Nije siva, nego smeđa

Priča napisana za međugalaktički konkurs blogera, na ideju Gospođe M.

Uvek se dobro kontrolisala. Naučena da disciplinovano kroti i sebe i svoje emocije. Od malena podučavana da suzdržan ali prijatan osmeh na licu ima. Dugme na košulji uvek zakopčano dovoljno visoko da se grudi ni naslutiti ne mogu.  Suknja dva prsta iznad kolena. Kratka, uvek uredno podšišana frizura. Još joj je baba govorila:

Blog gost: Luna

Данас сам Лилит

Сутра ћу можда бити Ева

Која је од њих две јача

Која је права жена…

Cvičke

Kada sam završila prvi razred osnovne, kupili su mi pravi bicikl.

Za razliku od onog plavog, bez lanca, koga sam vozila po belome svetu ne mrdajući nigde iz hlada oraha u bakinom prvom dvorištu, ovaj je bio ganc-nov, marke „Mini“, rama obojenog u narandžasto, svako malo na trotoaru pred zgradom, okretan naglavačke, podmazivan i glancan. Otac nas je, Bogu hvala neuspešno, uvek učio da su stvari vrednije od ljudi! I da se o imovini koju imate morate pažljivo i neumorno brinuti?! Kako god, morala sam ga čuvati, jer znala sam da drugi, nikada i nikako, neću dobiti!

Ali, kuda njime putovati?

Miris Srbije

S’ kasne jeseni, u novembru, pogotovo uveče, ljudi počnu da mirišu... Mnogi i smrde.

U gradskom autobusu pretežno na domaće kobasice, na skoroj svinjokolji mešene i pečene. Sa dosta belog luka, pa još ovog kineskog, koji neviđeno bazdi. 

Ovaj naš, starinski, srpski beli lukac mirisao je na zimu, pahulje i prepečeni hleb!

Maroko: Trebalo je o stolicama...

"Sto sa četiri stolice", Fez, Maroko

Sada, kada su vam manje-više poznati svi bitni akteri misionarskog putovanja u Fez – Maroko, mogu, zapravo, da počnem da vam pričam priče o toj neobičnoj zemlji, bajke sa neobičnim likovima, na nijedne do sada pročitane, ni nalik?!

Tu je Msje Bane, sa suprugom koja, iako čisto srpske, naklonjene i verne Kralju, krvi, više na veselu i razdraganu Parižanku liči?! Zna babinim, južno-srbijanskim narečjem po neku frazu da izgovori, ali sve na njoj, od veselih smaragdnih očiju, do grgoljavog arapsko-francuskog, kojim brzo i praskavo u mobilni telefon govori, odiše francuskim šarmom i svojevrsnom, opuštenom elegancijom! Dakle, ona samo i jedino, Madam može biti!

Njih dvoje, Madam i Msje, vlasnici sopstvenog arhitektonskog biroa u Kasi, ponosni roditelji dva uspešna, zdrava i lepa deteta, naši su početni i krajnji domaćini! Dočekali nas i ispratili! Sve opušteno, bez nervoze, lako i neosetno, nama su se dva dana i dve, čak i tri noći, bavili, trudeći se da nam boravak u Maroku što više ukrase, olakšaju i ulepšaju! Oni su, svakako glavni likovi bajke koja će se meni i sestri, u narednih desetak dana od ulaska u avion na našem tlu, zbiti i dogoditi!

Zjaka

Za razliku od inače, pokušaću večeras da budem kratka i koncizna. Da ovo bude jedna nežna i sentimentalna pričica za vašu laku noć. Iako je u mom životu bilo vrlo malo takvih priča, ova je po starom mom običaju, istinita. Ne kažem da nije bilo lepog i pamtljivog?! Ali, uglavnom me je život šamarao, nadrkanom i nervoznom me pravio?! Ponekad’ me baš mlatio, uporno se trudeći da mi obešenjački osmeh sa lica svuče i skine! Jer, kada razmislim, ja sam vam, uglavnom, baš to! Zjaka, koju je život ozbiljnom i revnosnom, načinio!

Crveno, na radost

"Priča u boji", napisana za  http://www.kreativnopisanje.org/mini-konkurs-pisanje-bojama/

"Imala sam crvene cipele. Dečije. Sa mesinganom kopčom. O njima sam čitavu priču skovala, toliko sam ih volela. I jednu crvenu haljinu, sa dva reda dugmadi na prednjoj strani i „bubi“ kragnom. Deda Mrazovo odelo, Snežana iz bajke sa crvenom mašnom... I to je to!

Posle toga sam prestala da volim crveno. Čitavu mladost i dugo godina posle nje iz crnog nisam izlazila. Taman kada sam se ponadala da ću se u nešto svetlije obojiti, ostadoh udovica. Crni mantili, crne rukavice, crne „sunčane“ naočare... Tada sam još mislila da je crno boja žalosti i da njenu uspešnu ulogu u lečenju ovih preživelih, što za samim sobom a ne pokojnim, žaluju i sebe žive, a ne njih mrtve oplakuju, ni jedna druga boja ne može odmeniti.

„Tako je lepo i bezbedno u crno se uviti i od celog sveta se sakriti!“, sebe sam tešila.

Maroko: Cenkanje

Ovde uvek nešto žubori...

U vezirskoj bašti, posađenoj pre više od stotinu godina, koja je sada ukras hotela skrojenog od bivše palate, prepuno je vode. Hodate među stoletnim palmama, jukama i „drvima života“, koja u našim dnevnim sobama, samo na unučiće ovih stabala liče, zadivljeni mirisima i cvetovima, a u uhu vam je stalno žubor vode.

„Ovi što su ovo sadili i među gustim rastinjem mermerne fontane skrivali, su uživanje znali sebi namestiti!“

Jer, u koji god deo bašte zakoračite, u skrivene ćoškove zavirite, šum vode što se preko kamena preliva vas umiruje, hladi kožu do malo pre izloženu nemilom suncu, uspavljujući vas u bajku iz koje ne želite da odete.

Ja, misionarka

Rim, oktobar 2014,

Vratih se pre par dana sa mog, rekoh vam ranije, misionarskog putovanja.

Zovem ga tako jer je to bio put koji je mnogo toga, ne-religijskog, ali važnog, trebao da dokaže! Mnogo više je on meni značio nego bilo koji Hadžiluk, put na Hilandar ili sedanje u Svetu stolicu! 

Još nisam otkrila tako jaku i postojanu religiju, koja bi se mogla meriti sa iskušenjima koja sam ja sebi, tim putovanjem, postavila! I zadacima koje sam si zadala?!

Jer taj put je trebao mene da potvrdi kao drugu osobu, drugu sestru, drugu majku i u svemu tome, jednu celu, potpuno novu i meni neobičnu, ženu!

Ženu koja je, još zimus odlučila da promeni svoj život...