20. 12. 2015.

Gospođa





  Uvek je sedela kao okamenjena. Potpuno hladno i bezosećajno, govorila bi ’ravnim’ glasom, koji je uprkos nedostatku intonacije, bio siktav i jedak. Očekivala je od sebe mirnoću i staloženost kao prikladne, ali život ju je gnjavio - Ništa nije išlo onako kako je planirala i zato je bila gnevna na sve oko sebe:

  Porcelan, koji je godinama brižljivo skupljala, dodvoravajući pred smrt stare novosadske babe, pucao je i lomio se skoro svakodnevno, iako je ona strogo vodila računa da se ništa od tih dragocenosti ne upotrebljava. Osim nje, nije bilo nikoga u kući ko je zasluživao da jede iz kobaltom optočenih tanjira. I sama je radije koristila plehani sa „Pozdrav iz Soko Banje“... A i secesionističke komode, donošene u stan odmah posle babljih sa’rana, počeo je da jede crv!

12. 12. 2015.

O debelim mačkama






„Koji mi ove kile skine, u dupe ću da ga poljubim.“


Svakako, muškarce ste uvek mogli da podelite u dve kategorije: Oni zbog kojih kile spadaju same od sebe, kao rukom odnešene i oni drugi, smorovi i daveži zbog kojih vam se kilogrami lepe brzinom svetlosti. Ovi prvi su, definitivno, mnogo zdraviji i preporučljiviji, ali pošto je život zajeban koliko jeste, nekada vam zapadnu i ovi drugi.

14. 11. 2015.

Julija i Romeo




Vesele ’80-e.
Uz neke gorčine koje su došle kasnije, nisam pametna šta vam reći o tom vremenu. Kako pričati o mladosti, zaboravljajući ’šta je bilo posle’? Setiti se ljudi, kakvi su onda bili? Pre nego su počeli da se stide svojih ludih godina i budalaština koje su činili? Pre nego su odrasli...

24. 10. 2015.

O blogovanju



Zašto ljudi pišu blog?

Razni su razlozi u pitanju, ali ono što je zajedničko svima je potreba za egzibicionizmom. Pogotovo kada je u pitanju ’lični’ blog, kakav je moj, gde pred masu nepoznatih ljudi, iznosite svoju intimu i delite sa njima trenutke svog života, a čitaoci dalje, sami prosuđuju, da li je to vredno njihovog interesovanja.
Vrlo slično rijalitiju, ruku na srce.*

Ostalo je marketing.

Kako sam počela da pišem blog?

14. 10. 2015.

Čitulja za Hogara



15.07.2015. godine

Kakva su, bre ovo, crna vremena došla?!

„Zašto tražiti alternative klasičnom bezglutenskom, /valjda/, brašnu?“, pitanje je iz jednog posta. Pročitam i momentalno padam u nesvest! Dođe mi odmah da ostavim komentar:

„A koji smo kurac, da izvinite, tražili alternative običnom brašnu, onom sa glutenima?! Šta je njemu, pa, falilo?“, al’ se iz pristojnosti suzdržavam. Mogu nekada neku i da prećutim...

10. 10. 2015.

Baštovan



Čim je njen dlan zadržao među svojim toplim i velikim šakama tren duže nego je to pristojnost nalagala, znala je da će biti nekog sranja. Zato joj je bilo potpuno logično, kada je nakon par rečenica, iste te šake prislonio na njenu kosu i prinevši njeno lice sebi, poljubio je u obraz.
Još pet rečenica i dva osmeha, već je njegova ruka bila na  golom ramenu, pažljivo navlačeći na njega skliznuti dekolte njene bluze.

30. 9. 2015.

"Gitanes"


To nikako nije smelo da se desi. Ta prilika se nije smela prokockati.

Preko majčinih prijatelja iz detinjstva, dokop’o se Francuske. Pazili su ga obezbedivši mu krov nad glavom i posao. Čak se, jedno veče, pojavila i dobrodržeća usedelica kojoj se, na prvi pogled, jako dopao pa mu je predložila brak: On će dobiti francuske papire, a ona njegove snažne podlaktice na svojim, već opuštenim i mlitavim, bedrima. 
Pušio je „Žitan“ zamišljajući da je Belmondo i od prve zarađene love kupio masivan ručni sat. Pred njim je bio život kakav je priželjkivao.

25. 9. 2015.

Doručak



Dugo je, nakon njegovog odlaska, ostala zgrčenih i zagrljenih kolena. Toliko je bila zaokupljena sopstvenim mislima, da se čak nije mašila za cigaretu. Sedela je potpuno nepomična, zagledana u jednu tačku slažući deo po deo, svakog i najsitnijeg kadra čitave te, dramski savršeno odigrane scene, prepune neočekivanih ali predviđenih detalja:

"Revizor", al' nisam Gogolj


Dobro je što juče ne odoh na predavanje Državnog Revizora.

Imala sam ideju da mu postavim par pitanja vezanih za Zapisnik njegove firme, pisan protiv mog penzijskog fonda. Jer ljuta sam zbog toga, ima već dve godine dana. Besna sam što niko nije odgovorio na taj, jebeni, "Zapisnik DRI" , zbog koga sada grcamo. I zaposleni u fondu, a i korisnici njegovih usluga.
Pošto sam ja niko i ništa u mom preduzeću, naravno da nemam priliku da sretnem Revizora. Jesam par puta ostavljala komentare sa pitanjima kojekuda po netu, al' uglavnom nisam bila objavljivana.

21. 9. 2015.

On




Skupljam ga kao rasute misli
U ogledalima
bočicama parfema, pomadama
U Tragovima njegovih zakasnelih dodira.

Tkam ga nasumice
Potpuno nevična i nevešta u
tim Božijim rukotvorinama
Sačinjenim od mesa mu i oklopa.

Otrežnjujuće svesna
zaludnosti lepih reči i snova
Puštam se i dozvoljavam da ga maštam
Ne bi’ li ga za sebe iskrojila.





Photo by Alex.

4. 9. 2015.

Znak



Nije ga ni rodila u mukama.

Porađala se ’preko veze’, mažena i pažena, na deset-miligramskom ’Apaurin’-u, koji je toj dugoj, a nemiloj sceni davao jedan zabavan ton, pri čemu su čitava ta dreka, krv, znoj i zaurlavanje, dobili svoj pravi smisao onoga trena kada su joj ga položili na grudi. On se, sav ružičast  i majušan, propeo na rukice i držeći uspravno glavu na drhtavom vratiću, pogledao je pravo u oči. Čak misli da se i nasmešio.

Odmah ga je prepoznala.

16. 8. 2015.

Cela žena




Požurila je ispod tuša! Uvila je golo telo u debeli frotir i stala pred lavabo, buljeći u svoj odraz u ogledalu:

„Nemam mnogo vremena! Samo maskara i malo ruža!“

14. 8. 2015.

U grlu, zub



„’Oćeš da ti saspem zube u grlo?!“

Pokušavala je da se seti koliko je puta to čula, izgovoreno iz raznih muških usta sa kojima je, duže ili kraće, delila svoj život.
Jezikom je pomazila svoje sekutiće sa unutrašnje strane, misleći kako ih je ipak sačuvala, što, ovaj put, nije moglo da pomuti osećaj nemoći i jada koji ju je, posle mnogo njenog opiranja, slomio i savladao. Ovaj put je bilo potpuno drugačije.

5. 8. 2015.

Gospođicama


















Kako smo ponosne u svojim samoćama,
a samo izdišemo, nigde udaha.

Arogantno smo ih prozrele
u bedastoći njihovoj, dečački naivnoj.
Pa sad' mašemo pobedničkim zastavama,
crvenim od krvi propalih ovulacija.

Brižno smo čuvale svoje statuse,
radna mesta i profesionalne uspehe.
Ljubile ih 'pre', žderale 'posle'.


Al’ ni nalik oplođenoj bogomoljki,
već usahlih dojki i prazne utrobe.

Zauvek ćerke, nikada majke.



Photo by Alex.

30. 7. 2015.

Meso




Šta je sa napretkom tehnologije?!

Još kad ste nam obećali virtualne ljubavnike u bezbroj dimenzija?!
Visoke, duboke, široke...

Savršeno definisanih bicepsa,
Belih košulja, odmerenih pokreta.
Programiranih da uvek, baš tren pre vas,
od stola ustaju;
Da vas teše i da vas nasmehuju;
Da pridržavaju i ruku pružaju...

Zašto ste stali? 

Od ovog mesa nema ništa!
Sve je vlažno i natrulo.
Nagriženo bivšim ženama,
taštama, majkama, ćerkama...
Il’ beskrvno od bede i neimanja.

Nikoga da namigne.
Da te lupi po guzi,
dok kuvaš.

Nikoga da progovori,
tako da te zanemi...
Prazni oklopi.


Napravite nam samo platformu. Dalje ćemo same!





ps. Zahvaljujem se mojoj Twit lajni na inspiraciji. 

Photo by Alex.


28. 7. 2015.

Inercija



Refleksno je dlanovima pokrila gole grudi, čim je, još omamljena od sna, ugledala nepoznato lice koje je mirno i spokojno spavalo na jastuku do njenog.

„Opet sam sinoć pravila sranja!?“, pomislila je, pažljivo i nečujno se izvlačeći iz velikog kreveta obasutog plešućim tačkama jutarnjeg sunca koje se probijalo kroz spuštenu roletnu. Oblačila se spretno i uigrano, ne čineći ni jedan pokret viška, bacajući pogled na njegove spuštene kapke, moleći Boga u sebi da ga ne probudi: „Samo da pobegnem pre suvišnih pitanja!“

Pitanja na koje ni ona sama nije znala odgovor...

20. 7. 2015.

Četiri slike


Znam, trebalo je o letovanju! A videćemo do kraja, koja i kakva će priča ispasti?

Kratki putopis sam i sama /Ko me šiša?!/, obećala na mom Fb zidu još onomad, dok sam se pakovala i spremala na to, od samog početka i starta, nenamerno putovanje, koje će u mojim životnim memoarima ostati zapamćeno kao šesnaest dana krcatih slučajnostima!
Za razliku od normalnih putovanja u kojima je sve do detalja planirano, čekirano, bukirano, avansno plaćeno i sigurno, ovo je od dana same ideje: „Otići kod prijateljice u Herceg Novi, grad cveća i grad mladosti mog bivšeg ljubavnika!“, bilo potpuno neizvesno i pod znakom pitanja. Nisam znala ni kada, ni čim’ i ni sa kim ću podeliti zadovoljstvo boravka na mom omiljenom delu Jadrana, crnogorskom moru?
Ali, meni kao osvedočenom ljubitelju morskoga plavetnila i jadranskih jutara, sve to nije ni bilo važno! Kada na more, prvi put posle nebrojeno godina, odlazite ponovo kao slobodna žena, bezmalo devojka, studentkinja  sa očišćenim junskim rokom, onda vam letovanje dođe kao zaslužena apsolventska ekskurzija na koju ste svojevremeno zakasnili:

14. 7. 2015.

"Opomena"




OPOMENA

"Kad ostarim nosiću haljinu boje purpura
I crveni šešir koji ne ide a i ne stoji mi,
trošiću penziju na piće, letnje rukavice i satenske cipele.
I pričati kako nemam para za hleb.
Kad se umorim sešću na ivičnjak,
sakupljaću reklamne uzorke po radnjama i pritiskati
alarmnu dugmad.
Vući štap uz gelendere
nadoknadjivaću propušteno u trezvenoj mladosti.
Izlaziću na kišu u kućnim papučama
Brati cveće po tudjim baštama
gomilaću pera, olovke i druge tričarije
I početi da pljujem.
A sad još moramo paziti da nam odeća ne pokisne
Plaćati na vreme kiriju i ne psovati po ulici
Pružati dobar primer deci
pozivati prijatelje na večeru i čitati novine.
A možda bi trebalo da se već pomalo pripremam
Da ljudi koji me znaju ne budu iznenadjeni
Kada odjednom ostarim i počnem u purpurno da se odevam."

Vislava Šimborska

Nisam nikada bila neki preterani ljubitelj poezije, pogotovo ne ove namenjene matorcima, tako da sam ovu pesmu prvi put u životu videla pre par meseci, na internetu. /Ko je rekao, ono, da je net zaludan?/ Večeras sam je, uz prikladan komentar, podelila i na mom zidu, jer srele smo se već par puta! Ja tamo, ono ona! Ja ’vamo, evo je opet! Prosto je htela pod moje drvo da dođe!
Svaki put pročitam je ponovo. Od početka do kraja. I kao da je oduvek znam, kao da smo stare drugarice. Ona govori sve ono što ja već dugo mislim, a nikako da vam ispričam:

13. 7. 2015.

Ženski zapis




Ovaj tekst, prvobitno namenjen isključivo gostovanju na onom prijatnom blogu, kod Dane Hill, postaće predosećam, dalje u svom toku, kako reči budu odmicale, jedna univerzalna ženska tugovanka. Na kome god svetskom jeziku da je žena plakala, u narednim slogovima što na naricanje liče, sebe će pronaći i prepoznati?! Bila ona crnkinja, kosooka, skandinavska bilderka, na suncu spržena Mongolka ili u sarongu tirkiz boje, savršeno prelepa Indijka, svaka je ono što i ja, u detinjstvu, maštala:

„Da svoga Princa pronađe i ima!“

7. 7. 2015.

Crta



Oduvek je volela da gleda u dlanove. I u ispijene, prevrnute i sasušenim talogom kafe, nacrtane šolje... Posebno u ljudska lica! Čitala je na njima sve što ih muči i boli: Čemu se nadaju i šta priželjkuju? Da li strahuju od gubitka novca ili su oni drugi, oni što se samo plaše bez ljubavi ostati? Dobrodušni li su, ili samoživi i sebični? Nikada nisu mogli da je prevare jer ih je kristalno jasno prepoznavala i smeštala u fioke ljudskih mana il' vrlina. To je bila njena Božija kazna – "Mnogo ću ti uzeti ali ću te svevidećom načiniti !", čitala Mu je sa usana kad god bi ga sretala i nemuštim jezikom sa Njim raspravljala.

6. 7. 2015.

Oproštaj


Olako je praštati sebi!

Menjamo pravila, preturamo kriterijume,
Krivimo dojučerašnje mere,
Odričemo se odgovornosti,
Samo da bi se prepustili!

Eh, mladosti!
Spakovana u 'masne fote' i spavanja
po studentskim sobama.
Buđenja u muškim košuljama i penjoarima.
Leganja u nepoznatim rukama.

Razuzdanošću ćemo te stići!
Zbacićemo okove zrelosti,
Odreći ćemo se mudrosti,
Sve uspehe za par strasnih ujeda, trampiti.

I postaćemo ponovo,
potpuno bezrazložno i neopravdano veseli!
Detinjasto i budalasto se kikotati.
Ljubiti se, u usta, po mračnim haustorima
i grejati dlanove pod tuđim miškama.

Plesaćemo stiskavce i
praviti se da nas noge ne bole.
Kradom piti lekove i
raditi vežbe za sise.

Toliko još ima ludosti...
A uvek ih starošću možemo oprostiti.




Photo by Alex.

9. 6. 2015.

Ženska žurka



I posle kažu ja kurva?!

Pričaju to o meni neke ribe sa Podbare, sa kojima sam, igrom srećnog ili nesrećnog slučaja, dopala na žensku žurku!

Ne bih vam ja, ni mrtva, tamo ni otišla da sam znala da neće biti muških! Ju, taman posla?! Ja žene jako teško podnosim, čak i u malim količinama! Večito se nešto prenemažu, nema sa njima normalnog razgovora! Ako mi je do ozbiljne priče ili smeha i zajebancije, uvek to lakše ide sa mojim drugarima, muškarcima, koji iza svake moje ironične, ne pronalaze nit’ ljubomoru, nit’ zavist! Prosto, mnogo bolje me, nego žene, kontaju.

8. 6. 2015.

Trgovac


Godinama je bila zaljubljena u tog trgovca. Kupovala je nepotrebne porculanske šolje ili tanjiriće, kristalne čaše ili činijice, samo da bi mogla, ponekad, ponovo da pogleda njegovo, još uvek joj drago i prelepo lice. Trudila se, bar jednom u mesec dana, da svrati u pasaž gde je bila prodavnica u kojoj je radio. Dešavalo se i da promaši smenu! Kada bi kroz stakleni izlog videla neka druga lica zabavljena mušterijama, nije ni ulazila, samo bi se pokunjeno okrenula i otišla.

5. 6. 2015.

Čudnog li dana?





Čudnog li dana?

Sve je počelo kada je moja sestra Vera, Verica kako je ja zovem u mnogim mojim pričama, objavila post na svom blogu. Priču o svojoj majci Milici. 

Mojoj tetki, sestri moga oca, koju nikada nisam upoznala, jer je, kao što konac Verine priče o njoj i govori, umrla dve godine pre mog rođenja. Ali sam o njoj sve znala i njen lik doživljavala kao sublimaciju tog nekog prokletstva, koje prati moju porodicu sa očeve strane. Moja Vera to tumači babinim i dedinim doseljenjem u Vojvodinu i useljavanjem u otetu, tuđu kuću, ali ja sam sumnjičava po tom pitanju! Smatram da to prokletstvo vuče mnogo dublje korene, bar onoliko grešnih generacija unazad, koliko je i onih kolena koja njihove grehe okajavaju! Mi, Miloševići, od Bože iz Rilja, kod Nevesinja, već drugo koleno krv bljujemo! A ni treće nam se nije baš usrećilo!

28. 5. 2015.

"Pepeljuga"




Živela je ona u bajci.

Imala je sve ono o čemu je od detinjstva sanjala: Svirala na crno-belim dirkama, pevala francuske šansone na radio-audicijama, slikala akvarelima i uljanim bojama, štrikala kašmirskim vunama, španske čipke vezla, hodala po ćilimima od milijardi čvorova, hladila se japanskim, crveno vezenim, velikim lepezama, svilene ešarpe i mašne za kosu sebi krojila i herbarijume od retkih cvetova, samo za svoju dušu, pravila.

Ona, u ovoj bajci, nikada ništa nije morala! Osim ono što je htela.

27. 5. 2015.

Sujevera




Rešila sam, ovih zadnjih dana, da postanem sujeverna.

Verovatno sam to oduvek i bila, samo o tome nisam mislila. Čak nisam ni sigurna šta bi se od svih mojih rabota, premišljanja ili nasumičnih pokreta, dalo podvesti pod taj pojam. Sujevera.

Naizgled je, kada pogledate reč, u pitanju sujeta i vera.

Sujetna jesam, što jeste-jeste! Jako držim do sebe kada je u pitanju nešto u šta sam potpuno sigurna jer je potkovano radom, znanjem, učenjem ili iskustvom. /Zato vrlo često u svojim tekstovima, nepristojno, koristim reč "znam" koju svi pisci izbegavaju. Uvek je lakše dodvoriti se čitaocu nekim mekšim izrazom tipa: mislim, osećam, slutim.../

26. 5. 2015.

Kurva




Juče je ponovo na to pomislila. 
Sa svojih šezdeset, uvek je uspešno izbegavala tu misao. Kada joj naiđe, poterala bi je nekim drugim mislima. Nego juče pogleda taj film! Inače je brzo smenjivanje ljubavnih slika izbegavala, ali praznici nas uvek načine otvorenijim i prijemčivijim za razne boli. Uvek nas načine popustljivijima.

„Prokleta Nova godina!“, ogorčenost joj je poput suza kapala u testo za štrudlu. Sa orasima, kako oba zeta vole. Ima još par sati vremena za svoje misli, pre nego se cela kuća, poremećena cikom unuka, ne pretvori u igraonicu.

24. 5. 2015.

Nedelja




Probudio se umoran.

Sam pogled na oguljene, masno-sivom bojom omalane zidove izazivao je gađenje u njemu. Nije znao na koji bok da se okrene. Ako legne desno, video bi ludaka na susednom krevetu kako, iskeženog lica spava, slineći u snu po prljavom, zgužvanom jastuku. Okretanje na levo nametalo je sliku zamašćenog lavaboa iznad koga je visilo polupano ogledalo, a ispod je stajala korpa prepuna đubreta što je i naokolo ležalo razbacano po iskrzanim keramičkim pločicama. Slinave maramice, opušci, prazni tetrapakovi... Za sve vreme njegovog boravka ovde, samo jednom je spremačica u plavom mantilu, pušeći cigaretu zalepljenu za donju usnu, škiljeći na levo oko, pokupila sav taj strv trpajući ga u crnu kesu i partvišom umočenim u tamno sivu vodu, obrisala pločice. Lavabo prepun pepela i dlaka, samo je polila vodom.

22. 5. 2015.

Knedla






Koje bre, ovo crno vreme došlo da inspiracije imam na sve strane?!

Čak sam počela da nosim notes i olovku sa sobom, da u toku dana, gde god se zadesim, kada čujem nešto zanimljivo, ja zapisujem, šiframa i skraćeno, neke glavne odrednice buduće priče. /Postom zovem samo one kratke zapise, napisane u dahu i na brzinu, koje odmah delim./ Više mi se sviđa da pišem priče, u kojima se lepo, ko čovek, možeš rasplinuti, svega bitnog i važnog se setiti i priču skuvati! Jer, priče su vam isto što i paprikaši!

17. 5. 2015.

Drugarica




On ne bi priznao, ni da ga kolju il’ razapinju, da nju voli?! Ni mrtav!

Jer on je nadrkana „Crnogorčina sa zlatnom kajlom oko vrata“, kada je u pitanju držanje glave i nosa visoko pod oblacima, povrh masivnog vrata usađenog među četvrtastim i pozamašnim ramenima, a „jebozovni Bokelj“ dok te po svaku cenu u krevet ne ugura ili ti se pod suknju ne zavuče?! A, u stvari, nije ni jedno ni drugo, nego neka potpuno obična, južno-srbijansko-bosanska mešavina. Svakako ništa toliko opozitno da bi krvlju izrodilo jedno takvo arogantno i umišljeno muško pašče?!

13. 5. 2015.

Tetka



Jebo mamu?! Kakav dan?!

Počelo je sve još juče ujutro. Ničim izazvana sam celo jutro plakala. Mislim, za nekog normalnog, prosto, suzama nije bilo ni jednog jedinog razloga?! Stanje je uobičajeno, status quo.  BO... Redovna sranja, koja se više ni ne računaju u ozbiljne poremećaje života – Nemam momka; Nemam love; Pekmez, lanjski, počeo da mi se kvari; Pala sam, /Do juče dva, a od danas, tri kolokvijuma./ što je nezamislivo u mojoj dosadašnjoj studentskoj karijeri; Ovi na poslu neće da mi „priznaju“ inženjersku diplomu, nego me i dalje drže na srednjoškolskom koeficijentu zarade a očekuju od mene da visokoobrazovano razmišljam i mislim; /Mame im se najebem! Prim.aut./; Imam, ravno pola miliona bankarskog kredita, što za moje specijalističke studije, što za sinovljevu Bečku akademiju nekih lepih umetnosti;/Ljubi ga majka!/ Još i švercerka od koje kupujem cigare, ima paranoidnu maniju gonjenja, pa se brinem da mi se, ne daj Bože, gore ne razboli! Jer šta ću onda pušiti?

8. 5. 2015.

Kockarka




Nezainteresovano je ušla u kafanu koja je bila skoro puna. Za jednim velikim stolom je društvo, sudeći po torti i gomilama buketa, slavilo rođendan, a za ostalim stolovima su sedeli uglavnom muškarci. Po trojica, četvorica... Pili, pevali i plaćali muziku da im svira neku iz rodnoga kraja!
I njenu ekipu su čekala dva spojena stola. Izabrala je mesto na samom ćošku tog pravougla za desetoro, tik do ulaznih vrata, jer se uvek plašila da će, nekim povodom, u jednom trenu ostati bez vazduha. Znala je da u kafanama kiseonik troše cigarete, piće, duboki uzdasi ili suze izazvane nekom narodnom, što nas u dušu dira... Zato je uvek pazila. Čist vazduh je jedina stvar bez koje nikada ne sme ostati. Morala je, uvek, disati punim plućima!

6. 5. 2015.

U raljama bloga


Zaista se nekada zapitam šta mi je sve ovo trebalo?! Mislim, ovo blogovanje i pisanje!

Sve je to super i lepo, jer pisanje je moja velika ljubav i u njemu istinski, i od srca, uživam! Pričanje tih mojih, svakojakih pričica, donosi mi rasterećenje od problema, čini dane zanimljivijim i ispunjenijim, i uopšte, ovom mom, već uveliko praznom socijalnom životu, daje svrhu, obogaćuje ga i boji nekim lepšim, vedrijim bojama.

Uvek sam bila stroga pri odabiru ljudi sa kojima provodim vreme. Ne zato što sam arogantna ili umišljena kučka, nego prosto, svaki sekund mog života previše mi je dragocen da bih ga zalud, na pogrešne ljude, trošila! Istinski sam čovekoljubac i baš zato sa ne-čovecima ne volim posla da imam. Kada volim ljude, maksimalno se dajem, očekujući da za uzvrat dobijem bar delić toga što nudim. Pošteno?

3. 5. 2015.

Udavača


Celo selo je odahnulo kad se pročulo da se ona udala!

„Hvala Bogu da smo je se rešili!“, kamen im sa srca pao. „Vazda je naopaka bila! Po svome terala! Nikog nije fermala!? Nego sve uz očin!“

Mnogo godina kasnije, kada su joj sve njene mladalačke grehe već oprostili i zaboravili, zabavljeni nečijim novim, gorim i strašnijim nedelima, put ju je naneo u rodno selo.
Namernu da ne skine nogu sa gasa. Da samo prođe bez zastajanja, kao što je to već godinama unazad činila. Igrom slučaja, retko njenom voljom, često je kroz svoje selo prolazila. Vozeći se polako, uz glasnu muziku, samo je razgledala:

„Eno ga! Poraslo ono drvo na kome se Zoki obesio! Onda je bilo mladica! A vidi stepenice što vode u kancelariju mesne zajednice!?“, sa osmehom se prisećala, paleći cigaretu laktom oslonjena na volan.