Rim, oktobar 2014, |
Vratih se pre par dana sa mog, rekoh vam ranije, misionarskog
putovanja.
Zovem ga tako jer je to bio put koji je mnogo toga,
ne-religijskog, ali važnog, trebao da dokaže! Mnogo više je on meni značio nego
bilo koji Hadžiluk, put na Hilandar ili sedanje u Svetu stolicu!
Još nisam
otkrila tako jaku i postojanu religiju, koja bi se mogla meriti sa iskušenjima
koja sam ja sebi, tim putovanjem, postavila! I zadacima koje sam si zadala?!
Jer taj put je trebao mene da potvrdi kao drugu osobu, drugu
sestru, drugu majku i u svemu tome, jednu celu, potpuno novu i meni neobičnu,
ženu!
Ženu koja je, još zimus odlučila da promeni svoj život...
Ponekad zaista mislim da sam veštica, da mogu da vidim i
predvidim stvari. Pa, za Boga, ja sam još zimus, u decembru, jednoj mojoj priči
dala ime „Neke priče vam život naglavačke preokrenu“, pre nego sam je rodila.
Pre nego sam je na svet donela, znala sam da je važna i da se nešto veliko i
krupno, menja! Od te priče je sve drugačije, strmoglavce, krenulo!
„Moram da se na tumbe okrenem. Treća trećina mora biti samo
uživanje! Sve se tome mora podrediti!“
Testiram ja sebe svaki dan. Svih onih meseci pre i same
pomisli o putovanju na drugi kontinent...
Da li ću poludeti od muke kada mi sin, već nemirnoj od
čekanja, na hitnu molbu donese pogrešan pasoš, sa kojim ja trebam da pređem
granu i uz put, u Iloku, kafu sa starim a preživelim, prijateljima popijem?!
Otvorim ga, već jednom nogom na gasu, da krenem put pod noge i umesto one
svoje, grozne, mupovski crno-bele, skoro umetničke fotografije, ugledam milo
lice moga sina jedinca!
„E, jebi ga Maksime, doneo si mi pogrešan pasoš!“, kažem
paleći cigaru. On me gleda upitno čekajući moju, do skora, uobičajenu tiradu,
povišen ton, vakele o odgovornosti i svim sličnim, a jako važnim, stvarima za
svakodnevni život...
Ništa ja, kuliram.
„Ko zna zašto je to dobro da ne idem
preko grane?! Možda popijem koju više na toj proslavi stogodišnjice mature, pa
me još uhapse na carini?!“, mislim u sebi.
On i drugar koji ga je na mesto susreta dovezao, upitno se
zgledaju?
„Šta je sa tvojom kevom?“, pita Maksu, kasnije... „Uopšte
nije frkisala?!“
Pričalo se po kuloarima moga preduzeća kako je „... Medanka
vikala kada je dobila rešenje o smanjenju koeficijenta plate“.
A lažu. Pozvali su me iz „ljudskih resursa“, kako se sada
staro „kadrovsko“ zove. Sišla sam, pokucala, ušla... I uz osmeh rekla: „Molim
te, samo mi brzo daj da to djubre potpišem!“
Okrenula se na vrhu potpetice i izašla. To je živa istina.
Ne znaju ovi moji, da je stara Medanka
davno umrla. Ova nova, za sve ujudurme ni pet para ne daje!
Često se, u toku teških dana, prisetim one stare,
dalekoistočne poslovice, koju je davno neko napisao u mom prvom „Spomenaru“: „Promeni
što možeš, prihvati ono što promeniti ne možeš i nauči da to dvoje razlikuješ.“
I stalno je vežbam, ponavljajući je kao mantru. Učim se strpljivosti i zdravom
razumu. Desi se da pokleknem, da stara aždaja iz mene plamenove izbacuje, ali
sve redje... Umorila se, odustala i zavukla u svoju mračnu pećinu, odakle samo,
poluzatvorenih očnih kapaka, uglavnom bezazlene, pramenove dima lenjo izdiše.
Znala sam ja koliko je taj čarobni i na san nalik, Maroko,
bitan i važan za moj život. Slutila sam to još kao mala, čitajući o „Zemlji plavih
ljudi“, u četiri raznobojne knjige Volta Diznija, koje mnoga današnja deca, na
žalost, nikada nisu u rukama držala.
Čitam ja po stotinu puta tu priču, gledam slike prizora iz
pustinje, indigom izbrazdana u teget, lica nomada i maštam kako ću jednom,
nekada, bilo kada... Videti i udisati tu magičnu zemlju. I u njoj sebi dokazati
teško stečenu mudrost i zrelost.
Da li ću poludeti od nervoze i sedeti razmazane od znoja
šminke, na rimskom aerodromu, cupkajući prekrštenom nogom?! Jer me je pre toga
gomila žutih preskakala i ulazila preko reda na onu beskonačnu traku za skener!
Ili ću dedici, sa već spuštenim kapcima na kosim očima,
mirno i sa osmehom reći, na solidnom engleskom:
„E, gospodine! Sada je dosta! Ne može više! Morate sačekati
red.“
Da vam ne kažem, da mi je na kućnom pragu, na prvom koraku u
tu, životno važnu misiju, pukla ona šina koja vuče moj ogromni kofer?! Samo mi
ostala u ruci!
„Pa, je l’ moguće da ovako sve počinje?!“ Po običaju, stanem
i zapalim cigaretu. (Stvarno mi nije jasno kako ljudi, okoreli nepušači, ne
razumeju da pušenje ima lekovito dejstvo na svog konzumenta?! Pa mi država
zabranjuje lečenje?!)
Meni taj ritual svaki put pomogne. Udahnem dobro poznati
oštri, peckavi dim u pluća, izdišem ga i brojim do sedam. Nekada i do deset.
Dam sebi vremena da razmislim.
„To je dasa od gore baš rešio da me odmah savata?! Da me
odmah pred sopstveni sud stavi?“
Već negde kod petice znam da neću dozvoliti da mi ovo
pokvari užitak koji me čeka. Samo sretno do njega treba da stignem.
Kod desetke sam uverena da ću odoleti i sledećim izazovima u
vidu prekomernog prtljaga, (Što je kod
mene potpuno normalna pojava) prepakivanja ravnog ciganskom vašaru, sa gaćicama i ešarpama koje izleću iz kofera u sred
našeg blistavog, surčinskog aerodroma, deljenja mojih pekmeza konobaricama po „nepušačkim“
kafeima ne bi li se ugurala u dozvoljene „23“ kile...
* Jedva spasih par teglica slatkog od smokava, koje će se
kasnije, uz čokoladne „Soko Štark“ bananice, pokazati kao ključni faktori u
stvaranju dobrih odnosa sa stanovnicima Feza.*
Prodavci voća, Fez, Maroko |
Da li ću se zaista, sve vreme boravka u Maroku,neprekidno
smešiti i tako prevazilaziti sve barijere nepoznatog mi jezika?! Da li ću biti
toliko otvorenog uma i srca da ću u toj dalekoj mi stranoj zemlji, čak i
prijatelje steći? Da li ću pustiti sve te boje i mirise da mi se pod kožu uvuku
i osvoje me zauvek?! I naprave od mene večitu ljubavnicu te žuto-crvene zemlje,
kojoj bih tako rado ponovo u zagrljaj da odem?
Neobuzdano, teško i nepovratno, zaljubih se u nju. Bojim se
da samo o njoj i ni o čemu drugom, više
ne umem ni da pišem, ni da mislim.
Videćemo kako će ta ljubav dalje teći? Sigurno je da će se
sama, nalik prelepim marokanskim tepisima, otkati, splesti i rasplesti. Kroz
buduće priče...
Нема коментара:
Постави коментар