27.02.2014.

Dan

www.banksy.co.uk







26.12.2013.god.  u 23.05





http://youtu.be/eJIYON42QzE

Tu je kafa, cigarete, pepeljara... Pa da vam počnem priču.

Ma, da ne verujete šta se sve čoveku događa ako otvori srce,  um i pusti scene da se smenjuju?! Pokušajte to da izvedete.
Nemojte samo ići kroz dan, brzo, ne gledajući na stranu, nego polako kao kada gledate usporeni film. Obratite pažnju na detalj i videćete kako vam je svaki dan bogat svim i svačim.
Rešila sam ja da izoštrim čula!
Bila sam i pre pažljiva jer kako bih vam, inače, pričala nešto što bi davno?
Ali, sada je to  nova dimenzija obraćanja pažnje - dublje i precizniji stavljanje svega što vam se događa u kontekst priče koju nekome treba da ispričate. Pokušajte i otkrićete da vam je ceo život mnogo zanimljiviji nego Alisin u Zemlji čuda ili svim ribama iz bajki, koje su nešto kuntale, čekale i dočekale princa, bundeve, ponoć i to...
Rastanem se sa vama na Fejsu, oko četvorke spakujem krpice i krećem s’ posla... Auto mi parkiran u ulici pored kafane, „Bicikl“, al’ na njenom drugom kraju, kod nekog gradilišta, gde se prašina beli k’o u mom selu, dok sam bila dete.
Još ja jutrom islim: “Gde tu da ga ostavljam, biće jadan prljav i prašnjav, ali..."
Centar je to, pa svako slobodno parking mesto, a još besplatno, je dragoceno i ne ostavlja se, čak ni zbog tako jakih razloga.
A košava besni! Da nemam dve torbe, teške i mene bi, ovako solidnu, oduvala!
I taman ja pored Sup-a na Bulevar, kad ono kolona: “U jebo te, šta je bre sa ovim svetom, otkud ovoliki u ovo doba?!”
A vučemo se još tamo negde do Betanije, kao ogromna gusenica, sa raznobojnim rebrima, milimo i gamižemo...
Vidim ja šta će biti, pustim mjuz, otvorim prozor, popravim ruž i zapalim cigaretu:
“E, vala neće mi sada ovo dokusuriti dan, nema šanse! Jer ovi od pre podne su ga već sjebali, tako da sada samo može biti bolje, gore ne!!“
Svi trube, nadrkani, besni...
Ja pušim cigaretu. Mirno, kao da negde pod suncobranom, okružena morem i suncem, sedim...
Pevušim, razgledam okolo i gamižem prema levoj traci za Bulevar...
Odjednom arlaukanje!
Vrisak koji je jači od svih ovih besnih i nestrpljivih, što trube ( Bez veze, a vide da se napred nema kud) i para uši: Vatrogasci nam se, iza, približavaju i to tri velika kamiona koja uporedo zavijaju.
Uf... Uši bole!
Stoje zaglavljeni desno od mene, ržu snažnim tabanima po gasu! Vidim ih ja kroz bočni prozor kamiona:
“ Mmmm... Zgodni su, nema šta?!”
Napred ne mogu. Al’ i dalje zaurlavaju sirenama, kao da će to sada rešiti celu stvar!
Al’  ovi ispred nemaju gde da se sklone i džabe ti sve!?
Ne dam ja ni da mi to pokvari dan!
Nekako prođu, stižem na Bulevar, usput misleći kako nema teorije da ubodem parking  po ovom košmaru od saobraćaja! Idem desno, kad evo ga, slobodno mesto:
“Medena dobar znak, biće ovo jedno lepo popodne! Kanda... “
Kod Kineza kupim par sitnica, obavim to, sedam u auto, odmah tu iza, kod Betanije smotam desno i da se okolo ponovo vratim na Bulevar jer ja idem i u “Univer”!
Znači, šou program:
Kod Betanije ne mogu da se uključim desno, sve je krcato... Levo se, od Sajma vuče još jedna ista onakva gusenica, još bešnja i ljuća! Namignem nekom liku, nabacim najslađi mogući moj osmeh i on me pusti!
“Ide, ide to Medena, ima dan dobar kraj!”
Dočepam se Kisačke, mislim : „Ne vredi da idem u “021” jer nema ono što mi treba! Sećaš se da te tvoj mesar, kod koga godinama kupuješ, rekao još prošle Nove godine, da cele butove i materijal za pihtije, imaju samo u novom “Univer”-u u Zoni, tamo prema keju!“
“Da, idem tamo!”, naprečac odlučim. Skrenem u Partizansku, koja je uvek grotlo. Kad ono, kao na selu?! Nigde  automobila, kao da je ono od malopre neki drugi grad, neko drugo vreme. Usput mislim o mesaru... Kako se godinama znamo, kako je ljubazan i simpatičan i baš mi je žao što sada idem tamo, a ne u “021” gde on radi.
Skrenem iz Partizanske, sa Zrenjaninskog puta desno, prema Keju... Ugledam praonicu automobila, gde sam par puta bila sa nekim drugarima. Uvek nahvatam nekoga da ide sa mnom, da mi opere auto, jer ja to ne umem i ne znam.
Ne mogu ja to tako brzo, onaj mlaz kratko traje, prska na sve strane! Iako, ne prska, nego samo tako izgleda kada gledate iz daljine, jer ja stojim i pušim dok neko pere moj auto... Pamtim i beležim njegove pokrete, misleći kako ću ja to jednom naučiti.
Pomislim: “’Ajde Medena, kada je sve tako lepo krenulo, da vidimo možeš li ti to, damice moja?! A i auto se beli od prašine! Red bi bio da u Novu godinu uđe čist!"
Nigde žive duše, uvezem se ja u taj boks, uzimam novčanik, idem po žetone. Košava i dalje besni, ne mogu papirnu da uguram u automat, jer ne mogu da je „poravnam u desno“, kako piše na uputstvu. 
Uzimam dva, dosta mi je... Vrela voda sa voskom, pa ispiranje i to je to!
Vratim se do auta, opet se osvrnem oko sebe, pogledam okolo – nigde nikog.
“Sreća nema nikoga! Ovo će biti antologijska scena!”
Izvadim patosnicu, okačim je u ralje od štipaljke... Samo moju, desna suvozačka je čista. /Vazdan se vozim sama, osim  kada pokupim neku stoperku./
Skinem bundu, ostavim je na sedištu, proverim prozore i krenem...
Priprema, ubaci žeton i start! Voda odmah počinje nezaustavljivo da teče i to takvim pritiskom da mislim, odneće me. Ne dam se ja tako lako! Dohvatim je, zauzdam i krenem sve školski, okolo, naokolo, pa krov... Sve kako sam gledajući naučila.
Ruke me već bole, ali ne dam Paskalu da me nadjača!
Extra, idemo ispiranje! Vau, sada sam ja već majstor pranja, jer sam se setila i blatobrana, gore iznad guma! Ja vladam situacijom, potpuno neočekivano?! Super mi je filing! Perem auto, i smejem se.
“Bože, dobro je da nema nikoga.”
Završim! Sve ne mogu da verujem! Malo ga oglancam onom jelenskom, sada mi je već hladno, brrr...  Oblačim se, sedam, palim auto koji odmah greje jer se za dva puta po 180 sekundi pranja, nije još ohladio. Sreća!
Muzika opet, palim cigaretu i kažem glasno: „E, Medena, još jedna dobijena bitka sa životom! Još jedna stvar koju možeš da uradiš sama, bravo za tebe!”
Moja omiljena poslovica, koja čak piše tu negde, na mom Fejsbuk profilu, zatrpana negde u dubini starog fejsa, koji je sada nabudžen i skrio ju je od vas: „Čega se pametan čovek stidi, budala se time ponosi?“
“Da, baš je pohvalno što sve možeš sama i što tako nikada nećeš naći normalnog muškarca za sebe, jer svi normalni ipak vole nesposobnije, da ne kažem uvredljivo, malo gluplje ženice... Šta će im oni, njihova muškost i mačizam, kada one sve mogu same!?“
Ajde – de! Niko nije savršen. Ulazim u “Univer”. Kolica i krećem redom:  Povrće, voće, cuga... Da, ajde da dopunimo zalihe... Može jedan džin, jedan štok, to nemamo... Neki slatkiš, meni dve flaše mog omiljenog  muskata, za celu sledeću godinu... Neki mađarski, jednom ga probala i ne mogu da ga nađem više. Kad evo ga, pojavio se,  divno!
I još meso...
Idem prema frižideru, kad ono za pultom moj mesar, onaj stari iz “021”!

Smeje se, prepoznao me, naravno. Pitam ga: „Otkud vi ovde odjednom?“
Kaže, premestili ga pre mesec dana.  Pričam kako sam usput mislila o njemu, kako mi bi žao...
On se smeje, drago mu da ga pamtim i zato će sa puno pažnje da me usluži, eto!
Sve mi je tu, kaže... Butovi, jezici, junetina...
Malo pričamo o kuvanju, malo on radi, pa se nešto značajno smeška... Kako ću junetinu marinirati, pita me.
“U viskiju”, kažem.
Smeje se: “Gre’ota je!”
Lepo se pozdravimo, čestitamo praznike...
Idem prema kasi, polako: “Dakle Medena, extra izađe dan! I mesar čak tu!”
Potrpam sve kese u gepek, opet cigareta, muzika, krećem kući.
Ja Kejom, kad ono kod  Žeželjevog pokojnog mosta, zatvoreno. Mora se prema Kvantašu.  Ok, kontam, znam gde sam... Dođem do Kvantaša, pogledam levo prema mostu i shvatim da je most zatvoren, da su radovi.
“Mogu ja tu preko “duple" pune! Samo furnem preko i uz Kvantaš se spustim u Marka Miljanova, pa Kej i eto me kući!“, kontam.
Pre nego ću preseći taj put, pogledam levo i desno.  Nigde nikoga ni na vidiku.
Presečem, krenem prema dole, kad odjednom u ogledalu rotacija plava, dupla!
Ide iza mene na po metra, ablenduje mi i ja se umesto prestrojavanja levo za kej, sklonim desno, da oni prođu. Crveno na semaforu, ja stanem, stanu i oni.
Pogledam, pandur mi pokazuje da otvorim prozor! Ja zbunjena!
“Šta sada hoće od mene?!”
Otvorim prozor. On svoj.
„Gospođo, jel vi idete levo ili desno?“
“Levo!”
„Pa što ste stali onda desno?“
“Da vi prođete, imate rotaciju!”
Radostan osmeh: “Ne gospođo, mi vas vijamo! Skrenite sada iza nas levo i tu stanite!”
“Bože, mene vijaju?!”, paniku u stomaku osetim. „Ma ovo nije normalno!“, ne mogu da verujem?!
Polako stanem iza njih, rotacija i dalje šiba da ceo grad može da vidi kako me murija rešeta!
Visok, krupan, smeđ, tu mojih godina, prilazi... Ja sve pojas, cigaretu pušim, muzikica svira, malo smanjim...  Tražim po torbi dokumenta.
Inače ja ne kontam ljude koji, nešto kao, mrze muriju?! Ja ništa nemam protiv njih, ljudi rade svoj posao, i ćao! Ja njih ne diram, oni mene isto i sve super. Kada god od njih zatražim pomoć, dobijem je!
Znači, meni su ok.
“Dobro veče, dokumenta.”
Pružam, on lista...
Onaj drugi, mlađi kanda, stoji iza njihovog auta, pola metra ispred moje haube. Ćuti, nešto bocka po telefonu...
„Gospođo Medan, napravili ste prekršaj, prešli ste duplu punu liniju i za to ide kazna i prijava sudiji za prekršaje! I bodovi!  Sada ćemo lepo jedan zapisnik i to je to!”
Okrenem prema njemu, pogledam ga u oči i, na obostrano iznenađenje,  počnem da plačem.  Ali ne ono ženski, folirantski, ne!  Ja plačem jer me “razbio”! Upropastio mi onako lep dan?!
Svi pričaju viceve o glupim pandurima, kao ovo - ono, a u stvari, oni su trenirani da koriste samo instinkte, a ne pamet i zato kontaju ljude dobro, u šta sam se uverila ne jednom! Tačno, on, bre, zna kada me zaustavi ko sam ja, da li pijem, da li pravim probleme?! Ma znaju, kažem vam.
Kroz suze jecam: „Nemojte molim vas sada da mi pišete prijavu, nemojte za praznike molim vas! Toliko im se radujem, a vi sada to da mi kvarite! Mislila sam da je most zatvoren i zato sam prešla punu!“
Plačem ja, suza suzu stiže, on me gleda zgranuto. Pola osmeh, pola zbunjen.
Vidi čovek da ja stvarno plačem.
Pita me gde radim.
„U socijalnom, u komšiluku kod vas.“, izjecam.
A koliko godina tamo radim, pita. “Dvadeset i devet!” šmrcam ja.
On diže pogled prema kolegi i vikne mu: „Ej, radi 29 godina u Socijalnom, a?! Da je pustim?!”
Onaj drugi se smeši, klima glavom: “Ma, pusti je, nek ide!”
Brišem nos, zahvaljujem!
A može li da dođe jedan dan da proveri staž, pita me ovaj.
“Može, samo je jedna Medanka, lako ćete me naći!”
Mahnem im, već suvih očiju i lica. Izađem na Kej. Palim cigaretu i kažem, opet naglas:
“E, jebo te, ovo stvarno k’o film! Šta mi se sve izdešava za dva, tri sata?! Da ne veruješ!”


Onaj gore režira, a naše je samo da dobro odigramo.