16.02.2014.

Priča za Megi, Grkinju!



16.12.2013. godine  na  Fejsu...











Megi,  čitam onaj tvoj komentar. I mislim, jebo te, kakav je to potresan osećaj da neko čita moj život i da ga isti baca od smeha do suza?! Kakav lud osećaj, ne mogu da ti opišem?!

Ma kakva Keri iz Njujorka, ovo je šiz?!

Ja sam na netu od 2000. godine, znači stara kuka, iskusna, iz“mejl”irana milione puta, sa milionima otkucanih reči, ljubavnih, divnih, prelepih...
Sa prolivenim milionima atoma emocija koje čuvam u tri debele fascikle odštampanih mejlova. Sinu sam rekla da ih sahrani sa mnom jer niko ne sme da u toj meri otkrije mene, ko sam, šta sam i koliko umem da se dajem.

To je moja prva knjiga koju sam napisala, moj prvenac, čedo moga uma i moga srca.
Prelepa ljubavna priča pod nazivom "Poljubac.com" koja nikada nije objavljena, niti će. Treba za to imati hrabrost, koju nisam imala. A ni danas je nemam.

Sada je tužna,  jer, eno je čami u mojoj garderobi upakovana u neku kutiju sa srcima, slatku...
I ćuti.
Povremeno uzmem u ruke ta tri toma, pa počnem da listam.I  prisećam se svega što se desilo tog marta, aprila, maja 2001. godine...

Savetuje mene moja kuma:

"Hej, ima neki novi sajt, “Poljubac”!Idi tamo, registruj se, malo se zabavi. Nikada ne znaš šta može da se desi! Sama si, možda upoznaš nekoga."


Komuniciram ja uveliko mailom, ali ne znam da negde mogu da se “registrujem”?!

Nađem poljubac ( kako lepo zvuči), napravim profil, ulogujem se i krenem!

Gomila muškaraca na sajtu, svaki stoti sa fotkom. To su bila lepša, kao i sva stara, vremena. Čednija i toplija, jer niste mogli da zamislite ruke koje sa druge strane mazeći dirke, neke čarobne reči kuckaju i prave.

Ja sam “Mesalina”! 

Nadimak koji su mi drugari dali u srednjoj školi. Pojma nemam zašto?! 
Popunim sve što je potrebno: Visina, težina, šta volim a šta ne, koju muziku slušam, perem li zube redovno?!

Ma, znaš ona smorna pitanja!

Počnu da mi stižu mejlovi. Gomila! Pun inboks poruka sa sajta!

“Bože, uvek je nas samih mnogo!”

Odmah eliminišem one nepismene, bez tačaka, zareza, velikih slova... 

Odmah "delete"!

Onda otpadnu svi vulgarni i lascivni. Kuražni, skriveni iza ekrana, verbalni manijaci... 

"Delete" i oni! 
Ostane njih par. Otpadne jedan što voli da gaji cveće?!

"Ma idi, luda sam za tom vrstom muškaraca!!"

"Delete" jedan što je mami za rođus birao bluzu u gradu?!  I ima kuhinju apotekarski sterilnu i  uredniju od moje?!

“ Samo ti idi kod mame!”

Ostao jedan...

Corto Maltese, Novi Sad, 187 cm., 80 kg.,21 god., crna duža kosa, lokne.

Pismen, duhovit, zanimljiv...

Ja 35 godina, mislim se:

"Jao, mani me ove dece, nemam vremena da im nosim sendviče na veliki odmor!"


Al' ajde, zabavno je! Ne košta ništa!
Često nam se u životu desi da za nešto naivno i lakomo, kao na zabavu pomislimo! Ne sluteći gde sve to može da vodi i kakve izazove na put, pod noge i srce, može da nam stavi!


I naš dobošar, Fejsbuk je opasna zamka u kojoj samo hrabri smeju igre koje na ljubav liče, da igraju! 
Ljudi vas lažu dok vas u oči gledaju, ne trepnuvši! Pa ih samo zamislite u toplim domovina ušuškane i bezbedne, kako pletu “paukovu mrežu” i žrtvu strpljivo čekaju?! 

No, hrabrost  svoju posebnu priču zaslužuje!

Corto Maltese i Mesalina počnu da se dopisuju. Svaki dan duže, sve više jedno od drugog reči očekujemo... Nestrpljivi da saznamo šta ono drugo misli, par kilometara, na drugoj strani grada, daleko...

Već trećeg dana, ja mudrica:

“Ne možeš tako malo godina imati?! Corto je strip moga doba!”

To je ipak naše vreme, zar ne Megi?!

Priznaje, trideset i četiri ima.

 “Dobro je, užine đačke se reših!”

Od prvog, sve mejlove čuvam... Slutim.

A sve ti novo, prvi ti je put!! 

Filing, ekran, tastatura koja doživljaj pravi, sagovornik koga ne vidiš, a mio ti... Kakav trip?!

Kuckamo se, dani prolaze u “inbox čekanju"!

Priznajemo:

“Nemoguće je da ti se to desi ovde i ovako?!" 

... da smo u mejlove zaljubljeni, zatečeni i bez ideje šta treba sada raditi, kako se ponašati, gde ići?!


Nespretni, sapleteni još uvek u poznanstva iz kafića i diskoteka gde nekoga u oči gledaš... 

Sporazumevamo se nekako. 
On ne želi ni ime da kaže. Nepoverljiv je, plaši se svega što ga snašlo. Reči neizdržive postaju. Moramo se sresti. Broj telefona, teška srca jedan dan ostavljam. 

Ja, hrabrija i odvažnija, uvek! Više od svih!


Taj dan sam opet “šibljika na vetru”, Pače Žućko, junak moje prve priče.


Mislim... 

“Šta je, bre, sa ovim svetom?! Na ulici muškarci ženama više ne prilaze?! Niko se nikome ne udvara niti ljubav nudi?! 

Teško nama kada smo na ekran  i net spali!?”

Popodne zvoni fiksni.

"Halo", mucam, glas mi drhti. Slutim ko je sa druge strane.

"Dobar dan...."

Izgovara svoje ime, prelepim dubokim glasom.


 *O imenu i prezimenu njegovom sam kratku priču mnogo kasnije napisala. Nikada mu je nisam poslala. 
Navratiće na blog, rekao je... 

Pa, toliko godina je prošlo, red je pokloniti mu je:

“24.02.2002. godine

Sinoć smo se upoznali... Da, bilo je krajnje vreme da posle svih tvojih mirisa, pregiba tvoje kože, ožiljaka iz detinjstva, saznam i tvoje prezime. Izgovorio si ga, tobože nehotice, pričajući o poslu. Volim te kada lažeš bezbolno, dečije a nepotrebno. Dete si jer ne znaš da su sve tvoje maske meni kao staklo providne. Ili znaš, ali ti je lakše ovako?!
Ime ti znam i volim ga. Majka te njime prozvala kada si svet ugledao, milovala te njime u kolevci, mazno ga govorila lečeči te od svih bolesti, trošila ga izvikujući u vazduh da te iz igre dozove. 

Devojke tvoje mladosti strasno su ga šaputale, pričajući o tvojoj lepoti... Misleći, ako ga samo dovoljan broj puta izgovore možda te u sebe dozovu, u svoj mirisavi, nevini dah.

Prezime?! Slutila sam ga. Lepo, skladno, melodično... Otežalo od patrijahalnosti, mirisavo od bosiljka koji su preci tvoji pod jastukom držali. Toplo, od južnjačkog sunca vrelo i rakije jutarnje uz kafu. Znak pradedova tvojih koji ga gordo govoreći, pružahu kao vreo dlan. Tvrd, žuljevit ali gospodski i ponosan.

Zašto si mi ga sada poklonio?! Da me prevariš... Da pomislim kako mi sebe daješ, krpeći praznine u našim dodirima. Da tim darom skloniš svako svoje “ne” sa “Ne mogu” il’“Nema se vremena”?

I njeno si ime tren kasnije rekao. I tako imenovao sve moje tuge. Sve maglovite, nasumice razbacane boli koje su nekrštene treperile oko mene, otvarajući mi rane svuda po koži,  sada imenom tim dobiše pečat, žig utisnut pravo u moje srce. 

Sada znam ime moje drugarice po teskobi, druge polovine tebe.

Slažu nam se slova. Njena i moja, po želji i potrebi za tobom. 

Mešaju se i prepliću skladno jer se poznaju po danima njene radosti a moje tuge. Ponedeljak i petak su moje radosti a njene praznine, a njeni svi dani ispunjeni tobom su moji besani, suzni  minuti večnosti. 

I ona te voli.

Mora da te voli, jer srca su nam ista, ženska. Voli te detetom koje je rodila, svakodnevnicom, jutarnjim buđenjima, ulascima u kupatilo dok se briješ... Voli te i nerođenom decom, koju u prazno rasipaš, sebičan i škrt da našoj jalovosti daš ono što jedino može da me potvrdi i ovaploti kao ženu, pravo ostvarenje tebe u meni. Biće koga mogu zvati imenom Ljubav i dati mu sve ono što ne mogu tebi.”*




Al' znaš oni ne preterano hrapavi i grubi glasovi, ne ti?! Nego oni iza kojih se valja snaga, ogromna! Oni duboki ali topli, miluju te... A iza milovanja osetiš da je zajeban do bola, bitanga!!

Ja mucam, on se još drži momački! Frajer je, svejedno mu baš! A i hrabar mora biti, jer do sebe drži!

"U koliko sati da dođem po tebe večeras? 22.00, može?"

 “ Da, može... “

Evo i sada drhtim kada se setim tog trenutka. Razgovaramo, pipamo u mraku... Plašimo li se razočarenja, neispunjenih očekivanja?!

Kaže: Ceo dan se vozio mojom ulicom. Našao je po telefonskom broju. 

Vrebao da me vidi u narandžastoj haljini, o kojoj sam mu pisala...


"Čekam te pred kapijom večeras u 22.00."


Restrikcije struje su i tada bile redovna zabava nas dokonih Srba, što svako malo moramo imati neko sranje za vratom, al’ stalno!? 
Nema mleka, kafe, benzina, struje, novaca... 
Sve pohvale tvorcu onog čuvenog, meni omiljenog beogradskog  grafita:
“Ko ovde ne poludi taj nije normalan?!” U  mojoj ulici te večeri nema struje. 
Futoški put na kome je ima je stotinjak metara daleko, sa njega malo svetla dopire.
Ja namontirana, u svom najboljem izdanju "ne preterano opušteno ali ni preterano elegantno", stojim i čekam...

Parkira se "golf" i iz njega izlazi visok, zgodan muškarac, prelepe crne kose koja blista na onoj svetlosti iz daljine. 
Ne vidim mu lice, još uvek.

Prilazi mi.

“Uf!” U sebi duboko zaječim!

Farmerice, kožna jakna, guza - možeš na njoj buvu ubiti! Videh je dok mi je otvarao vrata...

Pruža bombonjeru, srcoliku  i ruku! U onom mraku samo vidim prelep osmeh sa dva reda biserčića koji svetlucaju! Sedam u auto.

On vozi prema sada sve jačoj i jačoj svetlosti...

Ja ćutim spuštene glave i pogleda. Umirem od straha!!

Još me i drugarica natovarila kako ja nisam normalna, kako sa nepoznatim idem na piće, da joj se javim kada se vratim, jer ona umire od brige?!

“Mila, kuliraj bre, sve je ok, znam čoveka.”

Na Futošku izlazimo, stajemo na semaforu kod Vršačke.

Okrenem se i pogledam ga u lice.

"Mala, što ti ćutiš?" Toplo izgovara sa osmehom koji uliva poverenje.

Odgovaram da se plašim da će me prodati u belo roblje, a dete mi nikoga osim mene nema.

 "Pa, ne mogu te prodati dok ne vidim i procenim koliko vrediš, zar ne?!"

Tada ugledam njegovo lice. Pravilno, lepe kože razapete preko muških jagodica... Usne koje mame... Ogromne crne oči pune ulja od maslina, toplog pogleda.

I setim se odakle ga znam i poznajem!!

Pa, on je Princ! 
Onaj što sam ga u bajkama čitala, kao dete ga baš takvog zamišljala. 

Onaj što će jednoga dana i po mene doći i Bajku mi stvoriti! On je taj, baš taj i takav! Ta kosa, te oči, izgled, glas, maniri... Sve!!

“Kako sam ja jedna srećna žena  što sam upoznala svog Princa iz bajke!? Makar trajalo koliko ta kafa ili piće na koje idemo!”, mislim u sebi...

Nije trajalo sat, ni dva.
Više od godinu dana prijatnosti, uživanja, radosti, smeha...

Naših mejlova... Njegovih manje... Prezaposlen je, stalno u pokretu. Obaveza preko glave. Mojih priča pregršt u kojima mu vazda o ljubavi mojoj pričam.

Ali je moj svaki sekund koji sa mnom provede.

Samo je jedna osoba osim nas dvoje pročitala tu knjigu, prelepu priču o ljubavi prema mornaru Kortu Maltezeu koji je večito na moru, nikada na zemlji, nikada blizu...

Moja sestra Ljilja, moja divna, voljena sestra koja je moju prvu knjigu preživela, oplakala, smejala joj se, uživala u njoj, radovala se, nestrpljivo čekajuci nastavak.

Jer i ona je, kao sada ti, draga moja Megi čitala deo po deo, onako kako je nastajao...


Romani su trenuci koje hvatamo, a ne dugačke ni beskrajne priče.

Zato, pričekaj malo... budi kul, kako ti to umeš. Budi ti, budi Ommmmm... Ovo je priča samo za tebe, drugi mogu i ne moraju da je čitaju, neobavezujuća je za njih, jer...

Ti si me naterala da je ispričam.


PS. Megi, javila sam se tu noć drugarici da sam zdrav i živa, negde oko četiri ujutro.




photo credit: http://cortomaltese.com/