O Hristu

21.12.2013.god. u 21.55























Kada spomenuh, neki dan,  Bogohuljenje...

Još od detinjstva, od vremena mog prvog dodira sa Hristom koji je bio materijalizovan u mom dečijem umu u vidu njegove slike, male, možda pedalj sa pedalj koja je visila u bakinoj sobi, iznad njenog uzglavlja, na kojoj je prikazana njegova glava, sa trnovitim vencem oko njegovog čela, sva sivo-bledo zelenkasta... A ispod tog venca po njegovom licu slivaju se skoro crne mrlje od krvi. Slike čoveka sa bradom, ispijenog i namučenog...
Ali se i ispod krvi nazirala blagost na njegovom licu.
Na ram slike je bila zakačena krunica, onaj lančić od nepravilno povezanih crnih perlica, koje vezuje sićušni lanac. Na mestu susreta ta dva lanca, tačno na toj sredini, dodat je još jedan isti takav lančić, samo malo kraći, na čijem kraju visi krst.  Nikada je baka nije uzimala u ruke, niti sam je ikada videla da se moli bilo kome,  ali mi je često pričala priču o toj njegovoj strašnoj sudbini, prepričavala je bezbroj puta uvek nešto menjajući ili dodajući neki novi detalj i tako u mom umu stvorila lik jednog meni lepog, čestitog i privlačnog  čoveka koji je umro neposredno pre nego što se ona rodila, otprilike...

Umro je zato što su ga prodali i izdali njegovi prijatelji. Oni sa kojima je do juče za istom trpezom jeo i zalogaj hleba delio. Ništa se u nama i oko nas za dve hiljade godina nije promenilo?!

A neprijatelji njegovi surovo razapeli na krst srama, krst koji tada još nije značio ovo što je sada, okačen na kraju bakine krunice, već je bio samo skelet od dve grede, jedne kraće, popreko zakucane negde iznad dve trećine one duže.

Tako da ja znam Hrista mnogo pre nego, recimo Jocu Popovića, dečaka u koga sam bila zaljubljena u zabavištu, u mom Bačkom Novom Selu, smeštenom u kući preko puta Mariškine pekare, ili moju divnu, prvu učiteljicu Ljubinku iz Osnovne Škole „Moša Pijade“ u istom selu, kod koje sam, na žalost, išla samo do polovine prvog razreda osnovne i na raspustu se odselila u Bač, a ona me ispratila sa divnom napomenom napisanoj u mojoj prvoj đačkoj knjižici, o tome kako sam pametna, vredna i dobra prema drugoj deci...

Godinama nakon toga, Hrista u mom životu niko pominjao nije. Moj otac, komunista, mislim čak nije imao ni blagu predstavu o tome ko je to uopšte,  jer njemu su bili važni samo oni od kojih neku korist može imati, a moja majka opsednuta brigom o deci, o kući i kućnom budžetu koji treba skrojiti od neke bedne love koju moj otac mesečno „daje“ za troškove a sve ostalo se šteka na štednu knjižicu: „Da ima našoj Sneži za fakultet...”

... Ona ni o Bogu ni Alahu ne razmišlja  jer treba “gospodina” supruga, direktora sa vozačem, spremiti ujutro na posao kako to priliči jednom vlastoljubcu koji pritom o bojama, skladu ili načinu oblačenja bilo čega, nema blage veze! Jer, Bože moj, nije on stigao od studiranja ekonomije  da se bavi tim trivijalnim stvarima kao što su stil, detalj, manir... Ništa od toga u njegovom rečniku ne postoji.
Otac moj  se samo pametno oženio.
Našao mudru, vrednu, snalažljivu i nadasve prelepu ženu, koja jes’  da nije imala dovoljno škole za njegovo visoko obrazovanje,  ali je imala stila i ukusa i na bilo kom zajedničkom im pojavljivanju u javnosti, bila reprezentativni uzorak žene i tako njemu prisvajala potrebne poene za dalju mu karijeru i napredak. Jer kud’ veće prednosti za jednog funkcionera tog kalibra  od žene za kojom se cela sala “Turista” ili hotela na Karađorđevu, Ristovači ili Vranjaku, okreće ne skidajući oka se nje, njenih haljina, kose, osmeha i dostojanstvenog držanja?

I tako ti moja Zumra, moja lepotica i mudrica, porani rano ujutro dok gospodin spava snom pravednika, pa mu izabere odelo, ispegla adekvatnu košulju i maramicu, odabere kravatu i čarape i sve to uredno složi da bude spremno kada suprug ustane da krene u nove radne pobede.
Od dana kada su se razveli i ona ga teškom mukom iselila iz stana, i iz naših života, rešivši nas višegodišnjih muka, nikada ga više niko u odelu video nije.  Ponekad se pitam gde su mu sva nestala?! Da li ih je spalio ili ih čuva kao uspomenu na vreme kada je, bar po odeći,  čovek, a ne marginalac bio?

Tek negde kada sam već odrasla,  čitala sam o hrišćanstvu, a sve što čitam nikako mi ne ide uz ono što ja znam o Njemu i što je sada upamćeno u mom mozgu. Nepromenjivo zauvek. Nikako mi u glavu ne ide čitava ta priča o religiji i crkvi koja etiketira žene kao zlo.

Žene koje rađaju u mukama zbog Evinog greha, tako obeležene za vijek vijekova;  Žene koje zbog reči, osmeha, pameti  ili lepote na lomači treba spaliti; Žene, koje po srednjovekovnim kanonima ne treba da upražnjavaju seks pre braka nikako, pa nikako za vreme  Božićnog, Uskršnjeg i svih ostalih postova, ne za vreme bilo kog verskog praznika;

Ni u kom slučaju za vreme menstruacije, dojenja ili, ne daj Bože, trudnoće!?

A kada se nađe i potrefi neki dan da to sa mužem smeju da urade, nikako ne sme biti dan - mora noć, nikako ne smeju biti gole nego obučene i poželjno je da ne dožive orgazam tokom tog čina, jer to dovodi do rođenja, na opštu žalost svih, ženskog deteta;
Žene nikako ne mogu biti sveštena lica, ne treba da propovedaju teologiju niti bilo šta što ima veze sa Hristom, u bilo kom njegovom obliku ili otelotvorenju, osim koliko znam, kod meni dragih Engleza koji su sa time davno raskrstili i furaju svoj fazon!

I sve to, što je najgore, propisuju muškarci, službena lica hijerarhijski uredno raspoređena u okviru crkve koji, navodno, žive u celibatu. Pravila pišu oni koji ceo život samo sa Gospodom i duhovnim provode, lišeni svih ljudskih, primitivnih i životinjskih zadovoljstava.

Znači o ženama znaju koliko i moj mačak  a naročito o tome šta ove misle ili osećaju?!

Jedino pravoslavci uskoče i blagu pometnju naprave time što ne možeš sveštenik biti i propovedati, pre nego se oženiš. Ha, znači prvo o Ženi moraš nešto znati da bi drugima o Hristu pričati mogao?!

Srednjovekovni pripadnici tadašnje crkve su prolazili svakojake teške i mučne obuke ne bi li se osposobili za slušanje i “varenje” ispovesti pripadnica ženskog roda, jer to iziskuje jako dobro istrenirane prepone koje nikako ne reaguju na bilo kakvu „sočnost“ moguću u toku iste, i nikako neće od dole poslati signal gore, u njegovu, religijom dobro ispranu glavu, o tome da se nešto dešava i da to nešto nije u skladu sa onom listom od deset ili sedam alineja?!

I ja sada ne znam šta da mislim o svemu? Potpuno sam konfuzna i zbunjena o svome mestu u odnosu na Hrista.

Ono sve što ja znam o Njemu nema baš nikakve veze sa svim ovim što neko priča već dvadeset vekova unazad. Hrist je oličenje dobrote, ljubavi, požrtvovanja, čestitosti, hrabrosti...
Prosto, dobar i valjan čovek kome sigurno nikada na pamet nisu padale ideje do kojih su došli ovi što ga naslediše i u ime Njegovo propovedaše. Ne zaboravimo da se On sa svojom Marijom družio , bez problema. Bila mu dobra i verna drugarica, saradnica i pomagač u ostvarenju njegovih tadašnjih nauma, tako da sumnjam da bi se on sa svojim sadašnjim stadom, složio i na žene hulio.

Gleda On nas sve sa neba. Gleda nas kuda idemo i kako, bez ljubavi i kamarom greha na vratu, živimo. Kako se ubijamo, gladne da umiru puštamo, a mi se kavijarom hranimo i šampanjcem pojimo;

Sluša kako mu ime, bez straha, izgovaramo i rođendane Njegove sa krvavim rukama slavimo;
Sa tri prsta ili celom šakom se krstimo, skelete na kojima je On skončao oko vrata ponosno nosimo, da pritom u duši ništa od Njegovog časnog života nemamo;  Muke su Mu danas no ikada veće!
Krvave suze mu iz očiju idu, meso mu lagano truli i sa kostiju otpada videvši nas,  kako ga slavimo i kako vekovima u ime Njegovo, klanja razna propovedamo.

Malo ko se seti da bližnjeg svoga pogleda, da o njemu sa ljubavlju pomisli, da mu se u muci nađe i nešto mu sitno, ali dobro, učini...  Za zlo svako uvek izgovora nađemo, a retko za dobro povoda da otkrijemo.

A ja Bogohulna jer na slavi, pred ikonom i svećom o tartufima pričam?

photo credit:http://razotkrivenje.wordpress.com