15.02.2014.

Tartufi

Ja, januar 2014-e...



20.12.2013.god. u  22.58

Pesma uz ovo...
http://youtu.be/vqhvAM2Noow
Nakit: https://www.facebook.com/Preaceptor






Gledam danas Tarantina, slušam Štulića i stvarno mislim kako su oni znali da „sočno“ ispričaju ili opevaju, na meni prikladan i slušljiv način, raznorazne tabu teme koje su tu svuda oko nas ali ih mi, kurtoazno, ne pominjemo.
Svi koji me znaju, znaju koliko sam lajava i kakav pogan jezik imam jer se ne ustežem nikada da stvari zovem pravim imenom, bez tepanja i izmotavanja, kerefeka i prenemaganja.
Sve pucam pravo u glavu tačno onako kako ga je govorio Vuk u “Crven Ban”-u, Apoliner u “11000 buzdovana”  ili De Sad u “120 dana Sodome”.
Tako govorim u kancelariji, na žurkama, sa prijateljima dok sedimo u kafani  ali ipak pazim ko će me čuti...  To jezik za nepoznate nije.

Takva sam sa meni bliskim ljudima koji me već toliko dobro poznaju da smem i mogu da ogolim sve svoje bezobrazluke i ružne reči pred njima, bez bojazni da neće shvatiti pravi smisao.
Znaju oni Medanku jako dobro! Znaju da je to samo način koji, prosto, sagovorniku nedvosmisleno objašnjava o čemu se radi, šta je u pitanju, čime, kako i sa kim!

A i ljudima koji se boje tako govoriti, zanimljivo je sagovornika takvog slušati! Gordana, “sočno” si tražila i ovih dana često pominjala! Znam da bi ti htela, volela i želela da čujes nešto takvo, bar nešto kao Erica Jong.
Ta riba je, uz one dve pomenute, Cetkinovu i Rozu, napravila celo sranje i pometnju sa mestom žena u istoriji civilizacije! Kao, ona je feministkinja, puši, pije, tulumari, obožava skupe stvari, zavlači ruke u gaćice...

Ma, to je meni, iskreno da ti kažem, sve bez veze. Šta ja imam koji očin da se borim za ravnopravnost sa muškarcima, kada sam se ja ravnopravna i rodila!? I bicikl vozila!?

Kakav je sada tu problem?! Kuliram, živim svoj život, presretna sto sam žena! Ne daj Bože da sam muško, homić bi bila!! Toliko su žene lukave i prefrigane postale.

Čast retkim izuzecima, ali brate, ne bih ja bila u muškoj koži ni za šta! Zato ja ceo život kuburim sa nalaženjem drugarica  jer se sa muškima mnogo brže skontam i prepoznam. Kada sam još bila srednjoškolka, pita mene moja Majka:

“ Sine, kada ćeš ti, k’o sve devojke, nekog momka imati?”

“ Ne znam, mama. Kad se pojavi, valjda!”

“E, moj sine, ćorava su ti ta posla! Ti sa svima drugarica, oni tebi drugari, a ljubav?”


Moj Medan i ja smo se upoznali preko nekih zajedničkih prijatelja. A i ja njega pamtila kada je u “Formi” uveče svirao pijanino za „ goste“! Ko ‘oće da svira, sedne i svira! Sve što mu je volja i želja. Lepota jedna od kafane! I ja ga sa drugaricama, ne jednom, slušala...

Jednom prilikom, kada se još nije dalo ni naslutiti da će tu nešto biti, da ćemo se jednom zaljubiti, na nekoj kafi kod moje drugarice, a njegove koleginice iz gimnazije, pita on mene dal’ ja imam momka?

“Jok!", reko', "Što pitaš?”

 Pa kako to, ti si slatka i pametna devojka... Znate sve te lepe?!

„Vidi Medenjak, veliki ja problem imam jer me niko neće! Svi bi sa mnom samo da se druže!!“

To je draga moja Gordana, koja si živeci 50-ak metara od mene bila hendikepirana što se tada sa mnom nisi družila,  bio lajt-motiv celog mog nesrećnog ljubavnog života! Jer sve me u životu dobro služi, zdravlje, sreća, ‘oće me i pare, ne žalim se. Jes’ da je sve zarađeno sa mojih deset ali briga me, moje su. Imam posao, zdravo dete, krov nad glavom, auto, par prijatelja i mnogo ljudi koje poznajem i kojima se radujem.
Ali ljubav me neće. Imala sam ih dve, tri u životu i svaka je nesrećna, pre ili kasnije, više ili manje.

Imam ja nekih teorija o kojima ne bih sada,  zašto je to tako i u kom grmu leži zec ali sve mi to ne može pomoći u pokušaju da je nađem?! Još uvek, uprkos godinama koje sam pojela,  pokušavam i nadam se tome. Kada to jednog dana nestane, kada svaki adut potrošim, kada umre i poslednji najjadniji pokušaj, umreću i ja.

Znaš, niko u našem selu ne zna od čega je umrla moja majka? Da, znaju da je imala problema sa srcem i tri baj-pasa  ali je izgledala i smejala se kao da ce živeti večno, kao da su svi njeni krvni sudovi u super kondiciji. Njena smrt je svima bila neočekivana, sem meni.

Uz kafu, pet dana pred smrt, sedimo nas dve u kuhinji... Rano jutro, testo za pite umešeno i odmara se....

Rekla da je njeno vreme došlo, da je sve što treba videla i doživela i da je napokon izgubila i poslednju nadu da će se pojaviti ljubav u njenom životu. Onakva kakvu je zamišljala ceo život, ona koja je savršeni sklad dva uma i dva tela. I da je vreme da umre.

Sve mi rekla o tome ko joj duguje novce, koliko je platila kamenorescu, šta je naručila kod zlatara za buduću snaju i par saveta meni za moju budućnost. Jutro posle pravoslavnog  Božica otišla sam kući, u grad, a ona je na Svetog Stefana zauvek  svoje mile i prelepe oči zaklopila, nikada ne uspevši da doživi tu vrstu lepote.

I sada ja, sa mojih 48 pričam tebi isto to. Nadam se da će se naći neko ko će u potpunosti govoriti moj jezik, znati svaki moj pokret, ko hoće ženu sa stavom, ko se ne boji snage i hrabrosti, ludila i opsesivnosti koje imam u sebi? Ko se ne plaši da uzme sve ono što još mogu, hoću i umem da dam.

Za mene je ljubav davanje, robovanje, obožavanje onoga koga je moje srce prepoznalo. A on samo treba da se prepusti, da razume sve. Sočnome tu, na tvoju žalost,  mesta nema...

Seks u ljubavi nije onaj koji se prepričava, opisuje lascivnim i probranim rečima, navodeći čitaoca na uzbuđenje, tupi bol u donjem delu stomaka i suva usta!

Kao jako mlada sam krišom čitala „Ljubavnik lady Chatterly“, nadajući se da će u njoj biti skrivene i mojim okom otkrivene neke tajne o tim čulnim stvarima o kojima tada ništa nisam znala a toliko su me golicale. Ništa. Samo ljubav. Opet opričana lepo kao i u svim ljubavnim pričama koje ceo život čitam, pisanih  u slavu i ime Ljubavi kao najfinijoj tekovini ljudskog srca i razuma!

Seks se, po meni, deli na dve vrste. Ovaj gore pomenuti, koji i nije seks nego je ljubav kroz dodir pričana. I drugi, čija je svrha samo jedno: Istraživanje muškog uma, duha, ega i karaktera.

Naravno, namenjen ženama – istraživačima!cJer nigde se čovek više ne ogoli nego u seksu. Tu vidiš gde je ranjiv, gde ga boli a gde je nesebičan, hrabar, dominantan i jak!!cDa li u ovom drugom može da se nađe i poneki sočni detalj?! Ne sumnjam...

Da, draga moja drugarice Gordana,
tebi je krenula neka priča koja te kao pravog i originalnog predstavnika „vodolija, podznak škorpija“, svrstava u one koji vole sočne priče više nego ’leba da jedu!

Vodolije, što sam i ja po rođenju, ne vole baš naročito kujnu, kuvanje, pekmeze i ostale produkte sati provedenih u rerni, na ringli, napolju na roštilju kada pečem paprike ili patlidžane  i ne drže do institucije zvane “špajz” bez koje ja život nikako ne mogu zamisliti! Grozim se gradske, urbane i moderne gradnje stanova koji imaju svakojake jako važne i bitne stvari za život kao sto su đakuziji, tuš kabine koje izgledaju kao spejs-šatl, pa kupatila sa dva lavaboa, osvetljenjem na plafonu kao u operacionoj sali i raznoraznim dodacima za koja nikako ne mogu da dokučim čemu služe.

A trudim  se da kada gostujem po takvim gajbama, na slavama, rođusima, žurkama i ostalim socijalno-kulturološkim okupljanjima, provedem dosta vremena u kupatilu jer mi je tamo najprijatnije. Tamo sam sama, u tišini i miru mogu da istražujem čitavu tu nauku o vodoinstalaterstvu, novogradnji, savremenom gradskom načinu života  i ne moram da slušam ostale goste koji vazda nešto bezveze tračare, pričaju o nekim ljudima za koje ne znam ni ko su, ni šta su, a ja kao treba da budem zainteresovana za njihovu tešku bolest, razvod ili dete koje beži iz škole!?

Aman, ljudi ovo je slava?! Dajte malo veselja, smeha, muzike i tako ubedite domaćina  da vas zove i iduće godine!

E, jedina takva manifestacija koju volim je kada odem na Đurđevdan kod Radeta i Zore! Tamo je uvek dobra ekipa.

Jedan bračni par koji "lovi" tartufe! To im je relikvija i hobi kome je sve podređeno.

Pošto je poznato čemu ta čarobna gljiva služi, osim u gastronomske svrhe, jer afrodizijak je negde na vrhu te liste o kojoj se već vekovima rapravlja i dokazuje šta je najbolje za te stvari, samo čekam priliku da izbacim komentar i to pred svećom, ikonom i Slavskom pogačom.

Bogohulnica!?

„Pa da, lepo se narokate tih tartufa, i onda „udri“ cele godine! Do sledeće sezone vađenja!! Nije ni čudo što par dana gostovanja u Dalmaciji i dozvolu da ih kopate i rovite, plaćate po par soma eura?! Vredi to svakog centa!“
Na tu slavu dolazi ekipa koja to sve konta, prihvata i u vrlo sličnom tempu razgovara, tako da je godinama to postala jedina na koju odlazim.  Ostale su me smorile, pogotovo kada se uzme u obzir da ja vrlo često umesto razgledanja tuđih kupatila, praktikujem pomaganje domaćici oko posla i redovno se ponudim da perem sudove!?

Jer volim vodu, vodolija sam  a i taj posao mi je puno lepši nego da sedim i slušam zamorne, dosadne i nezanimljive razgovore u kojima niti mogu šta čuti, niti ja mogu bilo sta reći?!
Jednom, na krštenju mog malog komšije i prvog mu rođendana, prala sam sudove od 11 pre podne, do 6 uveče! Znači, jedna omanja svadba.

Rodbina iz Srbije od Tatinih, tušta i tma ljudi. Mamini iz Bačke a nisu ni velika porodica?! Njih petoro braće i sestara, svi već sa svojom decom.  Naravno, drage nam komšije iz dvorišta su tu, sve moji idoli. Gosti sede poređani dužom, sa obe strane dugačkih stolova koji se prostiru kroz tri spojene sobe.
Da vam ne kažem da se služila prvo supa, duboki! Pa sarma, drugi duboki! Onda ko voli, rinflajš sa sosom, još jedna tura dubokih!
Potom pečenje, praseće i jagnjeće, veliki plitki plus mali plitki za salatu! Taman sve to završim, stižu torte i sitni kolači. Ajmo, još jedna tura mali plitki!

O pratećem escajgu nema potrebe, znate i sami... Činije, ovali, šerpe, lonci... Pa opet činije, tepsije, tacne... Oko šolja nije bilo tako problematično jer se kafa služila samo tri puta za vreme terevenke! A nisu je baš svi naručili!
U 18.00  ja sa upropaštenim Klarinim manikirom!  Da ne pričam o veštačkim noktima koji su otpali negde još kod sarme?!

Pozdravljam se sa domaćinima, gladna i umorna k’o ker i još jednom im poželim srećno krštenje i rođendan!


Oni  bar imaju ostavu u kući! Za razliku od pomenutih novosadskih, i uopšte gradskih,  gajbi. Ultramodernih, aritektonski i dizajnerski često sjajno odrađenih projekata, gde su autori  gonjeni ne znam kojom potrebom, mukom ili logikom prosto izbacili špajz iz života domaćica i njihovih ukućana 21-og veka?! Nestade špajz isto kao posle rata “devojačke sobe”!! I nikada se više vratiti u naše živote neće!!

Na radost mladih naraštaja domaćica i žalost muškaraca koji, još uvek vole da jedu i u klopi uživaju!
Sve imaju - ADSL, kablovsku sa 245 kanala, WF, lift koji ima staklene zidove,  kroz koje lepo vidite tačno i precizno jezivo, visinu na kojoj se trenutno nalazite.

Rerne sa ventilatorima ili parom, koje služe za grejanje ručkova donetih od mame,  mikrotalasne, mašine za pranje sudova, sva moguća čuda savremene tehnike, dobre slike po zidovima zbog kojih umirem od ljubomore, al’ nemaju špajz!?  Vodolije mogu da žive bez špajza, inače.

To je jedna od karakteristita tog znaka – one su čovekoljupci, inovatori, uvek dva koraka ispred svoje generacije ili sveta u kome žive,  imaju samo sebi svojstven stil oblačenja ( i svlačenja), uvek moraju nešto biti drugačije od normalnog sveta, preziru šablone i nametnute norme...

Ali kuvanje im je zadnja stvar u životu!  Znam jednu vodoliju koja je, kada joj ulje prsne na zid iznad šporeta ostavljajući za sobom veliku razlivenu mrlju, rešavala taj problem tako što preko toga nalepi neki poster. I tako danima, kod svakog kuvanja?!
Mislim... Na šta ta kujna liči?!

Onda negde, nekoga pre nekoga kasnije, posle tridesete navodno, počinje da te šiba taj podznak, ta škorpija koja te izluđuje, kida te iznutra na paramparčad, baca te iz stanja najdubljeg očaja, suza, ponekad glasnih, promuklih jecaja u stanja potpune i savršene, ničim pomućene radosti, volje za životom i hedonizma koji u nama škorpijama, ima najboljeg druga i saputnika! Jer uživanje je naše prokletstvo!!
Uživanje koje  mora biti potpuno, savršeno neizbalansirano i haotično, ravno atomskoj fuziji iz svakog damara u nama i našim umovima dovedeno do eksplozije emocija, strasti, ljubavi, pesme, recitovanja nekih stihova, koje si inače zaboravio ali ih se odjednom setiš i izdahneš ih u trideset sekundi. Kako je lepo prepustiti se tome, bez bojazni da bilo ko i bilo šta može da ti naudi ili te povredi!

Slobodno se ogoliti, prevrnuti kožu naopačke pred nekim sa kime si neposredno pre toga vodio ljubav, pa sada cigareta posle, piće možda... Naravno, to nije kraj jer zabavi nikada kraja ne sme biti, ponovo se treba prepustiti dodirima, istraživanjima tog golišavog tela i duše pored tebe, proniknuti duboko u njegovu glavu jer samo tako, time, možes dokučiti gde su ta mesta na njegovom telu za koja još ne zna ni da postoje, ni da ih ima, jer mu ih niko pre toga nikada nije pokazao, niti otkrio!

Tako uživajući u tome neobuzdano, učiniti nezaboravnu prijatnost toj drugoj dušici, toj pored tebe, koga možda i vredi voleti?! Možda ga nikada niko pre nije ni voleo, ni mario za njegovu kožu, miris, osmeh...

Posle toga nikada nismo ranjivi, naprotiv! Samo taj i takav užitak u jednoj noći il’ dve, može da te nauči kako se ponovo regenerišeš posle boli, kako da ozdraviš od ne-zvanja, ne-sms-a, ne-imanja vremena. To je ono što te grize neko vreme, pa k’o ker oližeš svoje rane, digneš glavu i samo pomisliš na nekoga ko tamo negde daleko, čeka na tebe, na baš taj tvoj dodir ili osmeh.

Zilahi kaže da je davno u pra-pra-vremena, u doba ameba, Bog kratkim i bolnim rezom jedinke u okeanima, ali sve njih, podelio na dve polovine koje tako vekovima lutaju, lebde po morima, nošene strujama mnogo jačima od sebe, neprekidno tražeći jedna drugu, sa šansom za uspeh svedenom na minimume veličina kvantne fizike.

Život danima živiš... A nikada ne znaš da li to baš tebi može da se desi?! To čudo pronalaženja te, davno oduzete, savršeno skladne druge polovine tebe!
Zato je život najzanimljivi lov u kome samo strpljivi, mirni na čeki, sede danima i noćima naslonjeni na karabine, hladne cevi već nezainteresovane za bilo kakav odstrel... Paze da ni na sekundu ne propuste trenutak pojavljivanja jelena “kapitalca” sa ponosnim rogovima, snažnog i dostojanstvenog!


Trofeja kakvog zaslužuješ!