Alkosi

Svoje grehe pamtim, ali svaki ponaosob jer bilo ih je par,  kao što pamtim sva moja pijanstva koja će pametnim i razumnim ljudima oko mene dokazati da toga nije bilo tako mnogo. Kako bih onda pamtila sve?!

Pravi alkosi, oni u čijim žilama teče samo alkohol obojen u krvavo crveno koje posmatram kada sedim u kafani, gde pijući kafu, redovno doživljavam pitanje: Zašto kafa? 

“Ha, pa ovo je Kafana, znači mesto za kafu!!”, svojih se pijanstava ne sećaju.

Iako bi mi mnogo više prijao boravak u Hanu, gde imaš smeštaj, hranu, piće, nahranjenog i napojenog konja na čijim leđima si stigao... Pa se tu vrzmaju neki mnogo dobri likovi ili neke kurve sa tužnim sudbinama koje vredi čuti, a svi jadni, tužni  sa duboko usađenim usahlim očima u dupljama i nesretni, uvek zbog ljubavi koja je iskonski povod za sva čovekova umiranja i uništavanja sopstvene duše.

Han, gde mrtav pijan ili uronjen u izmaglicu hašiša, saznaješ sve priče koje vredi čuti, uzimaš ih u sebe, svariš ih, smeštajući u za to predviđeni pregradak uma... Pun tuđeg k’o oko,  strmoglaviš se u krevet!!

Krevet u kome spavaše mnogi pre tebe, ostaviše svoj trag koji češ ujutro po sebi imati... I zaspati teškim snom bez snova.

Alkoholičari ne pamte svoje doživljaje, koje cuga samo diže na visine gde je mnogo čistiji vazduh, koji daje više slobode i kuraži za neka skandalozna dela koja sama po sebi ne čine zabavu, već im je ceo život sa čašicom pretvoren u jedan dugački, tužni, pocepani film, bez ijedne jasne asocijace na nešto što su čuli ili doživeli, negde na  Alkoholnom putu br.55  u ono turobno i vetrovito selo, Delirijum Tremens,  gde ostaju neki duže, neki kraće.

Poznavala sam u svom životu mnogo alkosa, narkomana, kurvi...

Volim da pametujem, namećem svoju volju, imam veliki, ogroman ego, i pogan jezik  ali ne osuđujem i to mi obezbeđuje takvo neprocenjivo iskustvo saznavanja ljudi, njihovih dubina, muka, radosti, jada... Jer kada ne osuđujemo, srce i um nam je široko otvoren za saznavanje drugih.

Ne idite kroz život površno, samo gledajući, a ne videći!!

Otvorite svoje srce, dajte ga drugima i doživećete neopisivu Aristotelovsku katarzu u momentu kada oni vama otvore svoje, pruže vam ga na dlanu,  golo, ranjivo i bez ikakve zaštite, time  vam ostavljajući  mogućnost da proniknete u njih, poređate sve kockice u sklad...

Onda sve to umete ispričati drugom.

Tako se, tim načinom širi pozitivna energija koja nam je životno važna , bez koje sigurno umiremo, bez da uđemo u istoriju, bilo čiju ili legendu o malom čoveku.

Verujte mi, mnogo je zanimljivije od omiljene discipline u našem narodu zvane „trač“ koji se bavi “Farmama”, komšinicama, lošim brakovima i prevarama koje se u njemu dešavaju, zavistima i krajnje površnom i neubedljivom, čak  ne mogu reći analizom, prejaka je reč, više brljavinom po tuđem životu kojom gomilate u sebi negativnu energiju koja vas nikada neće isčupati iz magnovenja u kome ste - primitivnog stanja svesti koje predstavlja sve ono što su naši vladari od Nemanjića do danas,  priželjkivali od svog voljenog naroda i znali da ako to postignu imaju sve alate u rukama kojima se vlast sprovodi.

Dajte im samo neka se igraju, ali da ne misle!

Samo svest ljudi koji misle, igraju se ponekad bezazlenim igricama bez ijedne maliciozne u glavi, mogu dovesti do Slobode, osećaja da duboko dišete, da godinu dana ranije predviđate letovanje, kao Englezi tri godine ranije kupujete kartu za svirku u “Rojal Albert Holu”, znate da ćete sigurno videti Tadž Mahal, za koji oni što ga videše kažu da je to nešto najlepše što su njihove oči doživele, samo da rešite još problem automobila za bračnog saputnika, vikendicu na moru ili planini, zimovanje dogodine u Švajcarskoj, sa dobrim skijama i vezovima kojima dolazite kući na nogama, a ne  „nogama napred“, školarinu za dete u Gracu ili Londonu i onda odahnete, ispružite noge ispred TV-a, naspete sebi pićence, zapalite “Havansku” i mislite kako je sada samo još ono što vas jede, što su akcije koje imate u "Novosadskoj mlekari", opet jebeno pale za 0,25!

A imate po koju tamo...

Niko sa fotografija u novinama ili ljudi koje gledate na TV-u vam neće pomoći da već jednom dođete do tog vazduha. Samo mi sami upravljamo  svojom voljom svime što u životu, naivno, smatrasmo nametnutom nam i teškom sudbom. To je priča za malu decu koju već odavno treba da smo savladali, naučili i položili. Jer oni kroje samo svoj život, njihovim voljama rade ono što rade, varaju nas, izdaju, omalovažavaju našu pamet i rad, sebično manipulišu nama i koriste sve teze koje je Makijaveli davno sve opričao i tako im, verovatno nehotice jer hteo je da pojasni a ne da nauči, dao na raspolaganje tu, na žalost, jedinu knjigu koju su u životu pročitali!

Da su bar više čitali Domanovića ili „Glavu šećera“, eh?!

Sada ja o ovome ne bih ni pričala, nego bih lepo kao svaka domaćica čiji muž ide na posao i zarađuje za život, štrikala šalove za decu, vezla goblene, pravila kolače svaki dan i uživala u eksperimentima sa kineskom, tajlandskom ili italijanskom kujnom.

Naravno,  sa tom literaturom u glavama Vlastodržaca, u Srbiji bi u marketima bilo začina koji su neophodni i bez kojih eksperimetni te vrste i ne mogu biti sprovedeni u delo, detaljno ispitani i objavljeni na društvenim mrežama kao novina, za koju se možda dobije i “Nobel” o kome se ovih dana mnogo priča po Srbiji, a nismo ga pominjali još od 1961. godine. Osim tek onako, 'an pasan',  ponekim člankom u novinama kada je rođendan ili godišnjica smrti dragog nam  Ive.

Dugogodišnjim posmatranjem i analiziranjem likova po kafanama uz kafu, retko domaću višnjevaču ako je ima, svašta sam i čula i videla. Martini bih rado ponekad popila, ali ga ne služe u kafanama u koje dolaziš da se skriješ a ne da budeš viđen. Mojim boravkom u „Biciklu“, koji svim mojim kolegama i saradnicima izgleda skandalozno i nedopustivo, što je blizu istine s obzirom da su u tu kafanu bunda i visoke potpetice stigle premijerno  upravo sa mojim prvim gostovanjem tamo, došla sam do jedne kraće podele od one koju nam je Peđa u duhovitoj objavi sinoć poklonio. / fb grupa "Hrast, Dobro drvo"/

Ja alkose delim na samo tri grupacije:

Prvi su oni najzajebaniji, oni što piju zato što vole ukus i miris alkohola i čiji doživljaj ispijanja različitih hemijskih jedinjenja, dobijenih različitim postupcima – vrenjem, destilacijom, fermentacijom, truljenjem ili  kišeljenjem ima istu težinu koliko i moje uživanje u “Trufes” čokoladnim bombonama koje imaju savršen ukus kada ih jedete na precizan i samo njima svojstven način:  Polako je pustite da se topi na jeziku, blago je pritiskajuci o nepce da onaj gorki kakao ,kojim je posuta, dopre do svakog nerva u vašem čulnom sistemu...

Uživajući neizmerno dolazite do punjenja, prelepog fila , mislim od badema, jer sitnim slovima piše pa ne mogu da pročitam sastav, kojim stižete do serotoninskog užitka koji se graniči sa jednim dobrim orgazmom.

Takvi su težak slučaj i teško izlečiv! Vole alkohol i tu leka nema!

Drugi su oni koji piju da bi došli do hrabrosti.

Male, bedne kukavice koji se plaše sopstvene senke, šefova, pandura, svojih žena, svoje dece, pešačkih prelaza, otvorenih prostora, saobraćajnih gužvi, bakterija po zajedničkim kupatilima i toaletima, novinskih natpisa o visini potrošačke korpe za juče... Slabići koji trezni ne smeju da pisnu, a nekako su, nekim čudom, saznali da alkohol menja strukturu ličnosti u tom pravcu ili su videli to na primerima svojih, najčešće očeva koji su ih tim tehnikama vaspitavali  i preneli im tu bolest, koja je nasledna i pogubna.

*Slabi ljudi vam, još dok pričaju sa vama, crpe svu pozitivnu energiju a vi to često ne osetite. Znate da vam se desi da se vidite sa drugaricom, poznanikom, kolegom ili saradnikom, posedite sa njime neko vreme i dođete kući potpuno izmoždeni i slomljeni, a znate da ste imali lak dan, da je sve bilo bez nekih većih problema ili bilo čega što bi uzrokovalo takvo popodnevno ili večernje stanje?! E, to su ti, koji vas svojom slabošću i negativizmom bacaju u očaj a vi pojma o tome nemate.

To su isti oni koji kada otkriju čari alkohola, shvate da su se pogrešno oženili, da ta kučka uvek servira hladnu supu, da vam je rodila decu kakvu niste hteli ni priželjkivali, da je posao koji radite vama stran, još uvek nepoznat i beznadežno je da će ga ikada dobaciti, a kamoli naučiti i zavoleti. Tada se pretvaraju u Supermene, snažne i jake nadljude sa pesnicama Muhameda Alija, stičući tako gradivnu moć ravnu količini gradi u jedinjenju koje su konzumirali,  da vladaju i vređaju sve ono što im smeta i zbog čega su nezadovoljni svojim životom!

Te ne treba ni lečiti...  Samo se skloniti od njih i pustiti ih da crknu negde, u nekom jarku!

Treći su moji najomiljeniji, najvoljeniji...

Oni koje uživam da srećem, da ih pitam za zdravlje, da poslušam njihovu priču jer uvek ima neku dobru poentu. Oni kao pokojni Emil, električar iz Čuruga koji sa sobom uvek nosi kofer pun alata, pripravan za delanje i pomoć nekome kome je momentom njegove pojave, potrebna.

Našem komšiji Ciganu, što živi  iza Socijalnog,  tri, četiri puta bespravno kačio vod na banderu jer ovaj para za struju nema. Kada su mu je naši dragi elektrodistributeri, po ko zna koji put isekli, Emil  slegne ramenima i kaže:

„E, druže, sada samo da te nakačim direkt’ na Đerdap, druge varijante nema!“

Oni koje ništa i niko ne može da izleči, osim onog slobodnog i čistog vazduha koji sam pominjala jer kada bi ga samo jednom udahnuli, nikada se više čaše do’vatili ne bi. Oni što misle svojom glavom, previše inteligenti i domišljati da bi mogli da gutaju sve licemerstvo i hipokriziju u kojoj živimo, bitišemo, idemo na posao, pokušavamo da vaspitamo decu na pravim vrednostima, da ih učimo moralu, etici, hrabrosti i dostojanstvu... 

Oni koju znaju šta i kako treba da se menja, gde je pravi put do tog vazduha ali su toliko retki i usamljeni da nikako ne mogu da pronađu ljude slične sebi, bar neko malo društvance u kome bi, za trenutak, osetili dah razumevanja, saglasja i istog mišljenja...

Onda piju, pokušavajuci besomučno da ubiju u sebi tog intelektualca i pametnjakovića koji ih muči, ne dajući im da se stope u masu, ne bi li se nekako bar odumiranjem više miliona moždanih ćelija koje prati svaku čašicu rakije ili viskija, zaglupeli do te mere da već jednom odmore mozak od svega što ga boli i vređa, da malo zaborave sve oko sebe i da samo svoju golu namučenu dušu, ponude kafanskim sviračima ili pevačicama sa dekolteima koje loše pevaju ali ne mari bitno je da su tu, ne bi li je se već jednom rešili, oterali je od sebe jer je ona ta koja im nameće pravila morala, vaspitanja, kulture...

Zanimljivo?! Reč “kultura”, čini mi se, potiče od latinske reči koja ima veze sa ratarstvom i biti kulturan je umeti brinuti o drugima, negovati ih, zalivati, pustiti ih da listaju, cvetaju i razgranaju se do neslućenih visina...

Uh, što ne volim kada tu reč čujem izgovorenu od strane nekih za koje sigurno znam da nemaju pojma o tome šta to zapravo znači a pogotovo ne znaju da praktično, na delu, izvedu zamisao koju je neki Latin, davno pre, osmislio i ostavio nam da se sada mi sa njom natežemo i bakćemo.

Mogla bih ja u ovu treću, komotno. Ali, ima tu nekih problema...

Na Radničke igre više neću ići jer nisam član Sindikata. To znači da ne mogu ni na vikend putovanja na koja idu davaoci krvi, što još uvek jesam, obzirom na hemoglobin koji me ubija i koji samo tako mogu da skinem na manje od 100 mernih jedinica!

Na žurke koje smo do sada praktikovali što kod mene ( i na kojima ja, uzgred, nikada nisam ništa popila osim kafe, vode i onog voća iz rum lonca, što smo ga Injac i ja zajedno napravili), što na nekim drugim mestima neće više nikada dolaziti neki ljudi koji jesu pre, nego neki novi, tek otkriveni, pukim slučajem.

Tako ja nikada neću stići u ono banatsko selo* jer ima lepših mesta za uživanje!

19.12.2013 

*Objašnjenje u predhodnom postu.

http://youtu.be/otHRbRENFTQ