne znaš koji je od kojeg lepši i zgodniji! Pravi Bokelji!
Ljubazni, fini, ništa vulgarno i pretenciozno... Lepo ti se umiljavaju, sa ponekom ubačenom italijanskom reči, tek da naglase da oni ne daju da su Crnogorci, ne – oni su Bokelji, to je nešto drugo!
Ljubavnici što se po morima vuku, večite skitalice, ljubitelji pića, kurvi po dokovima... Svih razvrata i poroka što se nude u svetskim lukama... Oni koji mesece na moru, usamljene, prazne bez dodira i ženskog mirisa, gledaju da što brže i bešnje razmene za par besanih noći na kopnu, ne obazirući se ni gde su, ni na kom kontinentu, ni u kom gradu!? Ništa to njih ne zanima, samo daj da se luduje i da se gladno a snažno telo, dodira i surogata ljubavi najede i nahrani!
Još tada sam od mladih Bokelja, čula priču o brodskom ludilu koju mi je kasnije potvrdio jedan divan i prelep mornar u istoj toj Bijeloj mnogo godina kasnije, čiji je brod bio na remontu u brodogradilištu, a on ostao na njemu jer mu bi daleko da ide do Korčule.
U petodnevnom i petonoćnom razgovoru, pričao mi da ljudi sa kontinenta, nerođeni na moru, ne mogu i ne smeju na brod! Jer bez zemlje pod nogama se ludi, nepovratno i neizlečivo!! Samo oni uz more rođeni na njemu i sa njim, skladno i zdravo složiti se mogu.
Vodio me na taj ogromni, usidreni brod, pokazao mašine koje pokreću čitavu tu grdosiju, hladnjaču sa hranom veličine solidnog trosobnog stana u kojoj su naređane nepregledne gomile kutija, gajbi sa nedozrelim voćem, pakovanja konzervi, obešenih šunki, zaleđenih jastoga...
Doveo me pred nj' i prstom mi ga pokazao... Visoki jarbol, na ne znam kojoj palubi...
“Tu gore, na vrhu, skoro pod oblakom, obesilo se par mojih drugara koji sa mora bili nisu i bez čvrste zemlje pod tabanima u srmt otišli!”
Bilo je to jedno lepo crnogorsko letovanje... 1987. godina, jul... Te godine je jedan veliki trgovački, teretni brod bio usidren na remontu.
Prvi put sam tu nepreglednu grdosiju videla, fascinirana činjenicom da mimo svake logike, to ploviti a ne potonuti, može...
Na njemu su ostala samo tri čoveka...
Kapetan, koji me je ljubazno pozvao na ručak posle obilaska te ogromne zgradurine, neki matori koji je bio oficir u "mašini", ćuteći jeo sa nama, umačući hleb u buzaru od dagnji koje je on sam i spremio, jer kuvara nema! Red nije da Kapetan kuva?!
Mornar sa Korčule nije mogao da spremi taj ručak za počasnu gošću na brodu kojoj se ukazuje posebna čast...
*Jer žene na brod smeju samo dok je usidren.
Ni to zbog uroka nije poželjno, ali ajde...
Čim krene da urla mašina, ajmo razlaz! Samo muško na njemu ostaje!*
...mornar ne kuva, jer ima druga važna posla?!
Te godine su prvi put otkako znam za sebe, negde oko 10-og jula javili na radiju da se sklonimo od sunca jer je iznad nas ozonska rupa!?
Zato tačno znam kada se prvi put pojavila ta bruka celog ljudskog roda, koji je živeći na ovoj planeti dao sebi za pravo da je uništava, prlja, pljuje... A nas što volimo i marimo za prirodu?! Ko nas pita?
Ujutro u 6. šetam obalom Bijele, udišem jutarnji miris mora i soli koji em od hronične upale sinusa leči, em je blagotvoran i za ljubavne jade, bolesnu dušu, mamurluk... Niste valjda mislili da će ovo sve proći bez pića?!
Ja sam, u stvari te godine, prvi put u životu rešila da idem sama na more?! Nemam bre više živaca za društvo, drugarice, različite ritmove ustajanja, leganja, svega... Sa momkom na more?! Nikad!!
Mani me tih fazona zajedničkog spavanja i ustajanja! Kada se udam za izabranika svog srca, tek onda te bračne tekovine! A i neću ujutro kradom da se izvlačim iz kreveta da bih oprala zube ako sam sinoć slučajno to malo lošije uradila, a njemu, mom dragom, po buđenju, padne na um ljubljenje, ili ovo-ono... E to mi je smorno i zamorno. Otpada!
Kupim povratnu za deset dana, majka me prati...
„Ti ćerko, baš nisi sva svoja! Ko je normalan još sam išao na more? Evo tebe peti dan, pazi! “
Deseti dan sam je nazvala da joj kažem da ostajem još deset dana, da mi je lepo, da uživam, super mi je!
Ona besna ko furija jer taj dan dolaze majstori da uvode grejanje i ja se čekam da pomognem!
“Sorry, majka, ovo je jače od mene! Sama si mi uvek govorila da se ni jedan trenutak lepote ne propušta jer je sada, ovaj tren i nikada se više vratiti niti ponoviti može?!”
Šetam jutrom...
Bijela tada, ni blizu nije bila ovo što je sada...
*Ove godine je videh, do neprepoznatljivosti se izmenila. Ne uspeh ništa da nađem... Ni jednu ulicu, ni odvajanje sa magistrale do hotela “Delfin”, ni put do “Parka”, koji su onda davno bili jedini, sami, poluprazni...
Stala uz obalu, okupala se jednom u ime starih ljubavi... Dagnje kupila da ih spremim uveče, čim u neko selo kod Sutomora stignem.
U čast i u ime sećanje na mašinca koji mi ih je jednom davno spremao, po istom receptu.
Gde umakati hleb u mirišljavi na more, šug možeš!*
 |
| Bijela, Gazda-Pavle i ja |
U toj šetnji, davne ‘87 shvatim da je sve to tako skromno, malo, minijaturno... Ni nalik na sve one priče o letovanjima na Kornatima ili Rovinju... Male plažice koje su tu zahvaljujući dobrom moru koji to parče kamene ograde svoje, pokloni nama, njegovim ljubiteljima.
Već tada sa gomilom otpadaka, praznih flaša, plastičnih kesa koje će celu civilizaciju koja ih je na svet donela, nadživeti.
Jedan kafić, jedna hamburgerija. I restoran kod gazda - Pavla, sa malom baštom tik preko puta mora i tri sobe gore, od kojih je jedna moja...
Kod njega, u bašti ručam, kafu pijem u sobi... Ništa mi više ne treba. Knjige, more, sunce... Nema lepših jutara na moru, od tih u Bijeloj. Jer samo u Boki možete videti rano ujutro da je more kao staklo, potpuno i besprekorno mirno...
Kada zaplivate laganim, više lenjim kraulom imate osećaj da plivate kroz svilu, kroz more prelepe tkanine koja vam miluje golu kožu...
Hotel “Delfin” imao tada fri šop u kome cigarete, narandžasti “Kim”, naravno na čekove, u dinarima kupujem...
Kada sam majku o produžetku samačkog letovanja obavestila, nazovem moje na poslu...
Sloba, moja starija koleginica koja je uvek osuđivala moj slobodnjački i ležeran život, dolaske na posao pravo iz “Forme”, Udruženja likovnih umetnika pretvorenog u najbolju kafanu u gradu, ali rado mi je fotelju iza stuba u uglu kancelarije koji je od pogleda krije, nameštala i puštala da odremam do doručka...
“Bila je razlika plate, još jedna cela, u stvari... Samo opušteno!”
E, to se zove letovanje jer ja imam štek od tridesetak čekova! To se proslaviti mora!! “Johnnie Walker”7 deci, se kupuje i to prepodne nazdravimo, po jednu samo! Mornar i ja!
Ne lezi vraže, u zdravlje SIZ-a za penzijsko do ručka celu flašu popijemo?!
Bože, taj pakao je neverovatan!!
Ti lud si skroz! Sunce nemilice peče, podne je, sve se usijalo... Sa stolice u bašti gazda Pavlovoj, ustati se ne može! Previjamo se bolno od pijanog smeha a svaki pokret glave i tela dovodi do okretanja cele zemaljske kugle... Znoj se cedi iz svake pore...
Od viskija se, kao i od rakije ludi, jer viđam ljude kako se na tim destilatima pretvaraju u monstrume!Šta Škoti mi dragi, o svom izumu misle, ne znam?!
Ali naši rakiju “tečnim kokainom” zovu?!
*Od tog mora do danas ga je kroz moju kuću prošlo u galonima... Raznih, jeftinijih, skupljih, boljih, mlađih, starijih...
Jednom popila čašicu Irskog “Tullamore dew”, favorita moga sina koji je u fazi neraskidivog Srpsko-Irskog prijateljstva tada bio i Svetog Patrika godinama slavio!
U ime porodične ljubavi prema srodnim nam irskim dušama, poneki “Baileys” za mamu!
Može i u nes kafi!
Čak smo tada i skupu knjigu o viskiju, rađanju njegovom i istoriji, kupili!!*
Odvučem se posle pijanke, više otpužem nekako, gore, u sobu...
Budim se oko 4 popodne, kao nova?!
Sve ne mogu da verujem da me ništa ne boli, da mi nije mutno u glavi, da izgledam kao da sam mleko pila ili neki dobar zeleni čaj, a ne taj otrov?!
Siđem dole u baštu, da kafu na mestu prepodnevnog alkoholnog, zločina popijem.
„Pavle, ono đubre od pića svakog dinara vredi!“
photo credit by "Novoselac"
Нема коментара:
Постави коментар