S’ kasne jeseni, u novembru, pogotovo uveče, ljudi počnu da mirišu... Mnogi i smrde.
U gradskom autobusu
pretežno na domaće kobasice, na skoroj svinjokolji mešene i pečene. Sa dosta
belog luka, pa još ovog kineskog, koji neviđeno bazdi.
Tanke kriške,
sa dva prsta kao mačka šapama, brzo dizane sa usijane plotne pa istrljane
jednim čenom luka, izgubljenim i otopljenim na toj vrelini. Već u ova doba, pre
zime, takav hleb se, uveliko, u kujni moje majke služio uz jak čaj od nane! Nabrane
letos!
Isključivo u
antibiotske i antigripozne svrhe! Jer moja majka je tu namirnicu prezirala iz
dna duše:
„Zašto ja
moram znati šta je neko sinoć večerao?! Smrdeti na hranu je nepristojno!“
Mi ne jedemo
beli luk i ne zapržavamo pasulj – pravilo je. Furali smo zdrav život i
balansiranu prehranu, mnogo pre nego je to postalo popularno!
„Snežana, ne
moraš pojesti dva parčeta torte! I jedno je sasvim dovoljno! Naučite se da
budete umereni!“, vazda me je mama kritikovala i kilograme mi prebrojavala!
Ponekad pomislim da nas je, svojim savetima o umerenosti, na neimaštinu koja vas uvek
iza ćoška vreba da vas nespremne zaskoči, učila i navikavala?! Život je vrlo
promenjiva kategorija - Danas si gore, sutra dole! Samo to treba stoički
prihvatiti. To što danas jedeš biftek, ne znači da ćeš ga ceo vek jesti?! A i
mi odrasli na „leba i masti“ možda i do guščije džigerice, u parnoj rerni u
paštetu pretvorene, jednom stignemo i na viljušku je nabodemo!
„Ovi
Francuzi uopšte i ni malo nisu ludi?!“, prva je pomisao kad’ tu prefinjenu
teksturu pod nepcem osetite. „Savršeno su dopunili rimska uživanja!“
No, danas
ćemo o mojima. Sugrađanima sa kojima se mimoilazim na ulici.
Prolaze
pored mene. Tren pre toga, dok smo još korak daleko, udahnem duboko i prekinem
dah. Pustim ga tek kada me na tri koraka, bar, prođu. Namerno izbegavam miris
njihovih, već zimski, obučenih tela. Jakne i kaputi na leđima im otežali od jesenjih
kiša. Od jutarnje magle i pritisnutog na trotoar, gradskoga smoga.
Ali čim
udahnem, vetar potpomognut žurbom naših stopala, taj neželjeni miris mi donese!
Htela ili ne, u nozdrve mi se zavuče!
Bar da je
naftalin kojim su babe čuvale astraganske bunde od pre rata, čiji me peckavi
miris podseća na starost?! Bar da je duvan! Ili alkohol! Ili automehaničar što
smrdi na mašinsko ulje, a kada ga okupate i oribate, savršenog frajera dobijete?!
Ma, neka je i kobasica sa belim lukom!
Sve, samo ne
ovaj tegobni smrad vlage i užeglog ulja na kome je više puta prženo... Smrad
zapuštenosti i nemara. Miris negrejanih zidova, dletovanih parom od kuvanja!
Miris pretpraznične depresije sa primesama jedne opšte bede i sirotinje koja se
malo čemu još raduje. Dah ljudi koji se nerado kupaju: „Šta ću se prat, kad’ ću
se opet srat’?!“
Smrad
bezvoljnosti, čemera i nemanja...
Miris
Srbije.
photo credit: www.centarzdravlja.rs
Нема коментара:
Постави коментар