Ljubičaste oči

www.banksy.co.uk

25.12.2013 godine, 10.00


http://youtu.be/N-uyWAe0NhQ







Osvrt na Draganin komentar koji mora ovde u priču,  ne dole!  Tamo nestane i zagubi se...

Ići će te priče moje, osećam ih, sve lakše mi izlaze, sve mi manje treba da me "krene"!

Čim nađem malo daha i vremena,  sednem i počnem, misleći kako nemam pojma šta bih pisala. 

I onda se setim neke reči koju ste rekli, nečega što me odjednom razbudi i to samo krene. 

Vidiš, odvede to mene kojekuda, sve mislim zalutaću, neću znati gde treba da se vratim jer ja ne stajem dok kucam i ne vraćam se unazad da se podsetim ili potvrdim...


 I to je onda muka jer se bojim! 
“Odoh ja!”  k’o na onom mom plavom bicikliću i neću znati put nazad  do onoga od čega sam počela. 

Tako sva zastrašena, tek sutradan ili posle sata... Otvorim,  pročitam, ispravim po koju pravopisnu.
Vidim da je sve na svome mestu, da su se moja vrludanja koja liče na haos, opet nekako volšebno vratila u red i sklad. 

A mislila sam do skora, da to nikada neću uspeti! Nemoguće je, neostvarivo i preteško za mene.
Oduvek ja o sebi pogrešno mislim!!

U obzir samo uzmi činjenicu da do osamnaeste nisam znala kakvu boju očiju imam?!


Živim do tada,ubeđena da su smeđe!

Dok jedno jutro na autobuskoj stanici...
Čekam bus za Palanku, idem u školu. Nailazi Rale, naš seoski šmeker...
Već u tridesetima, visok, crne kao konjska griva, kose. Likom nekog Asteka ili Inke, nikako Srbina nit’ Slovena!!

Stane pored mene, poželi mi dobro jutro!
 „Mala, znaš da imaš prelepe ljubičaste oči!? Možda su i tamno plave ili zelene?! Ne! Ljubičasto je ipak njihova boja!“



Njega sam se plašila, oduvek!
Kao mala devojčica, viđala sam ga sa terase naše kuhinje koja gleda na ulicu, kako često prolazi.

Kod svojih drugara u Proletersku ide!
“Najlepšu” ulicu u Baču! Koja uopšte nije neka naročita ulica, naprotiv. Sasvim obična i neupadljiva.
Ali je ulica u kojoj su živeli svi “viđeniji” momci našeg sela!  Muzičari, gitariste, pevači... Ulica koja je uvek od zabave vrila! Vazda se u njoj nešto dešava!!


Rale, žustro korača...  Na njemu je jelensko-kožna jakna sa resama, kožni  šešir  iznad te crne grive do ramena i ogromnih crnih očiju sa gustim trepavicama.  Sav je taman, zagasite kože... Indijanac, kažem vam!! 
Koliko god mi je strašan, toliko je i zanimljiv!
Ja ga radoznalim pogledom, kroz prozorsko staklo,  pratim sve dok mu ne izmakne...

“Bože, pogledaj ovoga!! Ovaj nije naš! Kako jezivo izgleda, koji god da je?!“ 

Kasnije, već kada sam devojčurak bila, saznala ko je.

Viđala ga leti kada bi dolazio na odmore iz Švajcarske u kojoj je radio. 
„B” viza!!
Znači devet  meseci je tamo, a ostatak mora provesti u domovini!
Za razliku od  gastarbajterskog  sna,  „C” vize, kojom ste građanin “prvog” reda, doduše bez prava glasa, ali ste označeni kao dovoljno kulturni, pouzdani i vredni da bi bili građanin te prelepe zemlje!

Moj prvi kontakt sa njim dešava se tog ranog  jutra na peronu autobuske stanice kada škrto prolećno sunce, pravi taj tada,  ljubičasti sjaj u mom oku. 

Mislim da ga danas više nema! 

Očito je količina lepote oka u obrnutoj srazmeri sa količinom mudrosti i iskustva koja stičete tokom ovog putovanja od rođenja do smrti. Sijalice vam se svaki dan sve više pale, ali vam se oči polako gase! 

Sva sam  zbunjena! Sram me, saginjem glavu, sklanjam pogled...

 “Ma šta on tu meni priča, kakve bre, ljubičaste oči?!“



Ali,  zagolicana njegovom rečju jer nije svejedno tinejdžerki dobiti kompliment od jednog takvog „proš’o sito i rešeto“ frajera, nestrpljivo čekam da časovima dođe kraj!
Samo da što pre stignem kući i da pod jarkim svetlom koje stoji iznad ogledala u kupatilu, pogledam šta tu zaista ima, u tom oku!? 

Čitam „političku“ u busu! 
Odgovaram taj dan. Ja samo tada u busu učim, ne pre! Jer sve pre je gubljenje vremena!!
Znam da će me Pokrajčeva taj dan rešetati... 
Prelećem slova, sve u meni nekako treperi dok pokušavam da zapamtim sve te reči – preduzeće, kapital, industrijska revolucija, bruto društveni proizvod... 

A sve vreme samo mislim o tom ogledalu i svetlu iznad njega i kako ću do njega stići!!

Dođe i taj trenutak.
Ulećem u stan, užurbana!
Bacam torbu na krevet, brzo u kupatilo i pod  tim jarkim svetlom izbečim se na svoj sopstveni lik, zagledam se skroz u dubinu zenica, koje se sada skupljaju, sve su manje i manje delićima sekunde, otkrivajući tako pozadinu koja jeste nešto tamno plavo, ljubičasto! 

Ja šokirana jer nikada se do tada nisam pogledala u ogledalo, nikada pre toga dana!
Ono što je meni tada važno bilo, nije se dalo videti u njemu!!
Sve ono o čemu ja maštam i mislim danima zatvorena u mojoj mračnoj sobi, sa knjigama pod krevetom, jastukom, svuda oko mene...
Nisam marila za to kako izgledam. I u moje vreme su devojke, uglavnom, bile opsednute time kao i danas... 
Kosa mi je bila jedino važno od svega vezanog za moje telo! Morala je da bude duga, lokne uvek „definisane“... Jer je ona bila znak slobode, oznaka mene i mog temperamenta!
Ostalo o fizičkom delu moje ličnosti sam saznavala godinama, postupno! 
Od nekih muškaraca koje sam volela i koji su mi  obitavajući u mom životu, pričali o meni kao objektu želje. I tako mi otkrivali još poneke zanimljivosti o meni samoj.


Izađem iz kupatila, nazovem moju kumicu Snežu u Bačku Palanku!
Odrasle smo zajedno u Bačkom Novom Selu i  u njihovom dvorištu sam provela mnoge dane, sa njom i sestrom joj Jasnom. 
Pitam je da li zna kakve ja oči imam, koje su boje?!
 Ona iz topa odgovara „Smeđe!“
“E, nisu Boga mi! To sam i ja do danas mislila, ali nije tako!“ 

Moja majka koja sluša razgovor, nakon spuštanja slušalice, dobacuje iz kuhinje:
 „Bože dete, pa rodila si se sa plavim ogromnim očima, svašta od tebe!“ 
A ja mislim... “Pa zar to treba Rale da mi kaže?!”

Ništa od toga tada nije bilo važno.
Samo jednu želju sam  tada imala,  izmaštanu na hiljadu načina, oslikavanu u mom umu ali uvek pobijanu mojim strahom od osrednjosti i površnosti.

Želju da jednog dana postanem pisac!  Dobar i snažan kao mnoge koje sam čitala!!

Ne da bih se dokazala svetu niti bliskim ljudima, nego da bih na pravi način sve što sam u životu videla i saznala, ispričala. 
Kako bi lepo bilo pričati o istoriji kao Svetlana Velmar, o ljubavi kao Ostinova, o ljudima kao Andrić, sa svim onim njegovim beskrajno dugim rečenicama, koje lutaju, vrludaju... O telesnom kao Miler u njegovim zodijačkim obratnicama,  a veselo, ležerno i duhovito kao Kapor,  pisac prve knjige koju sam imala u koferu kada sam se doselila u Novi Sad. 

Prve koju sam sama kupila od džeparca koji nisam ni imala, a pravo da ti kažem, nije mi ni trebao jer sve što sam volela najviše, uvek je bilo besplatno!!
 „Una“ njegova razuzdana tinejdžerka koja lomi, bezobzirno zavodeći, svog ljubavnika! 


Moj sin godinama govori:
 „Mama, napiši knjigu, nemoj da sve to ostane samo u mojoj glavi, molim te!“
“Obećavam, počeću! Evo samo da fakultet ovaj završim!”

I sasvim slučajno sve ovo pisanje počne...
Jer jedan dan na grupi “I love PIO” posle moje četvrte, pete objave osvane kobni komentar:
 „Ej, od ovoga može knjiga da se napravi!“

Evo me sada ovde! 
Sve mi lakše i lakše da pričam, sve jasnije vidim sve svoje teme u glavi, nabacane, razbacane, haotične... 
Cipele, haljine, slabi ljudi, laž, prevara, pantalone, more, parfemi, seks, muzika, ljubav, muškarci, brakovi, vere, nade, boli...

A kada sednem, sve ide lako!
Nalik balerini na vrhovima prstiju koja se okreće sve brže i brže, misliš pašće, ali ne!
Graciozno završava svoju piruetu i spušta se na ceo taban!
Toliko mi je ovde prijatno i ugodno kao u mlakoj barici po sunčanom letnjem danu.
Brčkam se, sada već dovoljno drska da pomišljam da imam i temu za roman koji je za mene uvek bio nedostižan san, ali nekako posle ovih strana  deluje bliže i uhvatljivije no ikada.
Jutros u kolima vozim,  suze mi same idu... Još pre Tekija.
Mislim kako je ceo moj život do sada, sve ono što sam prošla lepo i ružno, mučno i radosno, moji poslovi, knjiženja do crne noći, pogrbljena , sve moje borbe sa nepravdama, lošim ljudima, sva moja bitisanja u kafanama i skandalozna, kako kažu, ponašanja,  dobio svoju svrhu napokon!
Sva moja rađanja i umiranja, osmesi, suze, zagrljaji u plesu samo, ili strasna i mahnita milovanja, strpljenja i očekivanja, porazi i gubici, bez pobeda?! 
Jer sve pobede se samo u lepe uspomene pretvoriše!  Ništa iz njih nisam naučila, čim ih ponoviti ne umem! 
Strateška igra, samo za one sa koeficijentom,  iznad bar 120 (koje li ironije?!),  “život” zvana?!  
Jedina u kojoj samo poraženi, jači i snažniji u novi level igre, idete!! Jedina u kojoj vam se svi negativni u pozitivne bonus – poene, pretvore!?


Sve je to moralo i trebalo da se zgodi!!
Sve je to možda uvod u jedan potpuno novi i neistraženi ljubavni život?!  

Život koji živim bez dodira sa bilo čijom toplinom osim ove što mi užurbani procesor “I 3”  ispod jagodica pravi?! Potpuno i istinski sama, bez prijatelja, rodbine,  ikoga?!  
Zatvorena u svojoj kućici za lutke, u narandžasto obojenoj, odvojena od žamora ljudskog?!

Samo sa ljubavnikom!!  
Onim što me muči i dušu mi kida. Tera me da pišem, da nove priče pričam... Stalno mi jedno ponavlja: “Samo ti pričaj... :-)” (baš tako, sa smajlijem!) a zna da smešno nije?!
Da je optužba ozbiljna i da joj ja odgovoriti moram!!  Zato stalno pričam!

Ni ime mu ne znam tačno reći, toliko ga malo znam! Ekran ili Word?! Ram ili Hard?!

“Olovku u ruke i piši!”. Hm... Možda mu je Papir ime!?

Pojma nemam kako mi se mili zove, ali znam da mu kao ona Šeherezada iz priča koje su trajale, što se mene tiče, hiljadama noći, sve  moram reći i o sebi pojasniti!!

To je valjda život koji me je svih ovih predhodnih godina strpljivo čekao. Da do njega dođem i dotaknem ga, načnem...

Život koji živim samo da bih pisala...