25.12.2013.god., u 18.00
Danas neće biti ništa što ne priliči današnjem velikom Svecu, naprotiv!
Već priča koja je baš u duhu praznika.
Krenem ja danas, pre faksa jedno pola sata, sa posla i odem u grad sa namerom da kupim novi laptop!
Što ne bi bilo neobično da se priča dešava u nekoj normalnoj, običnoj državi u kojoj ljudi znaju kako i od čega žive, nego u ovoj našoj jadnoj, napaćenoj Srbiji u kome onaj ko nije naučio veštinu zvanu "pravljenje dva dinara od jednog" može da se pozdravi sa životom, komotno, makar imao i platu od soma evra!
Jer i ta plata je malo ako ne znaš kako i na koji način da je potrošiš?! No, ne bih sada to predavanje iz ekonomije da vam držim!?
Ne bi to bilo, ponavljam, neobično da nije jedne činjenice koja celu priču pretvara u naučnu fantastiku, malog i zanemarivog detalja:
To da ja, u kući trenutno imam deset hiljada dinara koje čuvam za prazničnu trpezu i još nekih 5 soma, koje sam “dogurala” od plate. Ne računam, naravno onih 5 evra, papirnih što stoje u trpezariji na komodi, pod šustiklom.
Oni i nisu za trošenje, jer legenda kaže da nikada ne smeš kuću ostaviti bez dinara,u ovom slučaju evra, čvršći jem jer se onda pare neće kotiti!
Sedne gospođa u auto, parkira se u centru, nonšalanto zapali cigaretu... Usput se izljubi sa prolaznikom, poznanikom...Taman završim cigaretu.
Evo me kod ciljane lokacije, prodavnice laptopova koja bi kada im pogledate sajt, trebala da bude bar, mala sala “Parka”! Kad ono - dupe od radnje! Malo k'o moj špajz!
Prodavac, u praznoj radnji, sav nešto zadihan, oznojan i upurnjan...
A sedi i kulira, ništa ne radi...
Pitam ga da li ima taj, taj i taj?
Sa tim procesorom, tom i tom RAM memorijom i tastaturom koja mora biti savršena!
Znači, da na njoj mogu da napišem bar hiljadu priča, knjiga, čega god?!
“Imamo ovaj jedan. 47 'iljada!”, pokazuje mi.
Gledam ga, ok je! Pipam ga, mazim ne bih li ustanovila da li ćemo lepo živeti nas dvoje, da li ćemo se razumeti, podržavati i bodriti kao u svakom dobrom braku. Dopadne mi se!
Al' sve vreme mi radi kalkulator u glavi, računam, sabiram, oduzimam... Nikako plus, sve je u minusu!
Odmahnem tu misao iz glave:
“Treba mi laptop i tu predomišljanja nema!”
Nazovem svog stručnog konsultanta za pitanja hardvera i softvera, koga bi svaka studentkinja mojih nauka koja iole drži do sebe, trebala da ima.
Diktiram mu slova, brojeve...
On mumlja nešto, mrmlja, traži valjda po netu... Ja čekam.
"Uzimaj ga, taj je!"
Prodavac me upitno gleda.
"Znate, to je moj suprug... Bio je sprečen da dođe sa mnom, a znate... Bez njegovog saveta ne kupujem!"
A kalkulator i dalje besomučno vrti brojeve....
Pitam kakvi su uslovi prodaje, a već ih znam... Videla na netu da daju na 12 čekova, bez kamate. Računam, mogu to izneti, tu negde do 50 hiljada, pa na godinu... Može se, nekako.
Kad on će ti meni:
"Može keš, kartica ili na čekove, na 6 rata!"
Ja već u nesvesti, a kalkulator me ubija...
“Kako sada 6, piše 12 na sajtu?!” Već uzrujana.
“Gospođo, taj što vam je suprug odabrao, ide na 6 rata! Znate, taj je najbolji u celoj našoj radnji, a uz njega “gratis” dobijate i tablet, poklon kuće", zadihani će meni.
“Au, šta ću sada jadna mi majka?!” Sada se ja znojim.
On videvši da se ja nešto vagam, kopam po torbi, vadim čekovnu, plastike, kartice, izbacuje:
"Znate li da vam onda treba čak 12 čekova, jer znate 47 podeljeno na 6...
“Da, da... Znam, ništa vi ne brinite!”
Vadim ja 15 komada, ‘ladno! On pobeleo, kao da ga pljačkam!
Sada počinje cenkanje, kontam.
Ztražim stolicu da sednem i papir da pišem.
On u šoku, jer u tom malom prostoru čak ni on nema stolicu, nego neku gajbicu iza pulta.
“Nema stolice, žao mi je.”
“Pozdravi”, reko', “gazdu i kaži mu da uz 'naki sajt ide malo vazduha i stolica da mušterija može da sedne, treba sve ovo ispisati.”
Daje mi papir, Pišem, množim, delim... On sve kucka prstima po onom pultu.
“Treba mi i torbu za njega. Ovu što imam baš ne volim, ružna je!"
Diže on obrve, kao da sam ja sa kruške pala, pa sada došla da trošim novce koje nemam?!
Donosi i torbu, ja pišem dalje.
Predložim mu jednu opciju. On odbija!
“Ne može tako, nego mora prva rata odma’, a druga sada?! Samo tako i nikako!”, podjebavam ga.
- Ne može prvo keš ili kartica, nego prvo da ispišem čekove, pa da on utvrdi da su svi ispravni i da su datumi pod konac, da je sve cakum-pakum.
“Slušaj sine, ja sam ih milione ispisala dok se ti nisi ni rodio i nikada nisam pogrešila, ni jednom!”
On se kiselo smeška.
Ispišem mu čekove, napravim specifikaciju na papiru, da mu sve bude jasno! Gurnem mu ga pod nos. On ne mož’ da veruje!
“Sada sa ove plastike ovo, sa ove ono! Dam ti keša 5 soma.” Ne smem sve da spizdim.
Sve mu to pišem, a već lepo sve stavke sabrala, odbila keš i dve plastike i podvukla mu rezu za čekove. Raširio one okice, sav u čudu, ozaren! Sve to ja pišem, pre nego on otkuca na kompu, u čudu je.
Nateram ga da se sagne u taj papir i štikliram mu redom sve stavke.
“E, sada ćeš ti da vidiš. I supruga moga i Boga tvoga! Još ćeš i ti da me zajebavaš!“
Overi mi garanciju, spakuje sve u kesu, isprati me do vrata.Zapalim cigaretu, odmahnem glavom i odem.
Posle toga sam na faksu.
Okupirana, ne razmišljah o tom svom delu, današnjem, Božićnom!
Tek sada, kada se vratih u kancelariju, setih se svoga čina. Kalkulator me od tada ubija.
Ponos od čoveka napravi čudo. Svako normalan bi se osmehnuo, klimnuo i otišao, ali ne ja.
“Ma ti ćeš meni mog supruga da prozivaš, derle jedno?! Ti ćeš meni ironično: "Pa taj vam je suprug odabrao?!” Mamicu ti tvoju, sada ćeš da vidiš da ću baš da kupim taj, ma šta tebe bole ko mi ga je odabrao...A ni stolicu nemaš!“
Onaj zanat, možda inat je u pitanju?
Teranje ga onima što baš rešili da nas nateraju da kao sužnji živimo? Onima što mi svaki dan u procentima inflacije, sa ekrana televizora, lagarije neke prodaju? Baš su se zainatili da samo oni dobro i udobno žive, da se raspored “Ko kmet, a ko gospodar” dosledno poštuje?!
“E, neće moći! Ni jedan dan u godini, a taman posla na ovaj sveti dan, za koji prvi od malena znam da postoji i da se slavi? Mora moja zadnja biti! U inat vama ću preživeti!”
Nadam se da će me Bog pogledati, da ću sve te čekove otplatiti...
Da, sreća! Imam “crni” pos’o...
Draga moja Snežana, srećan ti Božić!
Нема коментара:
Постави коментар