28.01.2014.

Fjodor




15.12.2013. godine

Čovek koji je ispričao i na svetlo dana izneo, neke od najjačih likova koje poznajem.

Ponekad se osećam kao neki od njih, kao da u mučnoj i nerazumljivoj mi knjizi, po ivicama stranica hodam.
Raskoljnikov, koji iz pobune i revolta protiv društva, tone sve dublje, povlačeći jedan za drugim pogrešne poteze, tako krojeći svoju užasnu sudbinu, vođen i vezan sopstvenom grižom savesti, etikom, poštovanjem...

Karamazov Mitja, Dimitrije! Kakav lik!? Mita bekrija, onaj što ga Vasilija milo peva, u pesmi koju uvek, teškim suzama i novcem plaćam!
Kao da je ceo život moj u te reči, tužne i ljubavne, stao...


Otac mu je slabić, preziremo oboje svako svoga, mrzeći taj gen koga se gadimo, a dobismo ga ni krivi ni dužni.

Tu "karamazovštinu" očevu što nam kroz vene kola, moja topla i mila majka, u korenu saseca i guši osmesima i mirisima svojim! Majku svoju, Mitja moj, duša moja mila namučena i nikad ljubavlju zadovoljna, nema, pa samo ta nečista krv njime vlada i na robiju ga tera...

Nekada, kada dođu teški, tromi i uspavani, moji crni i slabi dani.. Osetim da ta mračna plima iz dna stomaka mog počinje u dušu, gore, da navire i da mojim zdravim umom vlada, tada se Mitje moga setim...

Kao on bih u kafanu samo išla i sa Ciganima pare delila, ne bil' nekako oca svoga u sebi zatrla!


Knez Miškin, od epilepsije, Božijim prstom načinjene rane, bolestan! Dečija je  duša, otvoren i mio... Svima prašta i veruje ljudima isto kao bogovima!
Oni ga, zli, idiotom nazvaše i tako njemu a ne sebi, mesto u svetu ljudi, od krvi, mesa i reči sačinjenih, obezbediše!

I u moj ga, njime još bogatiji,  život dovedoše!



“Biram da budem čovek…
Da oprostim, da zaboravim loše a zapamtim lep gest.
Da priznam kada pogrešim i kažem onu najtežu reč “Izvini”. Osećam se bolje kao čovek, zbog ponekog dobrog dela i lepe reči, čak i ako mi suprotna strana ne uzvrati. Nema veze, lepše je ovako…
Divan je osećaj kada legneš noću u krevet i lako zaspiš, jer nema tamnih utvara da te progone zbog zlih dela. Čista savest je od neprocenjive vrednosti.”


F.M. Dostojevski