"Hello Betoven"

"Dirljiv susret Tiosava Blagojevića i Betovena"

 Fantastična proza Dušana Dojčinovića

*Ovo je podnaslov i najava koju je autor sam smislio. Jedva mi je dozvolio ovo malo jada od lekture što sam poradila. On ima svoj fazon pisanja, kaže, briga ga za pravila! Tako da se ja, kao vlasnik ovog, do sada bolesno urednog bloga pod krošnjom hrast-drveta, unapred ograđujem od svih mogućih nepravilnosti u tekstu.*

-Program!

-Program!?

-Kod devojčice Lune je.

-Ha, otkud ti Betovene!?

-Pa, dodjoh da poslušam džez koncert.

-Ali ti si klasičar?

-Kakve to veze ima, ako poštujem sve muzičke žanrove.

Ružna reč

Pitanje je da li bi ovaj post ikada bio objavljen, da večeras ne pročitah ovu priču o filmu:

http://www.medias.rs/isceljenje-pomirenje-i-oprostaj


22.02.2015.

Ne volim ni da mislim o mržnji. A već danima na tu reč nalećem. 

Ljubimci

9.12.2014.

Kada neko pomene kućne ljubimce, uvek se ja zapitam:

„Gde sam ja u svemu tome? Šta istinski o tome mislim?“

A pominju ih masovno, svaki dan! Gledam objave, fotografije... Čitam blogove i postove. Ljudi više o psima i mačkama, no o svojim bližnjima, misle i premišljaju?! Evo, na „Kreativnom pisanju“ je konkurs za priču o mezimcu! Nina sa sajta „Kofernjača“ je, zamislite, ježa, nabavila?! I već je i priču o njemu napisala?! Opšta je pomama za našim, uglavnom četvoronožnim, najboljim prijateljima!

Bez naslova

Budim se uz nju i na suvozačkom sedištu je gledam dok se, jezivo ravnomerno i monotono, svakodnevno, na posao vozim.

Ako stopera nekog, uz put pokupim, ona se samo na zadnje sedište bahato zavali i raširi se, dahćući mi za vrat neprekidno. Sve bi ja sa čovekom poneku o vremenu... O problemima, o deci... Nešto bi da progovorim... Šta bilo?! Ali ona me otpozadi za vrat stiska, pesnicu mi u zube nabija, usta mi zatvara. Ćutljivom me pravi.

Oglas na koji se niko neće javiti

Uopšte ne kontam kakav je problem istina?

Znam već da ona, de fakto, ne postoji, da je samo zamagljena, subjektivno obojena fikcija – svako svoju poseduje i ima. I svakome je njegova najbolja i najodanija drugarica. Svako kroz svoju svet propušta, vidi ga i proučava. Drži se nje, slepo vođen... Teško je menja i spram drugoga prilagođava. Svako svoju istinu voli i poštuje! Ne razumem zašto je onda prećutkuje? Ili je iskrivljuje, menjajući joj na silu oblik i formu koju je do sada imala, ne bi li je u neku, savršenu geometrijski oblikovanu laž, pretvorio?

Priča bez kraja

„Jebeš život ako se bar tri puta ne udaješ!“, moja je stara izreka!

Dugo je već koristim. Njome tešim iznenada ožalošćene udovice i razvedene žene. Pogotovo one što su se dva puta razvodile – one su posebno osetljive i deprimirane?! Jebi ga, nije svejedno dva puta istu grešku ponoviti, dva puta ista govna jesti! Malo li je jedan razvod u životu imati, a kamo li dva?!

Nekad i sad

Sutra mi je rođendan. Red je, da tom prigodom, u čast svoga života nešto otkuckam.

A da sam vam pametna šta o tome danas, posle 49 nepravilno iscepkanih komada vremena, reći – Nisam!

Kišan je dan. Opet mi zaleg'o za vrat. Znate da ovakvim danima teško zborim bilo šta...

Obraz

Što kažu, mišljenje je kao dupe! Ima ga svako! I potpuno sam svesna da sve ono što ja mislim o bilo čemu, nema niti svrhe niti smisla! Niti ko bilo šta čuje, niti se osvrće!

Ili, što bi rekle neke stare, pametne i mudre žene, što su bez i dana od osnovne, sve o životu i kako ga lako preživeti, znale:

„Dokona si ti, pa imaš vremena da misliš! Upregnula bi’ ja tebe da radiš, pa da misliš ne bi vremena imala?!“

Ćutim

Majke mi mile, dođe mi da više ne odem na Fejs...

Ja vesti ne gledam od kako je pokojni Zloba sklonio Dragišu Pavlovića! Novine nikada nisam ni čitala.

Niti sam vam ja neki stručnjak, ni politikolog, ni analitičar srpskog društva, tako da neko logično objašnjenje za moj tadašnji postupak, nemam! Prosto, onako ko žena i majka, samo nosom, osetih da je vreme da se ja od sopstvene političke stvarnosti, sklonim! Posle pokojnikovog govora na Gazimestanu, učvrstih se u odluci da ja u vestima i dnevnicima, nemam šta da tražim?!

Lista želja

01.01.2015

Mislim da je prvi dan nove godine, u stvari, pravo vreme za pravljenje liste želja. One koju ste, još onomad, trebali da napravite i Deda Mrazu da pošaljete! One, preuranjene.

Muvam se danas po kujni ceo dan, a ništa mi od ruke ne ide. Želatin za neku slanu tortu ne jebe da se stegne! Sve sam kao i uvek poradila – ne kuvati, samo mlako, pa nabubri, pa otopi...

A tek torta?! Nova, danas premijerno pravljena (naravno bez recepta, samo u mojoj ludoj glavi zamišljena), od seckanih švajcarskih rolata slaganih u okruglu činiju pa napunjena čokoladnim filom sa mlevenim grilijažom od lešnika, (Recept na : Pomoravka) je bila debakl ovoga ludog, prvog novogodišnjeg dana! 

Najskuplja božićna priča

Prošlog Božića, sećam se kao danas, napisala sam jednu od mojih, po mom mišljenju, boljih priča, koja se nepravedno i neopravdano našla potpuno zapostavljena! Nekako sam je smetnula sa uma, zaboravila je...

A žao mi. Mnogo sam je volela. Sećam se sa koliko sam je ljubavi i požrtvovanja, napisala.

Batine

Dunavac, Bačko Novo Selo

Slabo ovih dana stojim sa inspiracijom, pa ću iskoristiti ovaj trenutak u kome me je strefila!

To, oko batina i dece koju, neki novi, budući zakon mora da zaštiti od nepodobnih roditelja!? Svi o tome pričaju i govore. 

Onog nesretnika, Milivojević Zorana, opljuvaše na sva usta jer je, koliko sam celu polemiku shvatila, bio pristalica toga da decu s’ vremena na vreme, treba opaučiti! Raspaliti im jednu roditeljsku i diskusiju završiti?

Znam čoveka i poštujem ga. Čitala sam ga poprilično puta i u praksi primenjivala njegove preporuke. Čak sam sticajem šašavih životnih okolnosti, jednom davno, sa njime i kafu popila.

Čestitka

Objavljeno na: https://www.facebook.com/snezana.medan.7

Srećna vam Nova 2015. godina!

(Biće jebena, to svi znamo, ali to ne isključuje mogućnost osećanja sreće, jer mi smo narod Zemlje Čuda!)

Želim vam brz net, gomile gigabajta, duge liste prijatelja a blok-liste sve kraće! Što manje vremena za igrice a više za lajkovanje! I naravno, mnogo veselih i nasmejanih statusa, dobrih fotografija i radosnih životnih događaja!

Posebne želje za moje sapatnike, blogere.

Novogodišnja

Evo ga... Poslednji zalazak sunca ove godine.

Red je da se sa ovom godinom, pristojno i u miru, oprostim. Da sebi i vama nešto lepo zaželim.

Godina ko godina. Obična, bremenita... Samo su stari problemi zadobili jedan potpuno novi oblik i formu, na koji se, vešto kao i do sada, treba privikavati - Igrati po pravilima, a dušu netaknutu sačuvati!

Ali prepuna uzbuđenja koja ulivaju nadu da se i posle pedesete može živeti!

Ispala bajka, nastavak

Podelih ja juče onaj post o Marokancima, što još uvek, uprkos neumitnom toku vremena, vole žene onako kako su muškarci to oduvek činili! Još dok su Kromanjonci bili.

Ispala bajka

Možete vi reći da je sve ovo što ja pričam samo pusta, turistička bajka!

Da nije moguće da postoji zemlja u kojoj muškarci vole žene? Ma, ne mož’ biti da negde ima da muškarci o ženama dobro misle? Da im se raduju? Da im veruju? Da ih kao svoje Boginje gledaju? Da ih, protivno svakoj veri, obožavaju?!

Buk i ja

„Znaš li ti, kevo, onu priču o Bukovskom?“, pita me preksinoć.

Ja sam u sudoperi. Ribam onaj moj omiljeni pleh, sa rupama, koga je najteže u prvobitno, čisto, stanje vratiti.

Okrećem se prema njemu. Mokrom nadlanicom sklanjam kosu sa lica. Ne stižem ni da odgovorim.

Bezočni

Ponedeljak, tri dana posle plate. 

Dan bez ijedne iluzije. Dan ogoljen i realan. Baš ničeg lepog u njemu. Da se za neku slamku utehe uhvatite?! Da bahate ljude oko sebe osvestite! Il’ da ih, bar, ne sretnete?

Bezočan! Prava reč za sve što čuh i videh danas. Slutim da je namenjena onima što pored živih i zdravih očiju u glavi, ništa pod milim Bogom, ne vide?! Ni sebe, ni druge?!

Nego kao uspaničeni slepci, udarajući gde stignu i gazeći preko svega, jure u susret svojim ambicijama i juče pomenutom – novcu! Kao da će im on, sve što im fali, kupiti ili dati?!

Novac na mukama

"Tequila Sunrise", Casablanca, Morocco

Ne mogu da zaboravim Maroko. Dok sam se po njemu muvala i dok su svi ti mirisi i boje bili sveži u mom umu – vremena za pisanje nije bilo? Trebalo je što više videti i doživeti?

Ne smem da zaboravim Maroko! Jer ako izgubim tragove koje je ostavio na meni, neću vam nikada sve, baš sve, ispričati? A moram sve u reči pretvoriti!

Marokanski začin

Ovo će biti moj prvi pokušaj kopirajtinga. Čitala sam na internetu nešto o tome, položila sam „Marketing“ sa 10-kom, što je valjda sasvim dovoljno da se u pisanju reklama i ja okušam! Cilj priče koja sledi, je da vas, čitaoce, ubedi da obavezno i neizostavno, prvom povoljnom prilikom, uzmete pasoš i otputujete u Maroko!

8 sati

Navalile ove žene na mene! Ove blogerke!

„Piši knjigu! Izdaj knjigu!“

Te ide mi pisanje, te unucima treba ostaviti nešto „u papiru“ a da novci nisu!? 

Samo mi nepotrebne brige zadaju? Povrh svega što ovih dana imam na umu, još o sebi kao piscu treba da dumam?! Sto briga već imam na vratu! 

Opet se školujem, januarski praznici tj. ispitni rokovi mi se bliže? Svi ’oće neke seminarske...  Ovi na poslu me naterali, da na kraju i koncu svega, još i ISO za podproces „Računovodstvo“ pišem?!

Nije siva, nego smeđa

Priča napisana za međugalaktički konkurs blogera, na ideju Gospođe M.

Uvek se dobro kontrolisala. Naučena da disciplinovano kroti i sebe i svoje emocije. Od malena podučavana da suzdržan ali prijatan osmeh na licu ima. Dugme na košulji uvek zakopčano dovoljno visoko da se grudi ni naslutiti ne mogu.  Suknja dva prsta iznad kolena. Kratka, uvek uredno podšišana frizura. Još joj je baba govorila:

Blog gost: Luna

Данас сам Лилит

Сутра ћу можда бити Ева

Која је од њих две јача

Која је права жена…

Cvičke

Kada sam završila prvi razred osnovne, kupili su mi pravi bicikl.

Za razliku od onog plavog, bez lanca, koga sam vozila po belome svetu ne mrdajući nigde iz hlada oraha u bakinom prvom dvorištu, ovaj je bio ganc-nov, marke „Mini“, rama obojenog u narandžasto, svako malo na trotoaru pred zgradom, okretan naglavačke, podmazivan i glancan. Otac nas je, Bogu hvala neuspešno, uvek učio da su stvari vrednije od ljudi! I da se o imovini koju imate morate pažljivo i neumorno brinuti?! Kako god, morala sam ga čuvati, jer znala sam da drugi, nikada i nikako, neću dobiti!

Ali, kuda njime putovati?

Miris Srbije

S’ kasne jeseni, u novembru, pogotovo uveče, ljudi počnu da mirišu... Mnogi i smrde.

U gradskom autobusu pretežno na domaće kobasice, na skoroj svinjokolji mešene i pečene. Sa dosta belog luka, pa još ovog kineskog, koji neviđeno bazdi. 

Ovaj naš, starinski, srpski beli lukac mirisao je na zimu, pahulje i prepečeni hleb!

Maroko: Trebalo je o stolicama...

"Sto sa četiri stolice", Fez, Maroko

Sada, kada su vam manje-više poznati svi bitni akteri misionarskog putovanja u Fez – Maroko, mogu, zapravo, da počnem da vam pričam priče o toj neobičnoj zemlji, bajke sa neobičnim likovima, na nijedne do sada pročitane, ni nalik?!

Tu je Msje Bane, sa suprugom koja, iako čisto srpske, naklonjene i verne Kralju, krvi, više na veselu i razdraganu Parižanku liči?! Zna babinim, južno-srbijanskim narečjem po neku frazu da izgovori, ali sve na njoj, od veselih smaragdnih očiju, do grgoljavog arapsko-francuskog, kojim brzo i praskavo u mobilni telefon govori, odiše francuskim šarmom i svojevrsnom, opuštenom elegancijom! Dakle, ona samo i jedino, Madam može biti!

Njih dvoje, Madam i Msje, vlasnici sopstvenog arhitektonskog biroa u Kasi, ponosni roditelji dva uspešna, zdrava i lepa deteta, naši su početni i krajnji domaćini! Dočekali nas i ispratili! Sve opušteno, bez nervoze, lako i neosetno, nama su se dva dana i dve, čak i tri noći, bavili, trudeći se da nam boravak u Maroku što više ukrase, olakšaju i ulepšaju! Oni su, svakako glavni likovi bajke koja će se meni i sestri, u narednih desetak dana od ulaska u avion na našem tlu, zbiti i dogoditi!

Zjaka

Za razliku od inače, pokušaću večeras da budem kratka i koncizna. Da ovo bude jedna nežna i sentimentalna pričica za vašu laku noć. Iako je u mom životu bilo vrlo malo takvih priča, ova je po starom mom običaju, istinita. Ne kažem da nije bilo lepog i pamtljivog?! Ali, uglavnom me je život šamarao, nadrkanom i nervoznom me pravio?! Ponekad’ me baš mlatio, uporno se trudeći da mi obešenjački osmeh sa lica svuče i skine! Jer, kada razmislim, ja sam vam, uglavnom, baš to! Zjaka, koju je život ozbiljnom i revnosnom, načinio!

Crveno, na radost

"Priča u boji", napisana za  http://www.kreativnopisanje.org/mini-konkurs-pisanje-bojama/

"Imala sam crvene cipele. Dečije. Sa mesinganom kopčom. O njima sam čitavu priču skovala, toliko sam ih volela. I jednu crvenu haljinu, sa dva reda dugmadi na prednjoj strani i „bubi“ kragnom. Deda Mrazovo odelo, Snežana iz bajke sa crvenom mašnom... I to je to!

Posle toga sam prestala da volim crveno. Čitavu mladost i dugo godina posle nje iz crnog nisam izlazila. Taman kada sam se ponadala da ću se u nešto svetlije obojiti, ostadoh udovica. Crni mantili, crne rukavice, crne „sunčane“ naočare... Tada sam još mislila da je crno boja žalosti i da njenu uspešnu ulogu u lečenju ovih preživelih, što za samim sobom a ne pokojnim, žaluju i sebe žive, a ne njih mrtve oplakuju, ni jedna druga boja ne može odmeniti.

„Tako je lepo i bezbedno u crno se uviti i od celog sveta se sakriti!“, sebe sam tešila.

Maroko: Cenkanje

Ovde uvek nešto žubori...

U vezirskoj bašti, posađenoj pre više od stotinu godina, koja je sada ukras hotela skrojenog od bivše palate, prepuno je vode. Hodate među stoletnim palmama, jukama i „drvima života“, koja u našim dnevnim sobama, samo na unučiće ovih stabala liče, zadivljeni mirisima i cvetovima, a u uhu vam je stalno žubor vode.

„Ovi što su ovo sadili i među gustim rastinjem mermerne fontane skrivali, su uživanje znali sebi namestiti!“

Jer, u koji god deo bašte zakoračite, u skrivene ćoškove zavirite, šum vode što se preko kamena preliva vas umiruje, hladi kožu do malo pre izloženu nemilom suncu, uspavljujući vas u bajku iz koje ne želite da odete.

Ja, misionarka

Rim, oktobar 2014,

Vratih se pre par dana sa mog, rekoh vam ranije, misionarskog putovanja.

Zovem ga tako jer je to bio put koji je mnogo toga, ne-religijskog, ali važnog, trebao da dokaže! Mnogo više je on meni značio nego bilo koji Hadžiluk, put na Hilandar ili sedanje u Svetu stolicu! 

Još nisam otkrila tako jaku i postojanu religiju, koja bi se mogla meriti sa iskušenjima koja sam ja sebi, tim putovanjem, postavila! I zadacima koje sam si zadala?!

Jer taj put je trebao mene da potvrdi kao drugu osobu, drugu sestru, drugu majku i u svemu tome, jednu celu, potpuno novu i meni neobičnu, ženu!

Ženu koja je, još zimus odlučila da promeni svoj život...