28.02.2014.

Kad muški "ne mogu"




27.12.2013.g. u 00.44









Kaže Ona pre neko veče nešto o muškarcima i senzualnosti i tu me caknu, pravo u prednji desni čeoni režanj jer ne volim kada neko napada muškarce!
Ne volim ja ni da žene neko napada i to me jede, ali na muškarce sam posebno osetljiva, jer su oni moji dragi i mili, uvek dečaci u duši ma koliko godina imali, retko i teško lažu, lepom rečju sve od njih možeš dobiti, samo im nemoj jahati po glavi i sve ok!!
Super su, nosiće ti teške torbe, paziće te, maziti, seći ti šniclu u tvom tanjiru ako je malo tvrđa, da se ti ne mučiš, ići će ispred tebe prema izlazu iz kafića i razmicati stolice da ti imaš gde da prođeš, otvoriti ti vrata, pustiti te napred i zatim zaštitnički, tebi iza leđa, izaći za tobom.
Paziti gde parkiraju, nikako nasuti kamen kao na onom parkingu levo, na početku Železničke jer znaju da imaš visoke, skupe potpetice i da ti treba staklo pod nogama.
Idu na pijacu, pa ti kupe ljubičice ili neki buketić, sete se da voliš čokoladu pa ti samo u trku svrate pred kapiju, kroz prozor pruže čokoladu, cmok i odjure dalje;
Raduju se kao deca kada im napraviš kolač ili bilo šta što vole da jedu, zahvalni su kao gladni kučići, umiljati i slatki...
Ali nikako ne vole da ih pitaš ono glupo pitanje: „Da li me voliš?“ i još više puta na dan?!
Da sam muško, sreća pa nisam,  tukla bi nas za to!

„Ama, mani me ženo imam druga posla i drugih briga, baš je meni do ljubavi i tih sranja?! Akcije na berzi padaju, „Partizan“ gubi već treći put, stranka mi pukla na izborima, neki dan mi na basketu izgubili od nekih klinaca, ubili nas, na poslu imam sto problema, ne mogu da nađem četkice da ti mikser popravim... Muka preko glave a ti me pitaš dal’ te volim?!“

Zaista ne znam zašto žene misle da naši muški nisu u redu?! Oni prosto žive u svom, biološki potpuno različitom svetu od našeg. Nisu oni za to krivi, to je tako namešteno i to je to!!

Ništa se tu ne može.

Mi estrogen - oni testosteron! Mi trudne - oni idu u vojsku (ili su bar naši išli)! Mi menstruaciju -  oni brijanje! Posle počnemo i mi brijanje ali oni beže sa dlakama u nosu i ušima. Da ne pričam da ćelave, dok mi postajemo sve dlakavije i to tamo gde ne treba!? Mrtva je tu trka kome je teže i gore?! Ne bih se ja kladila da mi, žene, vodimo?!
A uz sve to ih najstrašnije zeza činjenica da imaju genetski nasleđenu u sebi tu priču, kako su ženu napravili od njegovog rebra, što znači „njegova si i ničija“, tu je on što bi rekli Ličani „zapiš’o grmčić“, njegova teritorija!  Slušam ja ceo život tu žensku priču o muškoj dominaciji, o prednostima života u toj lovačkoj, muževnijoj koži. Uz kafe ili bez njih, milione etiketa nalepiše sve moje žene muškome rodu!?
Ja samo ćutim. Jer ako nešto samo progovorim u odbranu miljenika mojih:

„Evo je Medanka! Ona je uvek na muškoj strani!“

Koliko god se ja trudila da budem nepristrasna ili objektivna, ne vredi?! Ne daju one meni za pravo!
A ja bih da im svima doviknem i objasnim da nema „strana“, da smo takvi, različiti samo za ljubav stvoreni! Da se savršeno, zapravo, uklapamo!!

Od usana, jezika, kao školjka biserna uklopljenih prepona do njegove šake koja uvek našim grudima paše! Mi soprane i altove, oni tenore, baritone i basove, pevaju! I samo tako savršeni sklad i harmoniju glasova dobijamo!  Da samo na neviđeno potpišemo da se tih različitih krajeva niti što nas vežu i na čijim krajevim stojimo, odričemo! Da na istu stranu, večitog i zauvek pomirenja i prijateljstva, stanemo i sve lepo među nama različitima, napred poguramo! Zajedno, kao dobri drugovi...

Ono što me najviše rastužuje u celoj priči je da im se ono najbolnije, desi:  Ožene se, naprave decu... Žene, koje postanu njihovih sinova Majke,  napuste ih, u dečiju sobu se presele, a ovi jadničci, dečaci u srcu i duši, ostanu sami.
Žigosani kao seme za rasplod i kvalitetan genetski materijal koji je poslužio svrsi, obavio svoje i sada do viđenja!
Tu priču sam čula od mnogo muškaraca, drugara il' poznanika,  koji su je tako tužno i setno pričali da su me na plač terali. Da ne verujete?! Oni isto kao i mi žene, sa suzama ili bez, boluju i tuguju?!
I tako... Godinama spavajući u praznom krevetu, zapnu negde i završe u naručju neke druge žene, pa se celo selo diže na noge da mu jebu mamu kurvanjsku:

„Onako dobru ženu varati, divna majka, požrtvovana, domaćica, vredna! A on, đubre jedno tako vraća?!“

O njemu, kurvaru, niko ne misli!? Kako je njemu, da l’ njega nešto muči i mori i da li je prazan krevet, mnogo hladniji od onoga koji deliš?!

A Ona neko veče njihovu, slabo razvijenu senzualnost, pomenu?

I te kako je imaju, životom tvrdim! Samo treba je malo zalivati, nekada prehraniti nekim đubrivom, da bolje raste i cveta, a ne samo ići za njima, zvocati im i nemoguće od njih tražiti?! I sve protivno njihovoj biologiji?! Znaju oni biti mazni i podatni kao pamuk, ali malo ih „nađite“, malo istražujte gde i šta vole, nekada i njima ispričajte priču pred spavanje ili im nešto tiho otpevušite...
Pa i oni su nečija deca! Malo nekada uđite u njihovu glavu, kožu, telo...
Pokušajte da zamislite sebe sa tako teškim zadacima koji su pred njih stavljeni i oni se tu moraju dokazati, biti sposobni da zarade, da pomognu u kući, da brinu i razvoze decu po plivanjima i baletima, a da sve vreme ne prevagnu na stranu „papučića“, jer će ih onda celo društvo sa piva posle tekme, razbiti od zajebancije!!

Nas, uveče, kada vreme za dodire dođe, može od dece da boli glava, ali teško njima ako samo jednom „ne mogu“?!  Kao da oni ni glavu, ni decu nemaju?!

Senzualni su muški, čak i od nas više... Sve najlepše slike, muziku i stihove dali su muškarci, ženoljupci. Čak u veku koji smo predhodno prošli, kada su žene mogle da se iskažu kroz iste umetnosti, ali nije im se dalo da to porade tako dobro kao ovi, muški!

Nikada ni jedna žena na može da pati i pije kao Toma Zdravković, da „otplače“ pesmu kao Rakić, da bude široka, topla kao Selimović...

Žene možda češće, ali muško intenzivnije boli!


Steva Aleksić, Muški akt
photo credit: http://www.muzejzrenjanin.org.rs/