Gospođa

  Uvek je sedela kao okamenjena. Potpuno hladno i bezosećajno, govorila bi ’ravnim’ glasom, koji je uprkos nedostatku intonacije, bio siktav i jedak. Očekivala je od sebe mirnoću i staloženost kao prikladne, ali život ju je gnjavio - Ništa nije išlo onako kako je planirala i zato je bila gnevna na sve oko sebe:

  Porcelan, koji je godinama brižljivo skupljala, dodvoravajući pred smrt stare novosadske babe, pucao je i lomio se skoro svakodnevno, iako je ona strogo vodila računa da se ništa od tih dragocenosti ne upotrebljava. Osim nje, nije bilo nikoga u kući ko je zasluživao da jede iz kobaltom optočenih tanjira. I sama je radije koristila plehani sa „Pozdrav iz Soko Banje“... A i secesionističke komode, donošene u stan odmah posle babljih sa’rana, počeo je da jede crv!

O debelim mačkama

„Koji mi ove kile skine, u dupe ću da ga poljubim.“

Svakako, muškarce ste uvek mogli da podelite u dve kategorije: Oni zbog kojih kile spadaju same od sebe, kao rukom odnešene i oni drugi, smorovi i daveži zbog kojih vam se kilogrami lepe brzinom svetlosti. Ovi prvi su, definitivno, mnogo zdraviji i preporučljiviji, ali pošto je život zajeban koliko jeste, nekada vam zapadnu i ovi drugi.