Dobošar

Prva priča za moj blog.

Ne... Ovo, u stvari nije Prva priča!

Nije Prva ni ona „prva“, što sam je napisala na Fejsu, pre nepunih dva meseca, negde par dana pre Dana Republike, onog lepog i ponosnog praznika koji smo mi Jugosloveni slavili, u nekoj fb grupi isto tako ponosnog imena „I love PIO“, što u prevodu na naš, srpski jezik znači „Ja volim Penzijsko-Invalidsko osiguranje."

Naime, svi članovi te grupe, osim mene koja ni ne zna da tako nešto i postoji na Fejsu, znaju da su članovi  jer su okoreli Fejseri koji tu otpadaju danima i noćima, ubadajući se u googlove mape gde god da se zadese, pa se to onda deli na neke ogromne cifre broja prijatelja!!

I tako ceo svet zna da su oni, upravo sada, u koloni snenih automobila,  prespavali na auto-putu između Pešte i Beča, koja je nastala kao posledica saobraćajnog zastoja, i to u naručju jedne zgodne, jedre i nabujale Mađarice!! Red je da se tako nešto objavi svima.

Mislim... To dobošarenje mi je uvek bilo nešto glupo.

A i onaj naš seoski dobošar nije bio ni nalik nekome čiji će unuci, potpomognuti ovom ludačkom tehnologijom, napraviti savršenu verziju te profesije koja je vrlo nepravedno zapostavljena na našim prostorima dugo bila...Taman pomislih – gotovo, nikada više pravog dobošara, kad ono, eto ga Fejs!

Deda mu, taj naš dobošar seoski, Todor čini mi se,  bio je lik koji je tu cenjeni profesiju, svojim držanjem u mojim očima i obezvredio!!

Brate, večito polu-pijan, pa mu ona sivkasto-zelenkasta uniforma nakrivo stoji i ona kapa mu se naherila, on sav neobrijan, musav...Bože me sačuvaj?!

Ja idem u zabavište, crvene cipele sa mesinganom kopčom, crvena mala tašnica u kojoj stoji sendvič neidentifikove sadržine, jer paštete i salama u našem selu bilo nije ili ih bar ja nikada nisam svojim očima  videla!! Verovatno  ’leba, masti, paprike i soli medju dve kriške smeštenim...

Todor na ćošku nešto javlja!

Udara on u onaj svoj, isto kao i on sam, prljavi i zapušteni doboš, sa dve, kao mišijim zubima izjedene, drvene palice, a pošto je pripit, vidim leđima se na ćošak naslonio, ta dva drvca u njegovim koščatim rukama, više se međusobno sudaraju i u vazduhu kuckaju, nego što po onoj  muzgavoj, razapetoj koži tela mu, išta lupaju!!

Viče on, sriče, gotovo recituje nešto o vakcinaciji krava protiv neznamčega, više pijano zapeva... I da se sutra košnice sklanjaju jer će Ratno Vojno Vaduhoplovstvo  zaprašivati protiv demokratije, džez muzike, hipi-pokreta, seksualne revolucije. Te se mole poštovani Drugovi da svoje košnice, sa maticama koje treba još generacije pčela radilica da izrode, sklone na vreme i na bezbedna mesta!

A sastanak u Mesnom komitetu je sutra u 2! Da vidimo ko je i kako zaprašen?!

Ja ga gledam, slušam i mislim se „Bože, na šta on liči!? A i jadni ovi što ih on takav predstavlja!!“

Dobošar nam je sav kriv i naheren. A leluja se kao „šibljika na vetru“, što je rečenica, iz  male tanke, od par listova sačinjene knjige,  „Pače Žućko“, koju sam ja prvu u svom životu pročitala!

Prvo su mi je čitali drugi...Mama ili moja sestra Vera...Ona prva ređe, o svome jadu zabavljena, ali Vera, često. I kada sam je dovoljan broj puta čula, zapamtila gde Verica stranicu okreće, na kom slogu će zastati da bi liznula jagodicu i premestila me na sledeći slog priče o pačetu, samo sam jedan dan sama, ne čekajući nikoga, svoju knjigicu - ljubimicu u ruke uzela, prvu stranu okrenula i počela da je listam...

I ja, kao-bajagi, čitam. Znam svaku reč, svaki zarez i tačku... Gde ću glas podići a gde ga spustiti i tako pače kroz nevolje voditi... Ide ono, bori se, pada, ustaje... I dodjem do mesta kada ono iz hladne vode iskobeljano, stoji i trese se kao „šibljika na vetru“, i stanem tu na "Š". Zaustavim glas, zagledam se i prepoznajem slovo, baš ovo isto, latinično "Š", koje samo liči na tu šibljiku koja se trese, ozebla i promrzla. Moje prvo naučeno slovo!

Naravno "I" sam odmah znala, "B" jasno, kao zaobljeno bure...

I posle je sve samo od sebe išlo. Slova su se samo jedna na druge naslanjala. Postadoh pismena.

Tako sam sebe zauvek na dve stvari proklela. Zbog tog "Š", prvog slova naučenog, ceo život sve naopako i obrnuto radim! Latinicu prvu, umesto k’o sav svet ćirilicu, naučim. Umesto da sam brucoš, ja sa osamnaest u Penzijskom i invalidskom osiguranju  počinjem da radim?! Sad,  kada još malo u penziju da idem, student sam III godine, redovan po Bolonji, na budžetu se školujem?! Kuću pravila od krova, novine od čitulja načinjem...

Kažem vam, ceo život sve naopako,  natraške... Što bi rekli z'guza, da ’prostite!

Evo i ovo pisanje sada je natraške. Jer ja pišem, kao-bajagi, prvu priču za moj  blog, samo moje parče ovog divnog, zamamnog i zavodljivog virtualnog, kolača, moj deo Svemira, Zemlje, Sunčevog sistema...

A nije ona prva, ma kakvi?! Skoro pa zadnja. Jer ja sam ih na mojoj grupi na Fejsu već stotinu ispričala. Ne znam tačno, nisam ih brojala.

Mojim prijateljima, poznanicima, komšinicama, drugaricama iz prvog razreda,  kolegama sa posla, nekim bivšim i budućim ljubavnicima, ljudima divnim koje sam tamo slučajno, u prolazu srela i otkrila...

Pišem ja njima od tog prvog novembarskog dana mog na Fejsu, jer one dolaske međ' tu bandu pre toga, ne računam. Da, uredno ja profil imam, otvoren k’o što Bog zapoveda, još od kako je to u modu ušlo, ali sam do toga dana na njemu par puta svega bila, nešto procunjala, pogledala...

Stara sam ja kuka na netu, pa mi nešto nije do toga, sita sam ga već! A kažem vam, do te dobošarske profesije još od Todora ne držim. Ali, Sudbina je to sve drugačije htela.

A uverićete se vrlo brzo, kako priča bude odmicala, da je ta moja saputnica vrlo zajebana i svakakve mi je zamke već mnogo puta postavljala. Uvek mora biti kako ona hoće!

Ja bih levo, ona neće – 'oće desno! Ja bih nove cipela, ona hoće žuljeve! Ja bih na fakultet k’o svi moji, ne - ona hoće da me zaposli!

Tako ona mene muštra i tako me taj dan, bi neka sreda, natera neki Đavo, ljubavnik njen,  da se ulogujem na Fejs.

Kao da sam jednom videla da me moj kolega Inje u tu grupu, neku, ubacio...

O razlozima koji su tom mom činu predhodili ne bih mnogo, zamorno je i dosadno.

Naime...

Bio neki sastanak Sindikata kod nas na poslu, u tom, članovima grupe voljenom Fondu PIO, na kome ja  poludim na ove moje Zombije, kojima do mozga ništa osim plate ne dopire, rešim da preko Dobošara objavim da mi ih je već pun kufer i da je kranje vreme došlo da im se ja malo mame...

Da ne lajem bolje! I počnem ja da pišem objave o toj mojoj, voljenoj kući, Penzijskom Fondu...

Kući u kojoj sam odrasla, naučila sve što u životu znam i umem, u njoj se gradila, padala pa se ponovo krpila, stasavala i na nevolje navikavala. Pišem im priče o svemu što znam,  Zombijima mojim objašnjavam kako se kuća čuva i spašava, ali džabe sve, ne daju oni pet para na sve to!

Htela sam ja, luda i budalasta k’o što me Bog napravi i predsednik Sindikata da budem, pa da se za njih svojim zdravljem i pameću borim?! Bože, budale?! Ma, čuda čitava!! Na sreću moju, kako će se kasnije pokazati, sve to ode u tri majčine, sada već toliko daleko i zaboravljeno onim što mi je drugarica Sudbina dalje zakuvala, kao da je pre dve godine bilo, a ne meseca dva...

Rešim ja, novopečena dobošarka,  da napravim svoju tajnu grupu,  jer mi se sve to dobošarenje osladilo, svidja se meni da ja pišem, idu meni te reči od ruke, igram se ja ko lastiša, lepo i lako.

A i ja tu vladam, a ne ova moja životna prokletnica, koje me samo čepa i gazi.

"Ovo je moje, ovde ja radim šta ja hoću", a sada neka ona čuči negde u čošku i nemo, bez reči, mene na sceni gleda. E, dosta je i njena zadnja bila!

Na sve to, još od pačeta Žučka i Todora dobošara,  ja bih sve nekako pisala...

Pisanje je moja prva velika ljubav, za koju ćete vremenom saznati, da je najvažnija reč u mom životu i da je redosled i gustina ljubavi u njemu u svim njenim mogućim pojavnim oblicima, ono o čemu ćete stalno od mene slušati!

I tamo na Fejsu,  posadim prvo drvo Hrast, Dobro Drvo! Dovučem u njegov hlad ljude prepune tople i mile energije, ljubavi i podrške, obećam im da ćemo tamo mira imati, samo slamku grickati, i lenjo pod krošnjom, dremkati... Krenem da im pričam neke priče, tako... Svašta od ponešto!

Oni mare da čitaju, ja uživam da pišem...

Svima dobro!! Muzika se sluša, žurke se prave, smejemo se da plačemo, jedni drugima se jadamo... 

Moji ti se članovi razbaškarili, koketuju, udvaraju se lajkovima i osmesima, noću dok mene nema miluju se po inboksima... Uh, dobro je, samo neka ljubavi ima.

Uživancija jedna!!

A kažem vam, niti je ovo, niti ono tamo na Fejsu, moje prvo posadjeno pisanije.

Prvo je davno, pre skoro trinaest godina bilo... Tada sam pisala svoju prvu web priču.

Davno, kada nisi mogao svoj deo ovog sveta da imaš i da samo ti po njemu škrabaš, doteruješ ga, slikaš i u njega se useljavaš. Samo si tada u mejlovima mogao sebe da pišeš i tvoje reči nigde osim na tvom srcu, odštampanom papiru il' inboksu nisu ostajale, kao ove koje sada pišem. 

Ove, koje mogu ovde večno da ostanu, mnogo iza mene, da žive kada ja prah budem i da ih unuci moji sa svojom decom čitaju i u pričama lude baka-Sneže, uživaju.

Drugo na šta sam sebe proklela je latinica. Bez nje ne mogu. Ova što je sada pišem, prva naučena, a zaboravljena... Mučim se ja ovde kao Isus. Jer kucati ova slova ne umem i ne znam?! Ja sam na netu pisala kada izbora nije bilo, kada na tool-baru u dnu ekrana, koliko se sećam, ništa o jezicima i slovima ni pisalo nije. Samo je engleski jezik u utrobi kompa smešten bio! Bez mog prvog, Š! Bez Č, Ć i Ž!

Krenem ja večeras ovo da kucam. Mislim, šta sada da radim?!

"Snežana, vreme ti je da se upristojiš, da počneš lepo ko čovek da pišeš, da ceo svet koji tvoj jezik govori nema zabune oko „šišanja“,  „šatiranja“  i sličnih srpsko-jezičnih,  simpatičnih na seks aluzija i dvosmislica!"

I reših večeras, svečano, na pravoslavnu novu 2014. godinu, da se svome prvom pismu vratim i naučim ga ponovo,  u čast moju i svih ljubavi mojih! Šta ću dalje, ne znam?

*Nikako ne mogu upitnik da ubodem*

Kako ću vam sada priče ispod drveta iskopati, pa ih ovde nizati...

Da li ću ih na ovo pismo prekucavati? Ništa ne znam i ne obećavam jer tu opet ova moja žezlo vadi i gospodari. Kako ona odluči...

photo credit:  www.crnps.org.rs