06.05.2015.

U raljama bloga


Zaista se nekada zapitam šta mi je sve ovo trebalo?! Mislim, ovo blogovanje i pisanje!

Sve je to super i lepo, jer pisanje je moja velika ljubav i u njemu istinski, i od srca, uživam! Pričanje tih mojih, svakojakih pričica, donosi mi rasterećenje od problema, čini dane zanimljivijim i ispunjenijim, i uopšte, ovom mom, već uveliko praznom socijalnom životu, daje svrhu, obogaćuje ga i boji nekim lepšim, vedrijim bojama.

Uvek sam bila stroga pri odabiru ljudi sa kojima provodim vreme. Ne zato što sam arogantna ili umišljena kučka, nego prosto, svaki sekund mog života previše mi je dragocen da bih ga zalud, na pogrešne ljude, trošila! Istinski sam čovekoljubac i baš zato sa ne-čovecima ne volim posla da imam. Kada volim ljude, maksimalno se dajem, očekujući da za uzvrat dobijem bar delić toga što nudim. Pošteno?

Brate dragi! Ako sam ja u stanju da te u mojoj kući, više puta ugostim, ljubazno te dočekam i ispratim, čak ti i rođendanski kolač napravim zato što ti je majka pokojna, a ti si neženja, mnogo li je da očekujem da ćeš doći po mene svojim autom i odvesti me do grada, do autobuske stanice?! Da bi moj auto ostavila u dvorištu kuće dok sam na putu.

„E, jebi ga... Ne mogu!“ (Iako je radno vreme od 8.00, on voli da je u 7.00 tamo...)

Vidi, brale! Popišam ti se na drugarstvo! Doviđenja smo!

Sada sam, potpomognuta starošću (Ili onom infekcijom mozga?), postala još gora i zajebanija. Ranije sam tolerisala dva, tri propusta... Progutam knedlu. Prećutim. Pravim se luda i naivna. Par žutih, pa tek onda crveni!
Ti me lažeš i mažeš sestro, a ja, kao-bajagi, ne vidim koje mi se govno iza brega valja?! Pa, nismo deca?!

Moj društveni život, zbog tih mojih urođenih anomalija, nikada nije bio nešto preterano bogat! Ali, ovo danas je dno-dna! Em sam postala potpuno netolerantna na sve ljude koji nemaju u sebi nikakvog kvalitetnog sadržaja, em sam otkrila da je pisanje mnogo lepše trošenje slobodnog vremena od vođenja besmislenih dijaloga!

Međutim, blogeraj (Ne štrikeraj, blogeraj!), za razliku od onog usamljeničkog, nanekomdivnomrasjkomostrvu, pisanja, koje je za mene vrhunac spisateljskog luksuza, predstavlja svojevrsni vid kuluka! Jer umesto slike: Ustajem rano ujutro. Dok mi ne provri voda za kafu, zamesim hleb od bar tri vrste brašna, sa semenkama. Čim se taj omamljujući miris iz rerne počne širiti, otvorim širom balkon-vrata što gledaju na morsku pučinu, udahnem duboko so i smolu čempresa, srknem gutljaj kafe i sednem da pišem. Prepuštena samo suncu, tihoj muzici sa gramofona, sa toliko kristalno čistim mislima da su jedino maštanju namenjene. Ni sa čim ometena, osim zvukom jutarnjih zrikavaca i večernjih, zapenušanih talasa... Zaboravljena od poslova, gužve u saobraćaju, interneta, neplaćenog parkinga i alavih inkasanata! Milina jedna! Odsečena od ostatka sveta...

Slika 2. je potpuno drugačija.

Sve je dobro dok smo „Word“ i ja jedan na jedan. Iz harda ide neka muzikica čiji ritmovi pomažu mojim prstima. Reči se nižu... Ponekad sam nasmejana, nekada uplakana. Ali uvek zadovoljna. I ne bih ja nigde iz mog laptopa mrdala, samo bi se u njega mirno i spokojno ušuškala. No, ne lezi vraže?! Čim se priča u post na blogu pretvori, sledi bivstvovanje na društvenim mrežama. *Sreća, zovu ih i socijalne, pa to koliko-toliko popunjava tu prazninu moga života.*

Što je sasvim normalno i očekuje se od nekoga ko iole drži do sebe i svojih čitalaca. Prva ja ne volim blogere, ma koliko oni dobro i sjajno pisali, koji se ne udostoje da mi odgovore na komentar bilo na njihovom blogu, ili nekoj od mreža gde sam naletela na njihovu objavu ili post. I prema njima sam netolerantna, teško da ću im ponovo u goste doći. Ako te mrzi da se baviš interaktivnim medijem, ili si aljkav i nemaran prema drugima ne poštujući njihovo vreme posvećeno tvojim rukotvorinama, onda zaradi veliku lovu, pa idi u onu sliku 1! Ne tražim poeme i eseje, „hvala“ je sasvim dovoljno. Tek da znam da si me registrovao!

Čekajte! Još nismo stigli do kuluka! Vreme koje posvetite svojim čitaocima, prijateljima, istinskim ljubiteljima pisanja i pisane reči, virtualnim poznanicima, drugarima ili istomišljenicima još uvek spada u zadovoljstva blogovanja! Čitate dobre priče, pametne savete, strastvene stihove... Stičete dragocene ljude koji vam često pružaju neočekivanu podršku ili utehu. Smejete se i ćaskate po inboksima ili komentarima, ostavljajući srca i stikere!

Ali, malo-malo, pa se kao danas, nešto iznerviram i uzrujam! Saznam stvari koje ne želim da znam!

Tile je umro pre 35 godina. Vesti, rekoh više puta, još od devedesetih prošlog veka, ne gledam, uredno se na svim popisima stanovništva izjašnjavajući kao Jugoslovenka, pojma nemajući, do danas, da je to sramotna i za osudu prikladna, činjenica. Još prošle godine u ovo doba sam nešto naslutila, ali ovih dana sam se definitivno uverila da smo mi, stanovnici te nestale države, nepoželjna kategorija! 

Svi ovi ostali, što su ćurak promenili, međusobno se glođu i podjebavaju, ali su svi složni u jednom – Opleti pljuvanje po Titu i svemu što je jugoslovensko! Nas svi podjednako praše, bez obzira na nacionalno ili versko opredeljenje, novostvorenu državu čiji su lojalni građani, jezik kojim govore ili valutu kojom plaćaju! U anti-jugoslovenstvu se svi lepo slažu i to je ono što ih i pored međusobno prolivane krvi, ujedinjuje i povezuje! Četnici, domobrani, ljotićevci, ustaše i crnokošuljaši - Svi zajedno u borbi protiv ostataka Juge i komunizma koji im je, bar tako kažu, jebo majku i sve probleme koje danas imaju im napravio!

Kažem vam, blogeraj je kuluk! Da nije bloga, odnosno moje obavezne prisutnosti, možda nikada ne bih gledala objave nekih ljudi za koje znam da su, i te kako, mnogo više od mene, uživali u blagodetima komunizma! Zidali kuće na sprat, dobijali velike društvene stanove koje su kasnije otkupljivali za neke sitne novce i bili vlasnici crvenih knjižica sa zlatno graviranom petokrakom, srpom i čekićem. Znam ih kada su Jugosloveni bili, a sada mi tu nešto seru!

Kao što rekoh danas u komentaru...

Samo odabrani mogu imati domovinu koju je neko obrisao sa karte, a oni je se nisu odrekli! Naprotiv, i dalje su ponosni što su se baš u njoj, posebnoj i drugačijoj od svih drugih, rasli i rodili!


PS. Ovim putem pozivam neke ozbiljne i jake programere da napravimo novu društvenu mrežu „Blogbook“®, namenjenu isključivo blogerima i promovisanju lepe reči i svih ostalih vidova umetnosti! Bez politike i ovih, već otrcanih, tema. Nemo’ da mi neko ukrade ideju, zato je odmah, sada, zaštićujem svim mogućim autorskim pravima! Za eventualnu zloupotrebu gornjeg imena, imam pravo pokrenuti spor pred Sudom u Novom Sadu i tako doći do novca koji mi je potreban da bih naslikala onu sliku!

Sliku br.1